Srpska poezija, pogled iz Nemačke

Piše Dragan Hamović

Hodelova panoramska slika srpske poezije čiji smo savremenici dovoljno je široka, čak koriguje nesvesne i neopravdane previde srpske kritike, zahvalju­jući svojoj višestrano postavljenoj selekciji

Radi potpunije i pouzdanije slike korisno je sagledati ono što jesi pogle­dom sa strane, pogledom spolja, s dovoljnog razmaka – naročito ukoliko obezbedimo pos­matrača upućenog i ispitljivog i s pozicijom što teži dostižnoj ravnoteži, kakav se pokazao Robert Hodel (1959), poznati nemački slavista iz Hamburga. Predstaviti nemačkoj književnoj sredini dovoljno heterogenu i slabo poznatu noviju srpsku pes­ničku scenu odista nije jednos­tavan zadatak. Uz to, s obzirom na razumljive okolnosti nevelikog zani­manja vodećih evropskih književ­nosti za književnosti malobrojnijih i, u srpskom slučaju, istorij­ski višestruko uskraćenih naroda, čak i rutin­ski urađen izbor imao bi zna­čaja za predstavljenu sredinu. Isto važi i za potrebe radoznalih čitalaca u sredini gde se predstavlja knjiže­vnost, što tek izuzetno – zbog svedenosti jezič­kog područja, ali i tradi­cijskih speci­fičnosti – može da skrene pažnju drugih na sebe, nezavi­sno od realnih vrednosti koje ne treba ni potcenjivati, ni pre­cenjivati. Zato priređi­vač antologije „Deset deka duše“ još s početka predgo­vora iskazuje ambi­ciju da posreduje sliku koja je „u najmanjoj mogućoj meri oblikovana pod uticajem sastavljače­vih ubeđenja i preferencija“ (str. 13), dajući prednost recep­ciji pesnika i njihovih dela u matičnom, srpskom književnom prostoru.

[restrictedarea]

NA KRVAVOJ RAZMEĐI VEKOVA
Ovakav pris­tup je, čini se, sasvim logičan, mada nije odviše čest u vremenu kad se lične ideolo­ške i interesne prefe­rencije suvereno predstavljaju kao iskaz opštih, nepobitnih vrednosti. Hodelov početni stav, kojeg se antologičar s respektiv­nom doslednošću i držao, dodatno dobija na težini kada ga upore­dimo sa rečima autora „Panorame srp­skog pesništva 21. veka“ (nastale nešto posle izbora „Deset deka duše“ i štampanog u zrenjaninskom časopisu „Ulaznica“, marta 2010), antologičara koji ne zazire od pre­vlasti ličnih pre­ferencija: „Ovdje nisu okupljeni ni predstavnici ideologija, ni portparoli kolek­tiva već indi­vidue“ (str. 348), ističe Dragoslav Dedović, inače zanimljiv pesnik što deluje u napetom kultur­nom trouglu između Bosne, Srbije i Nemačke. Time čini sup­tilno rečen, ali odsečno ide­ološki zasnovan otklon od nei­menovanih „drugih“, kojima tu nije moglo biti mesta. Oštre polari­zacije – kao što je ova na „individue“ i na one koji to nisu, nego su svoje pojedinstvo rastočili u „kole­ktivu“ – više govore o politič­kom opterećenju s kojim se ozvaničeni predstavnici srpske književnosti samo­predstavljaju pred drugima, neobavezni odviše prema knji­ževnim merilima. Slični upliv potrebe da u prezentaciji kulturnih ostvarenja oba­vezna stavka budu opravdanja da nisu baš svi Srbi onakvi kako su ih izobli­čili nega­tivni stereotipi nasleđa i propagandnog rata na krvavoj raz­međi vekova, vidimo i u nekim drugim delima ovakve vrste namenjenim publici tzv. „regiona“. Sve to govori o krizi samopou­zdanja i pometnji „samopredstavljanja“ u medij­ski vidljivom delu ovda­šnje elite. Dovoljno je podsetiti na skorašnju metaforu visokog kul­turnog zvanič­nika ove zemlje, decenijskog čelnika nacionalne biblioteke (i nešto manje uočljivog autora), o srpskom književnom Fau­stu koji se na Sajmu knjiga u Lajpcigu napokon pre­obraćen i očišćen od sopstve­nog mraka vraća među produkti­van i svetao svet – i ne reći više ništa.
U višestruko obzirnom, stoga gotovo uzornom pristupu Roberta Hodela, priv­lači pažnju izabrani temporalni odsečak, odnosno oprede­ljenje da noviju srpsku poe­ziju predstavi pesnicima rođenim između 1940. i 1960. godine. Ambicija obuhvatanja poetički višes­lojnog i više­generacijskog, aktuelnog ili dos­korašnjeg srpskog pes­nič­kog prostora kao celine – bio bi projekat na kojem bi morao raditi mnogo širi krug znalaca, a ne samo jedan kakav je Hodel, i sastavljač i prevo­dilac. S druge strane, sasta­vljač je uvažio i okolnost da su prosečna nemačka saznanja o Srbiji tesno pove­zana s dra­matičnom završnicom dvadesetog veka i krahom jugoslovenskog držav­nog projekta. Iz ugla nemač­kog čitaoca nije celishodno odvajati književni, naro­čito pes­ni­čki, od šireg, društvenoistorijskog i civilizacijskog konteksta u kojem novija srpska poezija nastaje. Tu se krije i ključ tako izabranog dvadesetogodišnjeg odelj­ka kojem je pribegao Hodel u sklapanju antologije. Njegov izbor možemo slobod­nije da opišemo kao rezultat zahvatanja u spolja ome­đen, ali dovoljno reprezentativan uzorak. Ako se, u ovome rečenom, može prepo­znati verovatan pragmatični razlog, odmah ćemo ponuditi i razlog što koncepcijski dublje zao­kružuje Hodelov izbor. Naime, pesnici rođeni između 1940. i 1960. godine bili su i jesu svedoci i savremenici, posre­dni ili neposredni komentatori – iz sebe, razume se – istorije što, kako kaže Hodel, „počinje šezdesetih godina, koje su bile libe­ralno i odlučujuće jugoslovenski obeležene, i posle Titove smrti prerasta u fatalnu trku nacionalno-religioznih identiteta“. Rečenica kojom se misleno zdru­žuje knji­ževni tok i njegov buran istorijski fon čini čvorno mesto opisa Hodelove sastavljačke inten­cije: „Ovi sijajući i međusobno retko sjedi­njivi unutrašnji uvidi počinju upravo tamo gde medijsko izveštavanje devedesetih godina često prestaje“.
Drugim rečima, pesnici rođeni četrdesetih godina bili su početno obliko­vani u varljivom liberalnom zenitu Titove Jugoslavije, a punu zrelost dočekuju u doba kad se totalitarni privid survava, ostavljajući surovu ovdašnju i neupitnu geopo­litičku realnost. Oni pak najmlađi u ovom izboru prekretnicu svoga unutarnjeg obli­kovanja doživljavaju u turbulentnim decenijama rata i krize. Antologičar ne insis­tira – ali računa na takvu pozadinu čitanja zas­tupljenih pesnika. Pri tome, ne ostaje dužan nemačkim čitao­cima ni osnovnih oba­veštenja o književnoistorijskim toko­vima u koje se uključuju izabrani pes­nici, počev od „prve moderne“ – kako pojmo­vno označava međuratnu avangardu – s naglas­kom na „drugu modernu“, započetu posle Dru­gog svetskog rata, neprekinutu do naraš­taja iz antologije „Deset deka duše“. Hodel umesno upućuje i na zajednički kon­tekst u kojoj se razvijala srpska književnost, pre svega na istojezičnu književnost hrvatskih autora i književnost bosanskih musli­mana, od kojih su neki od vodećih stvaralaca – kao što znamo – bili afirmisani u pro­storu srpske književnosti.

OČEVI I OČEVI
Hodelova panoramska slika srpske poezije čiji smo savremenici dovoljno je široka, čak koriguje nesvesne i neopravdane previde srpske kritike, zahvalju­jući svojoj višestrano postavljenoj selekciji. Šira je i književno utemeljenija od niza domaćih sličnih dela, u kojima se potpiruje neproduktivni kulturni rat, s akcentom na obezvređenju (čak brisanju) poetika izraslih na temeljima duboke tradi­cije srpskog jezika i kulture, očuvane, usmeno i pomalo pisano, u vekovnim nedaćama punim azijat­skog i ne samo azijatskog zatiranja i tanjenja našeg kulturnog identiteta. Ovde su pesnici i pesnikinje sa udalje­nih polazišta individual­nog iskus­tva i poe­tičkog opredeljenja, od modernih liričara što svedoče snažan kontinuitet i dijalog sa voljno izabranim tradicijskim linijama, pa do neoavangardnih i postmodernistič­kih glasova. Otud je Hodelova panorama, u svoj razno­likosti i podrazumevanoj poetič­koj sukobljeno­sti, dovoljno uverljiva slika. U prvom su planu pesme i autorske osobe­nosti, ispoljene u vremen­skom okviru kada je naš prostor bio predmet pojačane pažnje, posebno evropskih zemalja, i samih intere­sno uključenih u događaje čije smo poprište donekle i ostali.
Valja skrenuti pažnju na još jedno važno mesto u predgovoru Roberta Hodela „Između očeva i očeva“. Ukratko iskazujući specifične istorij­sko-kulturne sadr­žaje čitljive u antologizovanom pesničkom korpusu, Hodel napo­minje da je tom poezijom preneta ukupna slika zemlje, „čija šaro­likost mišljenja jedva da bi se mogla razlikovati od ostalih zemalja Evrope“. Ne znamo da li je ovime upućen prigovor ovdašnjim i neovdašnjim glasovima što uporno dokazuju da je srpski slučaj (pa i balkanski napokon) toliko sumorno i nepopravljivo jedinstven, da je nužno početi od nule, sa gole ledine, da bi koliko-toliko zaličili na nešto u očima osta­log „uljuđenog“ sveta – ali smo skloni takvom razumevanju navedene napomene. Robert Hodel dalje zaključuje: „Ali, pre svega, u ovoj se šarolikoj mnogo­strukosti pokazuje jedno – pesme predstavljaju mnogo manje Srbiju, već se odnose na ono Nasta­si­jevićevo opštečovečansko, što cveta iznad nacionalnog i pušta koren ispod nacio­nalnog“. Sastavljač povlašćuje Nastasijevićevu misao, stavljajući je kao moto svog predgo­vora. Hodel se, izvesno, ne obazire na ekskluzivne autore koji Nas­ta­sijevića, dubokog i spiritualnog modernistu – još od doba komunista, pa do danas – oglašavaju kao model okoštalog duha srpske palanke, očito ne deleći istovetna shva­tanja pro­vincijalnog i inferiornog duha. Treba čestitati antologičaru i na tome, i istaći da lirski „kilogram duše“ novijih srpskih pesnika, u takvoj znalačkoj i savesnoj perspektivi, poseduje znatno više specifične težine.

[/restrictedarea]