Slobodan Rakitić: Ne živimo u mraku nacionalizma, već u sumraku demokratije (deo prvi)

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Teško je sresti istinoljubivog čoveka u Srbiji koji je zadovoljan našom stvarnošću. Ideali koje smo postavili sebi na početku višestranačja raspršili su se kao mehuri od sapunice. Umesto da smo se približili rešenjima, mi smo se od njih udaljili. Jedino su mediji neiscrpni u kreiranju političke, ekonomske i kulturne stvarnosti. Svetom inače vladaju činovnici i birokrate, a ne istinski lideri i državnici

 

Kao što Srbija, za najveći broj njenih građana, nije zemlja u kojoj je lagodno i udobno živeti, tako ni srpska javna scena – politička i kulturna, za većinu njenih aktera nije mesto „pravolinijskih“ karijera,  predvidljivih prilika i pouzdanih tokova profesionalnog i društvenog opstajanja. Za intelektualce,  pogotovo za one koji su položajem, javnom aktivnošću, kao i  medijskom pažnjom izdvojeni iz šire grupacije koju zovemo „društvenom i kulturnom elitom“, retko da ima smirenja u zavetrini radnih kabineta i bezbedne nedodirljivosti   dostignutog  položaja.
Često u situaciji da brane ne samo svoj „veltanšaung“, već i profesionalni i lični integritet i dostojanstvo, stvaraoci u fokusu javne pažnje, naročito oni  iz društveno-politički angažovanog „ešelona“, u prilici su da pored bitaka u sferi sučeljavanja kritičkog mišljenja upoznaju i oštricu koja prevazilazi uobičajenu usredsređenost i kontroverze „koncepcijskih i principijelnih“ neslaganja,  takođe i da ponekad dožive javnu omrazu i izopštenost.
Slobodan Rakitić, naš sagovornik, jedan je od pisaca i intelektualca koji bi o pomenutim nepisanim pravilima i duhu vremena koji je obeležio društvenu pozornicu Srbije neposredno pre, a potom i u vreme tranzicije, mogao da govori sa pouzdanim iskustvom. Kao književnik koji je  gotovo deceniju i po  učestvovao i odlučivao u političkom životu, danas – iako živi „mirnim životom“ predsednika SKZ-a – u prilici je da sluša kritike, prozivke i još uvek „polaže račune“ neistomišljenicima. Ni novinarska, ni druga društvena, često zakulisna kinjenja, pogotovo iz diskursa koji se kritički odnosi prema  „nacionalizmu i patriotskom angažmanu“ nisu bila (a nisu ni sada) izuzetak. Respektabilna biografija, ne samo pisca već i poslanika, predsednika UKS-a i prvog čoveka slavne Francuske 7 u vreme kada je „grmelo“, izazov je za mnoge koji bi da ga „preslišaju“. Rakitić se p(r)oziva da „položi račune“, kako za sopstvene, tako i za kolektivne, stvarne ili tobožnje greške, „srpsku krivicu“, ideološke zablude, istorijska i nacionalna posrtanja… I – naravno za „nacionalizam“ i „patriotizam“ , kao pojmove čije je značenje u ovom vremenu podložno preispitivanju i „rasklimavanju“. U razgovoru za „Pečat“ Slobodan Rakitić pojašnjava svoje razumevanje pomenutih problema, istorijskih, kao i aktuelnih prilika  u životu srpske nacije i države.

Jednom ste primetili kako i „pisanje soneta može biti političko pitanje“. Čini se da danas malo šta u životu naše zemlje nije „političko pitanje“! Da li je tu reč o usudu malih naroda i kultura ili je pak u pitanju neko posebno nacionalno „prokletstvo“?
Kultura je, iako su njene vrednosti univerzalne,  ukupnom svojom suštinom u osnovi identiteta svakog naroda. Kultura našeg srednjeg veka ogleda se u pesništvu, slikarstvu, žitijima i hramovima. Zato su se naši neprijatelji i okomili na naše kulturne vrednosti, istoriju i mitologiju, na čitavu našu prošlost. Rasturanjem Jugoslavije, početkom devedesetih godina, nastalo je rastakanje srpskih duhovnih vrednosti, književnosti i jezika. U sklopu dramatičnih događaja s kraja prošlog veka pitanje Kosova je internacionalizovano i time je dobilo za srpski narod sudbinske razmere. Završni čin je bio secesija Kosova i Metohije 17. februara 2008. godine i njeno priznanje od strane SAD-a, Evropskog parlamenta i najmoćnijih zemalja Evropske unije.
Ispostavilo se da je stvaranje Jugoslavije 1918. godine najtragičniji čin u srpskoj istoriji, jer je njim ukinuta srpska država, pre svega voljom velikih sila, ali i jugoslovenske političke i kulturne elite. Jedan uzvišeni ideal, oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena, pokazao se kao utopija sa tragičnim posledicama. Raspad komunističke Jugoslavije samo je nastavak nezavršenog prethodnog rata. Današnju dramu na Kosovu i Metohiji vidim u sledu događaja u 19. i 20. veku.
Politika je svugde. Ako ne želite njome da se bavite, baviće se ona vama. Kod malih naroda to je još dramatičnije, jer drugi odlučuju o njihovim sudbinama. I kulturu i književnost treba posmatrati u tom kontekstu. Raspad Jugoslavije počeo je raspadom „Saveza pisaca Jugoslavije“. U Srbiji to se ispoljilo izdvajanjem albanskih pisaca iz „Društva pisaca Kosova i Metohije“, koje je bilo u sastavu „Udruženja književnika Srbije“. Na čelu albanskih pisaca sa Kosova bio je Ibrahim Rugova, višegodišnji vođa albanskih separatista. U književnosti, koja je trebalo da bude iznad politike, ispoljile su se tendencije koje su dovele do raspada Jugoslavije.

Tema svih tema u ovom za srpski narod gubitničkom i nesrećnom vremenu jeste opstanak našeg naroda i srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Na „pitanju Kosova“  prelamaju se ne samo političke sudbine,  karijere i pozvanja, već, uvek i iznova, ono biva stožerno mesto za razumevanje identiteta i osećanja digniteta u većine Srba!
Puni zamah srpska srednjovekovna država dobila je na prostorima Raške, Kosova i Metohije i današnje Makedonije. Brojne države, kraljeve i župane imali su Srbi gotovo pet vekova pre države Stefana Nemanje i Svetog Save, ali tek su Nemanjići uspostavili snažnu državu, državotvornost i političku samosvojnost. Srbiju srednjeg veka, u vreme njene pune istorijske zrelosti, odlikuje sinteza vizantijskog, autohtonog i zapadnog elementa. Šireći se prema jugu do Korinta, jača i ekonomski i politički, a autohtoni elemenat postaje dominantan. Zato se dva veka vladavine Nemanjića u istoriji Srba označavaju „zlatnim dobom“.
Događaji, koji su se dramatično ispoljili u poslednjim decenijama prošlog veka, bili su bolni za Srbe i srpske zemlje, ali okupacija Kosova i Metohije i nasilno izdvajanje iz Srbije predstavlja kidanje živog tkiva na srpskom nacionalnom biću. Na „pitanju Kosova“ prelama se naša ekonomska, kulturna i duhovna stvarnost, naš opstanak i identitet. Jednom delu našeg potištenog i osiromašenog naroda nametnuto je uverenje da bi sve bilo u redu samo da nije problema sa Kosovom i Metohijom.
Srbija je ponovo podeljena, što nije samo veliko zlo nego i veliki greh. Jer nemamo pravo da se odričemo nečega što su nam preci ostavili u nasleđe. Briga za srpski nacionalni interes proglašava se, kao u Brozovo vreme, za „mrak nacionalizma“, što ukazuje da smo dobro zašli u zonu demokratskog sumraka.
U stolećima od pada Smedereva 1459. godine do oslobođenja Stare Srbije 1912, i u decenijama posle Drugog svetskog rata, u istoriji srpskog naroda mnogo šta se menjalo, naizmenično su se smenjivali porazi i pobede, samo je antisrpska politika, i iznutra i spolja, održala svoj kontinuitet do dana današnjeg. Sam pridev srpski proskribovan je kao u vreme najcrnjeg komunističkog totalitarizma.

Establišment je nametnuo moderni politički katihizis prema kojem su „devedesete krive za poraze“, pa i za „gubitak Kosova“, navodno „definitivno izgubljenog 1999. godine“. Imaju li ove tvrdnje uporište u činjenicama?
Devedesetih godina finalizovano je ono što je decenijama pripremano. Sve ustavne promene posle Drugog svetskog rata postupno su išle ka razaranju Jugoslavije i njenom slomu. Republike su dobile atribute državnosti, a sa njima su izjednačene i pokrajine Vojvodina i Kosovo (kojem je ukinuto ime Metohija!), što je sve više slabilo saveznu državu. Na to je ukazivano na tribini „Francuska 7“ u „Udruženju književnika Srbije“. Zbog kritike ustavnih amandmana u martu 1971, filosof i pravnik Mihajlo Đurić udaljen je sa Pravnog fakulteta u Beogradu i osuđen na dvogodišnju robiju, kasnije preinačenu na devet meseci, za krivično delo neprijateljske propagande. Jedan od najvećih srpskih filosofa i pravnika robijao je u Zabeli, zajedno sa kriminalcima, secikesama i razbojnicima.
Objedinjavanje Srbije krajem osamdesetih i lišavanje pokrajina atributa državnosti otvorilo je krizu u Federaciji. Hrvati i Slovenci jedva su čekali razlog za secesiju. Srbima raspad države nije odgovarao jer su živeli rasuti na širokom jugoslovenskom prostoru. Nemačka je odmah priznala otcepljene republike – Hrvatsku i Sloveniju – što je i dovelo do rata.
Što se tiče Kosova i Metohije, ta priča je mnogo duža. U vreme priprema za Berlinski kongres 1878. godine Albanci su osnovali Prizrensku ligu i sačinili memorandum o svojim teritorijalnim pretenzijama. Liga je digla ustanak i preuzela vlast u Prizrenu 1880. godine. Prvi srpski konzul u Prištini Luka Martinović, postavljen 1889, ubijen je u junu 1890, nasred prištinske čaršije. U Prištini su konzuli bili Branislav Nušić i Milan Rakić, koji su izveštavali Vladu Srbije o šiptarskim zločinima nad Srbima. Grigorij Stepanovič Ščebrina, ruski konzul u Kosovskoj Mitrovici, ubijen je 1903, u vreme najvećeg terora nad Srbima. U periodu od 1878. godine do oslobođenja Stare Srbije 1912, vladala je anarhija i sprovođen je genocid nad Srbima.

Vinovnici stradanja Srba ni tada nisu bili samo Albanci!
Nisu, neprijatelja je bilo više. Prilikom proglašenja Srbije za Kraljevinu, 1882, turska vlast u Prištini osniva preki sud. Pored proterivanja Srba, potpisnika peticije upućene Berlinskom kongresu, ubijeno je preko 7.000 ljudi,  a 241 izvedeno pred sud, od kojih su neki povešani, a neki osuđeni na stotine godina zatvora i odvedeni u tamnice u Malu Aziju, odakle se nisu vratili. Srbi su stradali i od Turaka i od pripadnika Prizrenske lige. Njihov život u Kosovskom vilajetu pred Berlinski kongres do oslobođenja 1912. godine bio je nepodnošljiv.
Smatra se da je Prva prizrenska liga, iza čijeg stvaranja je stajala turska vlast, bila instrument politike Austrije, Italije i Engleske i oblik manipulacije albanskim narodom u balkanskim događajima. Ustanak Albanaca turska vlast je u krvi ugušila, a Ligu, kao antiturski pokret, likvidirala 1882. godine. Tukli su se međusobno Turci i Albanci, a najviše su stradali Srbi, i od jednih i od drugih.
Druga Prizrenska liga je osnovana 1943, pod pokroviteljstvom nemačke vojno-obaveštajne službe Abvera. Obnovljen je program Prve prizrenske lige i projektovana „velika Albanija“. Nastao je još veći teror nad Srbima i slovenskim življem, i pritisak za njihovo iseljavanje u Srbiju i Crnu Goru.

Od stvaranja Druge Prizrenske lige sredinom, pa do sloma Jugoslavije krajem 20. veka, mnogi prividno nepovezani događaji bili su, čini se, usmereni ka istom cilju?

[restrictedarea]

Politika rasturanja Jugoslavije i njena likvidacija definisana je na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu 1928. godine. Tad je naglašeno da partija treba da se usredsredi na glavnog neprijatelja, hegemonizam srpske buržoazije i njenu monarhiju. Suština tog projekta je stvaranje nezavisnih država: Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Makedonije i objedinjavanje albanskog naroda. Srbija se i ne pominje. Predviđa se saradnja sa velikoalbanskim Kosovskim komitetom i daje se podrška hrvatskim ustašama u Lici 1932. godine. U periodu od 1929. do 1933. godine projekat je dopunjavan, nezavisnim državama dodati su Bosna i Hercegovina i Vojvodina, pri čemu je dato pravo na otcepljenje mađarskoj manjini na severu Vojvodine. U sklopu svih ovih projekata spada i ubistvo kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, prve žrtve svetskog fašizma.
Pred opasnošću od fašizma, 1935. godine dolazi do promena u politici KPJ prema jugoslovenskoj državi, a posle napada Nemačke na Jugoslaviju 1941. godine i do izmene Drezdenskog projekta. AVNOJ 1943. godine pominje kao federalne jedinice buduće Jugoslavije, Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, a u okviru Srbije pokrajinu Vojvodinu i oblast Kosovo i Metohiju, koje posle 1966. godine postaju konstitutivni činioci federacije, čime su dobile oblike suverene državnosti, ravnopravne sa ostalim federalnim jedinicama. Tako su od srpskih zemalja stvorene nove republike (buduće države), a u okviru Srbije i dve pokrajine (buduće poludržave).

Da li se u planovima globalnih stratega tada odustalo od ideje „velike Albanije“?
Ne, Treća prizrenska liga osnovana je 1948. godine u Americi, sa istovetnim projektom stvaranja „velike Albanije“ kao u prethodne dve. I pored izrazito antisrpskog i antijugoslovenskog karaktera, od 5. do 11. juna 1978, pri proslavljanju stogodišnjice od osnivanja, došlo je do prave glorifikacije Prizrenske lige na jugoslovenskom nivou. Svaka njena aktualizacija, 1943, 1946, 1948, 1978, ukazivala je na njen velikoalbanski i rasistički karakter, na koncept etničke Albanije, koju je NATO počeo da realizuje bombardovanjem Srbije 1999. godine i secesijom Kosova i Metohije.

U pismu srpskih intelektualaca upućenom predsedniku Medvedevu kaže se: „Srbi su jedini narod u svetu kojem je međunarodna zajednica uskratila ljudska prava i oduzela im celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu. Sankcije (UN, EU, OEBS, NATO…) su tako drastične, da je, recimo, nemoguće srpskoj porodici da se vrati u svoju kuću, na svoje poljoprivredno imanje, da preuzme svoje preduzeće, trgovinsku radnju, advokatsku kancelariju… jer im je to sve zaposela okupatorska administracija na Kosovu i Metohiji. Istovetan slučaj je sa Srbima prognanim iz Republike Srpske Krajine, koju je Hrvatska okupirala 1995, uz pomoć članica EU i NATO-a“. Kako je moguće da se ovako užasne činjenice previđaju i minimizuju upravo u Srbiji?
Po završetku Drugog svetskog rata nova vlast je zabranila povratak Srbima prognanim iz Makedonije i sa Kosova i Metohije. Vozovi puni izbeglica vraćani su iz Skoplja u Beograd. Srbima nije bilo dozvoljeno da bar za trenutak iziđu iz voza na železničkoj stanici u Skoplju. Koliko znam, ta komunistička zabrana povratka Srba nije nikada ukinuta. Kao poslanik DEPOS-a to pitanje sam pokrenuo 1993. godine ili 1994, ali bilo je zalud.
Sličan odnos danas ima okupatorska vlast na Kosovu i Metohiji, ali i hrvatska vlast kad je reč o povratku Srba u domove iz kojih su izbegli pred naletima „Bljeska“ i „Oluje“. U novoj nezavisnoj Hrvatskoj Tuđmanova vlast je sprovela ono što je Pavelić zamislio: trećinu Srba pobiti, trećinu pokatoličiti, trećinu prognati.
Iako pod zaštitom međunarodnih mirovnih snaga i Evropske unije, Srbi su u martu 2004. godine doživeli pogrom na Kosovu i Metohiji. Južno od Ibra žive danas u rezervatima, bez mogućnosti slobodnog kretanja, a severno od Ibra u stalnom strahu od albanske „Oluje“. Već deceniju međunarodne snage obezbeđuju okupaciju Kosova i štite okupacijski poredak, a ne one koji su najugroženiji, Srbe. Do skoro najmirniji deo Kosova, severno od Ibra, međunarodna zajednica je destabilizovala i sama pretvorila u međunarodni problem.
Rođen sam u Raški, koja je do 1912. godine bila granično mesto prema Turskoj. Sudeći po ponašanju međunarodne zajednice, secesijom Kosova i Metohije treba da se uspostave ponovo granice koje su bile do 1912. godine. Tako bi se o stogodišnjici Prvog balkanskog rata i oslobođenja Stare Srbije, koja sledi iduće godine, poništilo i vratilo sve na granice do 1912. godine. U istoriji srpskog naroda neke stvari se očigledno ponavljaju, samo u još gorem obliku.
Milo Lompar govori o srpskoj krivici kao o konstanti u srpskoj istoriji dvadesetog veka. Prva krivica odnosi se na pitanje srpske odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata. U Brozovoj Jugoslaviji odnosila se na velikosrpsku hegemoniju u Kraljevini Jugoslaviji. U naše vreme pojam srpske krivice odnosi se na raspad Druge Jugoslavije. Tako je ta konstanta, smatra Lompar, postala gotovo nesvesni deo srpske kolektivne svesti, što se manifestuje poricanjem sopstvene istorije, tradicije, kulture i čitave nacionalne prošlosti.
Srpski narod je pao u apatiju, ravnodušnost i više nikome ne veruje. Kao da se pomirio pred neminovnošću i neizvesnošću. Koliko je položaj Srba težak pokazuje i želja za iseljenjem u Rusiju. Na takav korak su se odlučili da bi skrenuli pažnju na neizdržive uslove života na Kosovu i Metohiji, jer ga ne štite ni međunarodne snage, ni aktuelna vlast u Srbiji, koja njima trguje zarad neizvesnih ciljeva.

Tokom minule dve decenije, Vaše učešće u oblikovanju političkog života, uspostavljanju višestranačja i demokratskog parlamentarizma u Srbiji, bilo je značajno. Ima li ovde danas slobode i demokratije za koju ste se borili!?
Teško je sresti istinoljubivog čoveka u Srbiji koji je zadovoljan našom stvarnošću. Ideali koje smo postavili sebi na početku višestranačja raspršili su se kao mehuri od sapunice. Umesto da smo se približili rešenjima, mi smo se od njih udaljili. Jedino su mediji neiscrpni u kreiranju političke, ekonomske i kulturne stvarnosti. Svetom inače vladaju činovnici i birokrate, a ne istinski lideri i državnici.
Čovek može voleti ili ne voleti demokratiju, ali ona ostaje kao jedino rešenje za izlazak iz haosa, koji često sama proizvede. Kada se živi u neslobodi, u zamrlosti i tela i duha, žudnja za demokratijom postaje nasušna potreba i jedino moguće rešenje, makar kao u Kavafijevoj pesmi „Varvari“.
Naši saveznici u prošlim ratovima, moćne zapadne zemlje, u građanskom ratu u Jugoslaviji stale su na stranu naših neprijatelja, a onda su nas bombardovali 1999. godine. Pokazalo se da su priče o tradicionalnom prijateljstvu bajke za naivne. Nastao je svet u kojem su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Preovladala je destrukcija u svim segmentima društva. Promenio se odnos prema pravoj književnosti i umetnosti. Na ceni su šund i jeftina zabava lažnoga sjaja. Od rimske devize „hleba i igara“, ostale su samo igre.

Kao jedan od osnivača SPO-a kako komentarišete aktuelna događanja u ovoj partiji, koja je u praksi gotovo iz temelja preobrazila svoje najvažnije postulate i osnivački program? Mogu li „harizmatični“ lideri da marginalizuju stranke?
Danas bi nam zapravo bila potrebna nacionalna i demokratska stranka sa programom koji je prilikom osnivanja imao Srpski pokret obnove. Ali kad je napravio politički zaokret, sebe više nisam video u njemu, ali ni on mene. Istine radi, treba reći da su se gotovo sve stranke promenile u poslednjih petnaestak godina. Jedno je, međutim, program stranke, a drugo njeno praktično delovanje u politici. Kao da su programi i ideologija došli u drugi plan, glavni cilj je postao osvajanje vlasti. Danas levi mogu sa desnima, republikanci sa monarhistima, nacionalisti sa antinacionalistima. Ali ni desnica nije više desnica, ni levica – levica, ni liberali – liberali, ni demokrate – demokrate.
Davno sam izašao iz politike. Nije baš uputno uključivati se, makar i na ovaj način, u politička rasuđivanja. Možda će nam budućnost pokazati šta se desilo sa Srpskim pokretom obnove i kako je došlo do kopernikovskog obrta  u njegovoj politici. I da li jedna ličnost, šef stranke, može u tolikoj meri da određuje njenu politiku. Iskustvo istorijsko nam kazuje da je to mogućno. I kod nas i u svetu.

Bili ste ubeđeni „antimiloševićevac“ u vreme snage i moći Slobodana Miloševića. Iz perspektive sadašnje, sa iskustvom protekle decenije, mislite li da ste bili uvek u pravu, da li su procene događanja i uticajnih protagonista iz tog doba i u ovom trenutku istovetne? Kajete li se zbog nečega?
Nemogućno je složiti sve „kockice“ koje čine istorijsku celinu. Još uvek nisu završeni politički procesi i teško je proricati šta će se još zbiti. Mala je, osim toga, istorijska distanca da bi se moglo prosuđivati o valjanosti pojedinih političkih poteza i odluka. Posle 5. oktobra međunarodna zajednica nije promenila odnos prema Srbiji, nego je, naprotiv, povećala pritiske na nju. Očigledno je da primarni cilj nije bio rušenje režima, već razaranje Srbije i Srpstva. Događaji koji su usledili, do dana današnjeg, to pokazuju.
Ne bi bilo hrišćanski reći da se nizašta ne kajem. Kako za učinjeno, tako i za neučinjeno. Čak ni zbog toga što sam, po prirodi apolitičan, u jednom trenutku ušao u politiku. U deceniji koja je prethodila stvaranju stranaka spontano sam se uključio u rad „Udruženja književnika Srbije“, kada je tribina „Francuska 7“ bila kultno mesto demokratije.
Politički pluralizam i višestranačje potekli su iz Francuske 7. Nacionalno buđenje, posle višedecenijske poniženosti, borba za lična i kolektivna prava, podrška Srbima u Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini i na Kosovu i Metohiji, čiji je položaj bivao sve nepodnošljiviji, borba za slobodu umetničkog stvaranja i protiv verbalnog delikta, ali i za očuvanje životne sredine – to su samo neka pitanja o kojima se raspravljalo u „Udruženju književnika Srbije“. Bilo je to vreme apela, peticija, sve brojnijih saopštenja koja su dolazila iz kuće pisaca i sve češćih skupova. Posebnu ulogu imale su „Književne novine“. Sa osnivanjem političkih stranaka „Udruženje književnika“ je izgubilo ulogu koju je imalo u dugom periodu.
Prvu satanizaciju srpskog naroda sproveli su srpski komunisti, počev od kongresa u Drezdenu 1929. godine do naših dana. Socijalista Dimitrije Tucović, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, u brošuri Srbija i Arbanija (1914) sasvim naopako je pisao o politici srpske vlade prema Albancima, osuđujući nacionalnu i oslobodilačku politiku Srbije u balkanskim ratovima kao velikosrpsku, hegemonističku i zavojevačku. Ovakve ocene kao da su došle iz Beča i Pešte, a ne iz srpske glave. Iste stavove imali su kasnije i srpski komunisti, koji su posle Drugog svetskog rata vodili proalbansku politiku, zastupajući njihove interese, a ne srpske. Svako ko se kritički odnosio prema takvoj tendencioznoj politici bio je proskribovan kao srpski nacionalista i državni neprijatelj.

Da li su u decenijama koje su prethodile kraju dvadesetog veka i magistralni pravci intelektualnog angažmana i političkog aktivizma srpske intelektualne i društvene elite bivali nadahnuti pogrešnim, gotovo naivnim predstavama i nedostatnim znanjima o svetu, o tokovima zapadne civilizacije, pa čak i o dubljem smislu ideoloških sukoba i protivrečja Istoka i Zapada?
Ideološka trvenja i sukobi između Istoka i Zapada bili su zatamnjeni sukobima na jugoslovenskim prostorima. Protivrečnosti između federalnih jedinica Jugoslavije bile su sve izraženije, a političke vrhuške sve zaslepljenije sopstvenim interesima. Jačanje separatističkih težnji slabilo je saveznu državu, dok su političke parole o bratstvu i jedinstvu bile svojevrsna Potemkinova sela.
Pad Berlinskog zida zatekao je, čini se, sve nespremne, čak i one koji su doprineli njegovom rušenju. Mislilo se da će komunistička vladavina trajati hiljadu godina. Dok su se drugi brzo snašli, naša društvena elita, kako politička, tako i intelektualna, ponašala se kao da se ništa nije promenilo, zaboravivši pouke iz istorije – kako se i zašto desio slom Kraljevine Jugoslavije, šta mu je prethodilo i ko je bio glavni vinovnik. Srbi su se opet poneli naivno, kao narod slabog pamćenja. Politička vrhuška se pokazala nedoraslom i što je bila neučenija, ponašala se bahatije i bezobzirnije.
U komunističkoj Jugoslaviji srpska vladajuća klasa najvećim delom je bila ulizička. Sećam se kako je osamdesetih godina prošlog veka jedan komunistički prvak otpočeo svoj govor u Kosovskoj Mitrovici: „Obraćam vam se kao Srbin, ako smem tako da kažem…“ Malobrojne kritičare, zabrinute za sudbinu srpskog naroda, čekala je odmazda, kazamati i izopštenje.

U gotovo antologijskom razgovoru sa Vama, objavljenom u jednom dvonedeljniku pre više od decenije, kažete: „Pored obaveznih lekarskih pregleda, smatram da bi trebalo uvesti i testove iz književnosti za svakoga ko ima ambicije da bude državnik i političar, da od njega zavisi sudbina drugih“. Zašto – književnost? Da li i danas verujete u to, ima li možda predloga za dopunu „obaveznih testova“?
Za bezazlenije i manje odgovorne poslove potrebno je svestrano obrazovanje, zašto ne bi za one koji se bave poslovima od kojih zavisi sudbina države i naroda, i koji su u okolnostima da odlučuju u ime svih nas. Znanja iz književnosti nisu ništa manje važna od drugih znanja. Ona ukazuju i na intelektualni nivo rasuđivanja i opšte obrazovanje. Književnost svojom celinom izražava identitet jednog naroda, a ne znati to, znači ne poznavati njegova suštinska svojstva. Istorijska dimenzija Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“ ili „Seoba“ Crnjanskog nije manje dragocena od naučnih knjiga istoričara koje obrađuju iste teme i sadržaje.
Naša usmena i pisana književnost, naša umetnost i kulturno nasleđe više su nego puka ilustracija istorijskih zbivanja i istorijske prošlosti. Pesnici srpskog klasicizma, predromantizma i romantizma, na primer, živeli su i stvarali na širokom prostoru od Trsta, Beča, Pešte, Lajpciga, Sentandreje i Praga do Sombora, Novog Sada, Sremskih Karlovaca, Dubrovnika, Cetinja i Beograda. Ko to ne zna, ne zna osnovne činjenice o širini srpskog kulturnog prostora i u kojoj je meri etnička policentričnost srpskog naroda uticala na policentričnost srpske kulture i umetnosti. Ko ne poznaje srpsku književnost i umetnost srednjeg veka, ne može celovito znati ne samo savremenu književnost nego ni sve druge oblasti koje se podjednako tiču srpske državnosti i u srednjem veku i u novije doba. Stvari su duboko međusobno povezane i ne mogu se posmatrati parcijalno. Otuda žudnja za celinom nije samo etnička nego i filosofska, estetska i metafizička kategorija.

Podele su među Srbima konstanta, imaju razornu snagu i vekovno trajanje. O kakvom je to zlu i prokletstvu reč? Može li se ono prevladati u budućnosti?
Podele su velika i rekao bih tradicionalna boljka srpskog naroda, čije su posledice najčešće tragične, jer razaraju i slabe supstancu srpskog nacionalnog bića. Doduše, ni drugi narodi nisu imuni od te boljke. Naš geografski položaj je doprineo tome, stvorili smo državu na vetrometini, između Istoka i Zapada, Vizantijskog i Latinskog carstva, Moskve i Rima, Carigrada i Beča. Istorijske drame surovo su se lomile na našim prostorima. Iako mali narod, našli smo se u samoj žiži istorijskih zbivanja u balkanskim ratovima, u Prvom i Drugom svetskom ratu, u građanskom ratu u poslednjoj deceniji 20. veka, kad je rasturena Jugoslavija, da bismo 1999. godine postali žrtva NATO agresije koja se završila okupacijom i otimanjem Kosova i Metohije.
Vizantijsko nasleđe je u korenima srpske kulture i duhovnosti, ali je srpski narod posle propasti srednjovekovne države, pada Smedereva i Velikih seoba na sever, svoju sudbinu vezao za Evropu. Tako je srpski narod živeo u različitim civilizacijskim krugovima, pod Turcima, u Austro-Ugarskoj i pod vlašću Mletačke Republike. Globalizacija i tzv. „mondijalizam“ u 20. veku, stvaranje novog svetskog poretka i druge tendencije prouzrokovali su nove srpske podele, nepotrebne, ali u još izraženijem vidu nego kod drugih balkanskih i evropskih naroda.

Da li su u savremenom srpsko-srpskom sukobu presudnije ideologija ili interesi?
Srpsko-srpski sukob nije posledica  nikakve ideologije – iako je na početku tako izgledalo – već interesa. Političari su postali „pragmatični“ zarad sopstvene i stranačke koristi. Bar tako danas globalno izgleda. Svi se zaklinju u demokratiju i nacionalne interese, a nikad dalje smo i od jednog i od drugog. Demokratiju svako tumači na svoj način, kako kod nas, tako i u svetu. Moćnici imaju demokratiju za sebe i demokratiju za druge, u različitim verzijama i značenjima, zavisno opet od interesa. Neviđeni zločini čine se u ime slobode, demokratije i ljudskih prava.
U srpsko-srpskom sukobu manjinu izdašno podržavaju strani faktori, ne samo politički već novcem, dok većina na svojim plećima nosi težinu ekonomske krize. Uništena je srednja klasa koja daje stabilnost društvu. Sva politička i ekonomska moć nalazi se kod apsolutne manjine.
Koalicionu vlast u Srbiji čine stranke različitih i suprotnih ideoloških opredeljenja, što im nimalo ne smeta. Do juče nepomirljivi protivnici, danas saveznici. Da je to za dobro naroda i države, niko ne bi imao ništa protiv, sloga je i te kako potreba, ali nažalost nije. Ujedinila ih je borba za vlast i sopstveni interes.
U toj mreži vlasti važnu ulogu imaju pojedine nevladine organizacije, najčešće ekspoziture stranih faktora neprijateljski raspoloženih prema Srbiji. Dobija se utisak da politiku vlade Srbije vode njoj bliske nevladine organizacije, ali ne samo politiku vlade nego i sve važnije „strukture“ društva. Odlučujuća je njihova uloga u oblasti kulture, ali i u drugim segmentima: privredi, ekonomiji, medijima, zakonodavstvu, obrazovanju.
One utiču, ali i odlučuju kakvi će biti školski udžbenici, koje će knjige biti otkupljene, koje nagrađene, koje prevedene na strane jezike itd.
Bez obzira na sve podele, ne postoje dve Srbije, već jedna, i u tome treba istrajati. Nikada, uostalom, srpsko društvo neće biti politički homogeno, bitno je da u važnim trenucima naš narod bude složan i jedinstven. Za vreme bombardovanja i NATO agresije na Srbiju 1999, narod je pokazao dirljivo jedinstvo, ispoljavajući najlepše osobine u najtežem času.

U sledećem broju sa Slobodanom Rakitićem razgovaramo o porazu srpskih elita, potresima na srpskoj književnoj sceni, vezama Srbije sa Evropom i globalnoj duhovnoj krizi

[/restrictedarea]