Poslednja bitka za evro

Piše Miroslav Stojanović

Pojačava se pritisak na vladu u Berlinu koja „drži sve u svojim rukama“ da „spreči kolaps evra“. Da li će ako Merkelova ne popusti katastrofa biti neizbežna?

Ko bi mogao poverovati da će „mala komunistkinja (iz bivše Nemačke Demokratske Republike) postati najmoćnija žena sveta“, s čuđenjem je konstatovao britanski „Dejli mejl“ pišući o nemačkoj kancelarki pred kojom „drhti Evropa“.
Angela Merkel, istina, nije stigla da bude član partije, ali jeste njenog podmlatka, „slobodne nemačke mladeži“: „štof“ za roman i priču o zaista neverovatnoj političkoj karijeri. Da li i za istoriju?
Merkelovu je pre neki dan jedan seriozni nemački dnevnik podsetio i upozorio da istorija političkim liderima kuca samo jedanput na vrata,  očigledno uveren da je upravo vreme razarajuće dužničke krize (i još očiglednije krize zapadnog, liberalnog kapitalizma!) unutar evropske familije trenutak kad se odlučuje može li od „male komunistkinje“ i političke provincijalke postati (za sada bez pokrića) državnik nacionalnog, a time i evropskog formata, gde je, inače, računajući vreme samo posle Drugog svetskog rata konkurencija veoma oštra. Od Konrada Adenauera do Vilija Branta i dva Helmuta, Šmita i Kola.

NEMAČKA VLADA EVROPOM
I kad se to pitanje prepusti istoriji, očigledno je da su okolnosti učinile od nemačke kancelarke ličnost od koje (hamletovski) zavisi biti ili ne biti, u najmanju ruku, monetarna unija (evro) i (uopšte) sama Evropska unija. O tome govori i grozničava atmosfera koja se stvara pred susret evropskih lidera 8. i 9. decembra. Pred tim datumom, kao pred susretom sa sudbinom, ne trese se samo (politički lakoverni) Beograd. Usijanje raste i u mnogim prestonicama Starog kontinenta. Istina, iz posve različitih razloga, kad smo u pitanju mi i stanari evropske kuće. Osim jednog, zajedničkog: svi čekaju šta će reći „najmoćnija žena sveta“.
U prvom slučaju, šta će izvući iz rukava kao recept za (ne)mogući spas evrozone. I Evropske unije, uopšte. I uz koju cenu. U drugom, našem, hoće li se neumoljiva nemačka kancelarka umilostiviti da nam se dodeli status kandidata (s neograničenim vremenom) za ulazak u evropsku kuću. I po koju (počinjući s onom kosovskom) cenu.
I dok će s nama lako, bilo šta da odluči i učini s (pre)uređenjem evropske kuće, i tako moćnoj će, očigledno, biti daleko teže. Izuzetno teško. Njeni planovi da to učini po sopstvenoj „mustri“ i kao njegov jedini, neprikosnoveni kormilar, spasava evropski brod zahvaćen opasnim dužničkim olujama, umesto aplauzima, dočekuju se sa sve uočljivijim podozrenjima. To podozrenje, i nemirenje, već prerasta kod nekih suseda u sve glasnije antinemačko raspoloženje i otpor potencijalnoj „berlinskoj hegemoniji“.
„Špigl“ otkriva kako se vodeći nemački političari sve češće suočavaju s izrazima naraslog nepoverenja prema potezima i politici Berlina. I žaokama u razgovorima s visokim gostima koje se svode na sledeću konstataciju: Nemcima će poći za rukom ono što im u Drugom svetskom ratu nije uspelo – da vladaju Evropom!
Nemački političari i mediji ovih dana zbog toga pomno osluškuju i beleže glasove iz inostranstva. Zapazili su tako da pariski „Mond“ na naslovnoj strani svedoči o „novom talasu antinemačkih raspoloženja u Evropi“. Sledio je zatim čitav spisak dokaza. Londonski „Tajms“: ako je Klauzevic bio u pravu kad je konstatovao da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, onda je Nemačka ponovo u ratu s Evropom.
Uticajni londonski „Gardijan“ portretišući nemačku kancelarku u tekstu pod naslovom „Angela Merkel: spasitelj Evrope ili (njen) najveći problem“, konstatuje da je kancelarka trenutno „najvažnija ličnost sveta“ i da kao šefica vlade evropskog centra privredne moći „drži u svojim rukama finansijsku budućnost čitavog kontinenta“. Ostaje, međutim, zabrinutost, dodaje list, „da li je dorasla tom zadatku“.
U Londonu su, inače, uvereni da se Nemačka, dok je njena kancelarka upirala pretećim prstom u „dužničke grešnike“ na jugu Evrope, veoma okoristila krizom. „Fajnenšel tajms“ to izričito tvrdi, i podseća da je Berlin u monetarnoj uniji uživao nebrojene prednosti i pogodnosti. Bez evra bi bio nezamisliv tako impresivan nemački izvoz, pri čemu je plasman državnih obveznica po izuzetno povoljnim okolnostima obezbeđivao redovne i izdašne finansijske injekcije domaćem tržištu. Sada je vreme, naglašava ugledno glasilo poslovnog sveta, da se Nemačka konačno odluči: koliko će da plati za spasavanje Evrope.

OTPISIVANJE BAROZA

[restrictedarea]

Ovih dana je nastala opšta uzbuna i alarm je uključen u svim evropskim prestonicama. Na nišanu se našla nemačka kancelarka koja u rešavanju sve razornije krize odbija sve ideje i inicijative koje nisu po njenoj volji i u isključivom nemačkom interesu. Uključujući i one iz Evropske komisije. Nedavno je promptno odbila plan njenog predsednika Baroza (u tri varijante) o evropskim obveznicama, kao spasonosnom rešenju za dužničku krizu.
Bilo je za to odbijanje izgleda valjanih i racionalnih razloga. Mnoge je, međutim, zaprepastio način na koji je to Merkelova učinila: i po oceni nemačkih medija, osorno i nemilosrdno. Nikad se, konstatovali su, jedan nemački kancelar nije poneo tako bahato prema predsedniku „evropske vlade“.
Realizacija ideje s evropskim zajedničkim obveznicama koje bi izdavala „Evropska centralna banka“ po jedinstvenoj kamatnoj stopi delovala bi po uverenju Evropske komisije, a s tim su saglasni i mnogi evropski ekonomisti, „umirujuće“ na „hiperaktivno i nervozno“ finansijsko tržište. Grčka, Portugalija, Španija i Italija bi dolazile do svežeg novca bezbolnije i jeftinije. Berzanski špekulanti ne bi u tom slučaju da uzimaju na nišan pojedine zemlje, bilo bi uspostavljeno veliko, likvidno tržište hartijama vrednosti koje bi ulagačima moglo da bude atraktivnije od američkog.
Berlin, za sada, neće za to ni da čuje. Zajedničke obveznice bi pokrivale i prikrivale sasvim različite kreditne bonitete unutar evrozone i kamate uz koje se plasiraju obveznice pojedinih država. Kamate na grčke obveznice su, na primer, polovinom oktobra iznosile 22,14 odsto, dok su se nemačke prodavale po stopi od  2, 05 odsto. Mogućnost zemalja na ivici bankrota da jeftino dolaze do novca „razvodnila“ bi, po uverenju Nemaca, njihove napora i obaveze da uz pomoć rigorozne štednje i gvozdene budžetske discipline „stanu na noge“. I podstaklo inflaciju i u zemljama gde je do sada gotovo nije bilo.
Nemačka kancelarka nije samo protiv evropskih obveznica. Energično se protivi i „proširenom angažovanju“ „Evropske centralne banke“ u rešavanju krize, na čemu, inače, insistiraju Francuzi. Njen posao nije, kategorična je Merkelova, da rešava krizu i otkupljuje „u velikom stilu“ obveznice država koje su zahvaćene krizom, nego da čuva stabilnost evra.
I dok iza kulisa varniči, javnosti se prezentira inscenirana harmonija, poput slika s nedavnog ručka utroje – Merkelova, Sarkozi, Monti (novi italijanski premijer) – u Strazburu (posle kojeg su mediji sročili novu kovanicu „Merkozimo“) koja je „u potpunoj suprotnosti sa realnom situacijom“ („Špigl“).
A situacija je tvrdi uticajni nedeljnik takva da dramatičnija ne može da bude. Ako se nešto ubrzo ne učini evropska monetarna unija će „implodirati“, s dramatičnim posledicama ne samo za Evropu. Čas istine se približava, poslednja bitka za evro je u toku. Do kraja ove i u narednoj godini zemljama evrozone potrebna je ogromna količina svežeg novca kako bi držale glavu iznad vode, preko 800 milijardi evra. Italija, na primer, mora za decembar ove godine da obezbedi 22,5 milijarde, za januar sledeće 15, 6, februar 53, 1, mart 44,2 i april 44,4. S gotovo istovetnim iznosima koje je „Špigl“ grafički predstavio kao tempirne bombe suočiće se u istom periodu i Francuska, kojoj agencije prete, već za koji dan, smanjenjem rejtinga.
Ko će uopšte moći da obezbedi toliko svežeg novca? Poverenje investitora u zemlje evro zone i sposobnost njihovih lidera da spasu zajedničku valutu je ozbiljno uzdrmano. Tu ništa nisu pomerile i promenile promene demokratski izabranih vlada u Grčkoj i Italiji i dovođenje na njihovo čelo bankarskih žonglera i tehnokrata.
Dosadašnji pokušaji spasavanja evra bili su takođe bezuspešni. Eksperti upozoravaju da će Evropa konačno morati da posegne za najjačim oružjem: da angažuje centralnu banku, iako to nije u njenom striktnom „opisu poslova“, u finansiranju velikih dužnika. Ima za to dovoljno novca i – sopstvenu štampariju.
Pritisak na vladu u Berlinu da popusti u tvrdom stavu biva sve žešći. Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski u dramatično sročenom apelu traži da Nemačka zaustavi kolaps evra. Manje se plašim, kaže Poljak, nemačke (pre)moći od njenog nečinjenja. Francuski ekonomski nedeljnik „Tribuna“, na tu temu, primećuje da se Nemačka ponaša kao vatrogasac koji pušta da kuća gori kako bi objasnio deci da je vrlo opasno igrati se šibicama.

SAMOUBISTVO KONTINENTA
Merkelova, međutim, bar za sada, ne popušta. Uprkos činjenici da je u tome, praktično, usamljena. Ako Nemačka ne popusti, upozorava Žak Atali, nekadašnji savetnik francuskog predsednika Miterana, katastrofa je neizbežna. Gotovo svi nemački mediji preneli su Atalijevu „posebno dramatičnu formulaciju“, da Nemačka posle dva svetska rata „ponovo drži u rukama oružje za samoubistvo čitavog kontinenta“.
I u Berlinu, međutim, raste uverenje kod jednog broja političara i eksperata da će nepopustljiva kancelarka suočena sa sve dramatičnijom situacijom morati da popusti. Pogotovo ako se kriza prelije, a to se čini neizbežnim, i na samo jezgro evrozone. Dosta je onih koji su poverovali da je krajem minule sedmice uključen alarm: agencije su javile kao „šokantnu vest“ da nemačke obveznice, dosad magnetski privlačne, s rokom dospeća od deset godina, nisu planule. Vest je obigrala svet a s njom i sumnja da je i najjača ekonomija Starog kontinenta načeta. Nemački političari i mediji su te spekulacije okvalifikovali kao „zlurade“.
To, međutim, nije otklonilo sve ozbiljnije sumnje u spas evra. Britanska kontrolna finansijska agencija izdala je nalog bankama ove zemlje, iako ona ne koristi evro, da se pripreme za krah evropske monete. Ideja o kojoj koliko do juče nisu hteli da čuju, zaokuplja i ugledne ekonomiste u evrozoni. Sve su glasniji zahtevi i u samoj Nemačkoj za povratak na marku. Uz obrazloženje: bolje kraj s užasom, nego užas bez kraja.
Profesor na hamburškom univerzitetu koji nosi ime bivšeg, još veoma intelektualno aktivnog, iako u poodmaklim godinama (prešao devedesetu), kancelara Helmuta Šmita, Dirk Majer smatra da Nemačka treba što pre da napusti evro. Razradio je scenario po kojem to treba učiniti na prepad. Odredio je da „dan iks“ bude jedan ponedeljak. Banke bi posle iznenadne vladine odluke tog dana zatvorile šaltere (kako bi „prevele“ račune svojih klijenata), a sutradan bi počele sa izdavanjem banknota obeleženih magnetnim znakom koji se ne bi mogao falsifikovati. Pomno bi se kontrolisalo da stranci to ne iskoriste, a država bi pomogla bankama koje imaju kapital u inostranstvu. Posle dva meseca Nemačka bi definitivno napustila evrozonu. Za uvođenje novih novčanica u promet bilo bi potrebno godinu dana, a za to vreme koristile bi se evro banknote „overene“ nevidljivim pečatima.
Trošak čitave operacije iznosio bi između 250 i 340 milijardi evra, deset do 14 procenata BDP. Visoka cena, priznaje profesor Majer. I dodaje: ako ostane u monetarnoj uniji, koja prerasta u „transfer zajednicu“, Nemačka će morati da pomažući posustale svake godine plaća dodatno osamdeset milijardi evra.
Merkelova ostaje i dalje, pitanje je koliko iskreno i uvereno, pri paroli koju je pre izvesnog vremena izrekla u Bundestagu: krah evra značio bi krah Evropske unije. Ona i dalje insistira na promeni osnivačkih ugovora koja bi omogućila da se finansijski nedisciplinovane zemlje stave pod rigoroznu (budžetsku) kontrolu, uključivala bi i sankcije. Sada to čini ortački sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem.
Riskantan poduhvat („otvaranje Pandorine kutije“, što bi moglo da rastoči, umesto da je čvršće ujedini, evropsku familiju) koji traži od članica dodatno prenošenje nacionalnog suvereniteta na „briselsku birokratiju“, ostaje bez (očekivane) podrške.
Dvojac „Markozi“ prelazi na „rezervni položaj“. Početkom nedelje lansirana je nova ideja o elitnom evroklubu. Umesto obveznica za celu evrozonu, Merkelova i Sarkozi sada predlažu zajedničke obveznice šest kreditno najvrednijih zemalja („tripl“ zemlje, čija se kreditna sposobnost ocenjuje najboljom ocenom, sa tri A) koje čine Nemačka, Francuska, Finska, Luksemburg, Holandija i Austrija. Prodaja obveznica bi najpre napajala budžete ovih zemalja, a višak bi bio namenjen kreditiranju ostalih članica evrozone, pod veoma strogim (pred)uslovima.
Iako za formiranje avangardnog kluba nije potrebno menjati osnivačke, već sada je očigledno da ni taj poduhvat, koji od evrozone i Evropske unije stvara centar i periferiju, neće naići na odobravanje i aplauze u evropskoj familiji. Sudeći po reagovanju čitalaca na jednom portalu, odbojno reaguju i sami Nemci. Jedan od njih veruje da je u pitanju još jedno „mrtvorođenče“, upozoravajući da su i Francuska i Nemačka prezadužene i da će sasvim sigurno neki od članova ovog ekskluzivnog kluba koliko sutra izgubiti vrhunski rejting. Drugi kaže da dok se barata s tolikim milijardama država nema novca da „okreči našu školu“, treći zaključuje: novac će dobiti oni koji prihvate da igraju kako Merkelova svira. Italijani i Španci će biti prisiljeni da „budu Nemci“, da se odreknu mediteranskog stila života i, korak po korak, da rađaju (samo) plavokosu decu…

[/restrictedarea]