Put u bespuće

Piše Aleksandar Đaja

EU nije Srbiji uskratila status kandidata zbog toga što su nemački vojnici dobili nekoliko „šljiva“ po zadnjici. Ona joj je odbijanjem uputila signal da je nezavisno od dobijanja statusa ili ne – nikada, ali baš  nikada neće primiti u svoje članstvo!

 

Nema tih marketinških agencija, nema tog „spinovanja“ i zamajavanja naroda, nema takvog vređanja mentalnih sposobnosti Srba u rečima da odluka iz Brisela ne predstavlja poraz državne politike, nema tih „kvazikonfučijevskih tripova“ u fazonu  da „poraz ne doživite kada posrnete, već kada se ne uspravite“, nema tih „Đelića“ koji daju „moralne ostavke“ da se ne bi udavili na brodu koji tone, nema tog foliranja naroda Vuka Jeremića, da „niko iz aktuelne vlasti nije mislio da će odvođenje u Hag Ratka Mladića ubrzati evrointegracije“, nema tih (i tolikih) „najevropljanina“ kao što je gospodin Palma, koji smatraju da Srbija treba da nastavi evropski put bez obzira na sve, nema tog „nikadčuozačoveka“ predsednika Evropskog pokreta u Srbiji Vlastimira Matejića, koji bestidno kaže da odlaganje dodele statusa kandidata, osim na simboličnom nivou, neće imati velikih posledica po Srbiju, nema tako „moronski“ montiranih komentara kao na sajtu „RTS“-a ispod Tadićeve izjave, tipa „Poštovani predsedniče, svaka čast na dostojanstvu. Učinili ste sve što je moglo. Krivica nije Vaša i nadam se da će Evropa shvatiti svoju grešku i to ispraviti u martu“, nema tog „Preokreta“ koji će cvileći kraj nogu ministara EU bezočno falsifikovati nepostojeće misli i reči građana Srbije, kako su oni „pokazali sposobnost da delimično koriguju neuspešnu politiku vlasti“, nema tih pretnji Gordane Suše kako „promoteri rata i dalje haraju medijskom scenom, u kojoj se veličaju Radovan Karadžić i Ratko Mladić“, nema tog objašnjenja (valjda, za imbecile) Jelene Trivan, „da se kritikovanjem predsednika Tadića neće promeniti činjenica da usporavanjem evropskih integracija gubi pre svega Srbija, a ne bilo koji političar“, nema tih „žutih kartona i drvenog gvožđa“ narodnog filozofa i povampirenog političara Vuka Draškovića, nema te režimske magle i paučine koja će da sakrije istinu jednog Srbina sa barikada na severu Kosova: „Odjednom, bez povoda, vojnici KFOR-a su krenuli gumenim mecima po nama. Pucali sa dva-tri metra u ljude. Nisu štedeli. Digao sam ruke u vis i osetio užasan bol. Vidim pored mene komšija pada, krv mu lije iz glave, iz oka“, nema te „sprdačine“ Hašima Tačija da „Iako ne mogu da se obratim na srpskom jeziku, ja se Srbima obraćam iz sveg srca i duše i ovom prilikom im poručujem da radimo zajedno i da zajedno gradimo zajedničku kuću, a ona je suvereno Kosovo!“, nema te jezičke ekvibrilistike koja može da opovrgne reči tog istog Tačija da Sporazum o integrisanom upravljanju granicom „de jure predstavlja priznanje Kosova od Srbije, njegovih granica i šest graničnih prelaza između dve zemlje“ – nema, jednostavno, više ničega, a što može da ubedi građane Srbije kako odbijanje Evrope da Srbiji dodeli status kandidata za ulazak u EU, u petak, 9. decembra 2011. godine, jeste nešto drugo – a ne težak poraz tragično promašene politike režima Borisa Tadića!

[restrictedarea]

…I DA TERAZIJE OFARBAMO U ZELENO
Zato vi, koji sedite u Nemanjinoj i Pionirskom parku, recite, konačno, otvoreno narodu jedinu istinu koja postoji: EU nije Srbiji uskratila status kandidata zbog toga što su nemački vojnici dobili nekoliko „šljiva“ po zadnjici. Ona joj je odbijanjem uputila signal da je nezavisno od dobijanja statusa ili ne – nikada, ali baš  nikada neće primiti u svoje članstvo!
I zato, posle 9. decembra svakome u ovoj zemlji trebalo bi da bude zabranjeno da zarad lične ambicije, sopstvenih zabluda, materijalne ili neke druge koristi – ponižava i vređa dostojanstvo Srba, srpske države i svih građana koji u njoj žive. Jer, iako je režim pred fatalni datum tvrdio da nema više dodatnih uslova, ipak je prilikom odbijanja da se Srbiji sada dodeli status kandidata Evropski savet doneo zaključak da se to eventualno učini u martu 2012, ali – ukoliko Srbija dodatno(?) sredi odnose sa Prištinom, kao i da Savet ministara EU „prouči i potvrdi da je Srbija nastavila da ubedljivo(?!)  ispunjava preuzete obaveze“. Takođe, sve to podrazumeva „dalji napredak u kretanju ka iskrenom(?!?) sprovođenju postignutih sporazuma u dijalogu, uključujući i Sporazum o integrisanom upravljanju prelazima/granicama, kao i da je postigla sporazum o učešću svih strana u regionalnoj saradnji i da aktivno sarađuje u obezbeđivanju da EULEKS i KFOR izvršavaju svoje mandate“… A kako bi bilo da Terazije ofarbamo u zeleno, a da na vrh Kalemegdanske tvrđave istaknemo LGBT zastavu duginih boja?!

KOJI TO „MI“?
Ali, ne! Predsednik kaže: „Mi ćemo se uspraviti. Nismo odustali ni u težim okolnostima, nećemo ni u ovoj. Kada bi nas ovakva odluka pokolebala pokazali bi veliku slabost“… Koji to „mi“? Da li je predsednik pitao narod? Hoće li narod Srbije da se i dalje „uspravlja“ sa svojim predsednikom ili mu je i ovoliko dosta? Zašto predsednik ne raspiše vanredne izbore da to proveri? Zašto ne sme to da učini? Da li je to demokratija kojom se toliko diči i čijim se imenom naziva stranka kojom predsedava? Jer, samo se Bog i njegova reč bezuslovno poštuju. Ali, ako predsednik zaista misli da je Vinston Čerčil ili još više, Bog, onda je to druga stvar. Onda moram da se prekrstim.
Međutim, ukoliko izbora ipak bude (mada to nije izvesno, jer režim u ovako očajnom stanju može da posegne i za zloupotrebom ustavnih ovlašćenja koje mogu da odlože izbore na neodređeno vreme), a narod posle njih, kao i prošlog puta, protivno izbornim rezultatima opet dozvoli da se u Vašingtonu i Briselu formira ista koalicija koja će Srbiju nastaviti da vodi putem u bespuće, onda više neće biti kriva ni Amerika, ni EU, ni Nemačka, ni Hašim Tači – biće krivi, samo i jedino, građani Srbije!

[/restrictedarea]