Kraj EU „šarene laže“?

Piše Dragomir Anđelković

Srbima nije suđeno da postanu deo EU. Bar ne onakve Unije kakvu je, na osnovu bajkovitih priča evroprofitera, nekada dvotrećinska većina naših sunarodnika sanjala. Šta dalje?

 

Mnogi Srbi su zamišljali EU kao rajsku dolinu u kojoj ka siromašnim evropskim rođacima teku medeni fondovi. Ona to nikada nije bila, ali neko vreme je predstavljala prosperitetnu zonu integracija. Međutim, tada su nam njena vrata bezuslovno bila zatvorena. Samo što mnogi naši političari to nisku hteli da vide. Dovoljno je setiti se pisma V. Vimera upućenog G. Šrederu, koje je našoj javnosti dostupno već godinama, ali je namerno marginalizovano.
Spomenuti visoki nemački zvaničnik izvestio je sredinom 2000. godine svog kancelara o dešavanjima na jednoj konferenciji koju je organizovalo američko Ministarstvo spoljnih poslova. U njemu je, prenoseći stavove okupljenih evroatlantskih funkcionera, napisao: „Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD-a) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“! Iako je svoju političku karijeru gradio na floskuli „EU nema alternativu“, sadašnji režim je znao da od članstva u EU nema ništa. Ako kojim slučajem nije tako, onda je spram njegovih čelnika i mali Perica genije.

EVROPSKO POTPALUBLJE
Današnja EU podseća na Titanik. U pitanju  je ozbiljno oštećen brod koji će u dogledno vreme, verovatno, potonuti. Doduše, s obzirom na to da su njegovi ključni vlasnici u taj projekat mnogo investirali, možda ga, u vidu poluolupine, i spasu. No, u tom slučaju predstoji drastična transformacija Unije. Neće biti ni nalik onome što je bila. Neki od putnika će biti izbačeni iz udobnih kajuta i prebačeni u mračno potpalublje. Elitne palube i kajute biće ubuduće namenjene samo Evropljanima sa pedigreom.
U takvim okolnostima možda Srbe i prime u hijerarhijski ustrojenu EU. Naravno, u njen najgori deo. Jer, svim moćnicima ovog sveta treba raja za eksploataciju. Ali, zar je mudro to prihvatiti i da naš EU podređeni status ne uslovljavaju odricanjem od delova teritorije? Nije! Što bi postali kmetovi osiromašenih gospodara kada već nismo mogli da budemo njihovi mlađi partneri dok su bili mnogo imućniji? Stavljanjem sopstvene sudbine u njihove ruke u situaciji kada za sebe traže slamku spasa – kako kaže Dušan Proroković – dajemo im „mogućnost da trguju sa nama kao sa običnom robom“. To sigurno ne želi većina od onih 45 odsto građana Srbije koji i dalje kažu da podržavaju ulazak u EU. Vreme je da im svi koji smatraju da su nacionalno odgovorni faktori – kažu punu istinu!

ŽUTA PANIKA

[restrictedarea]

Što se vlasti tiče, nju je uhvatila panika posle onoga što se desilo 9. decembra. Iz američkih diplomatskih izvora, koje je u knjizi „Vikiliks – tajne beogradske depeše“ umešno obradio Nikola Vrzić, vidimo šta je Tadić pričao nama, a šta svojim zapadnim mentorima. Nema sumnje da je više lagao nas nego njih, ali iz straha od reakcija srpske javnosti varao je i Berlin, Brisel, London. Makar kada se radilo o rokovima u kojima će obaviti prljave poslove kojima plaća podršku za dolazak na vlast. Sada je Bora stavljen u procep. Za relativno kratko vreme mora da uradi sve što je obećao, inače neće dobiti novu EU „šarenu lažu“. Nema sumnje da od dobijanja kandidature Srbija neće imati nikakvu korist, ali totalno neuspešnom, a pred izbore očajnom režimu, to pruža šansu za varanje birača. Sve to znaju i u Berlinu.
Taj i drugi evroatlantski centri – igrajući staru igru dobrog i lošeg policajca – sada opasno zatežu sa našim EU integracijama. Međutim, Kosovo je tu ipak samo izgovor. I da je Tadić munjevito isporučio baš sve što je tokom uspona na tron prodao ili da to sada uradi, osim sterilne kandidature ništa ne bi dobili. Nemačka – kako naglašava bivši italijanski ministar spoljnih poslova F. Fratini – koči integracije preostalih zemalja tzv. „Zapadnog Balkana“ koje su izrazile želju da uđu u EU. Vidimo, kako na mnogim poljima tretiraju i Crnu Goru, koja je, nažalost, sada u svakom pogledu lojalni klijent Zapada, pa je čak prihvatila da Amerikancima plaća avganistanski danak u krvi. Dok se ne okonča transformacija EU, iz bar formalno kluba ravnopravnih, u društvo surove segregacije, nema preostalim Balkancima puta u njene okvire. Kada potpalublje bude definisano, tada ćemo tamo možda i dobiti „privilegiju“ da pravimo društvo Bugarima i Rumunima.

REŽIMSKA „ANALITIKA“
Sve rečeno nije bitno za aktuelnu vlast. Njeni lideri znaju da su i u nacističkim logorima pojedini zatočenici, samo ako su bili dovoljno beskrupulozni da svoje privilegije plaćaju kolaboracijom protiv drugih logoraša, mogli da profitiraju. Tim pre to mogu oni u svojstvu nadzornika srpskog roblja u evropskom potpalublju. Stoga, taman posla da smišljaju način da izbegnemo nesreću, već samo mozgaju kako da očuvaju vlast. Prvo zahteva hrabrost i pamet, a za drugo, tj. ono što čine, dovoljan je nemoral. U tome im pomažu brojni propagandisti koje forsiraju u medijima, te predstavljaju kao, navodne, političke analitičare.
Bilo je tragikomično, na dan nedobijanja kandidature, gledati Milana Nikolića – muža Sonje Liht, alfa i omege Jeremićeve „patriotske“ spoljne politike – kako na „RTS“-u tvrdi da je to, zapravo, uspeh vlasti. Za njega je u pitanju bio podsticaj da ona još energičnije nastavi da Srbiju vodi, kako smatra, ispravnim evropskim putem koji će u martu biti „krunisan“ kandidaturom za EU. A šta to znači – dok nam on ponavlja optimističku frazu da na čašu treba gledati kao polupunu, a ne polupraznu (a ona je u stvari već razbijena) – pojasnila nam je njegova supruga. Predsednica Političkog saveta Ministarstva spoljnih poslova poručila je da Srbija treba da pokaže fleksibilnost kako ne bi sama sebe isključila sa regionalnih skupova. Drugim rečima, po gospođi Liht, moramo da prihvatimo neki model međunarodnog predstavljanja Kosova koji zadovoljava Prištinu, bez obzira na to što znamo da ona insistira na uvažavanju svoje „nezavisnosti“, odnosno da bi pristajanje Srbije na to predstavljalo stavljanje fasadne cigle na konstrukciju faktičkog priznanja Kosova.

MARKETINŠKI RAČUN
Možda Tadić usliši savet nekadašnje (ili možda i sadašnje?) Soroševe saradnice. No, možda za sada i ne prizna Kosovo, i tako se „odvažno“ suoči sa februarsko-martovskim nemačkim „Ne“! Tako će biti ako njegovi marketinški magovi procene da će recikliranjem pozerskog patriotizma bolje proći na izborima nego uz kićenje kandidaturom. Kako god bilo, to ne znači da sadašnji režim neće pristati da uskoro sedne za isti regionalni ili i širi sto sa Tačijem ispred kojeg će stajati natpis: „republika Kosovo“. Tadić je suviše duboko zagazio u evroatlantsko blato da bi mogao bilo šta suštinski da promeni. Posle izbora nastaviće istim putem kojim ide još od kada je postao ministar vojni, a to je put svođenja krnje Srbije na nivo evroatlantske kolonije.
Režim još ne zna kako je za njega najisplativije da postupi. Zato se do daljnjeg i trudi da kosovsko pitanje gurne u drugi plan i tako relaksirajući javnost sebi ostavi veći prostor za delovanje u pogodnom momentu (februar 2012. godine), odnosno da dobije potencijal da njegov efekat bude veći. U tom kontekstu nam je Tadić sa sednice Glavnog odbora DS-a poručio: „Najznačajnije pitanje za Srbiju nije kosovsko već ekonomsko pitanje, jer sa snažnom ekonomijom stičemo snagu da rešavamo sve, pa i kosovski problem“. Predsedniku jedino nije palo na pamet to da će se mnogi zapiti: Što ste onda godinama uništavali srpsku privredu? Da li ste tako radili u prilog jačanja države i odbrane Kosova?

EKOLOŠKI SPAS
Ta pitanja će ostati bez odgovora jer i oni koji ih postavljaju, i oni kojima su upućena, znaju ko je ko. A da bi, ne daj bože, i dalje predvođeni DS-om zacementirali svoj kolonijalni status, režimski eksperti i medijski pomagači, ako su malo sofisticiraniji od pomenutog Nikolića i njemu sličnih koji stvari rade banalno, uz površnu, lažnu kritiku vlasti, i dalje će tvrditi da je „desna“ opozicija gora od nje. Dok tako rade analitičari sa kvazipatriotskim renomeom bliski Vuku Jeremiću, oni sa demokratsko-građanskim pedigreom primenjuju drugačiju taktiku. U prilog vlasti rade tako što destimulišu mnoge rezignirane birače – koji svakako neće glasati za vlast, ali nisu baš puni poverenja, ni u opoziciju – da ne izađu na izbore jer je „naša politička scena prljava“.
Doduše, možemo i da se bunimo. To nam kaže već pomenuti Milan Nikolić. U predgovoru knjizi Stefana Hesela „Pobunite se“ – koja poziva ljude na aktivan otpor eksploataciji od strane parazitske globalne manjine – naš „analitičar“ piše: „Ako danas postoji tako veliki problem koji bi…zaslužio započinjanje pobune na svetskom nivou, to je sprečavanje globalnih klimatskih promena“. Nema sumnje, u pitanju je važan problem, ali ipak deluje više nego cinično da nam M. Nikolić – dok neimari mračnog neoliberalnog poretka smišljaju način kako da i u budućnosti, na novim osnovama, cede krv i znoj iz obespravljenih građana i naroda, dok evroatlantisti uz pomoć njihovih ovdašnjih vladajućih i drugih pomagača komadaju Srbiju – priča o ekološkom ustanku. Samo to, uz jodlovanje i igranje kriketa, fali, pa da Srbi postanu srećni! Razume se, pod uslovom da Tadića proglasimo za doživotnog predsednika.

IMPERATIV NOVE VIZIJE
Dosta je bilo farse. Politički klovnovi i dželati će dotući Srbiju i Srpstvo ako im to dopustimo. Izdržali smo turski vekovni jaram, jer smo bili biološki vitalni. Sada nas  svake godine za trećinu više umre nego što se rodi. Nemamo vremena za čekanje. Uništimo li, kao što smo mnoge faktore državne moći, i potencijal za brzi preporod našeg suvereniteta i spasonosnu geopolitičku orijentaciju, možda nam neće biti spasa.
Srbija mora da otera sadašnju vlast, ali to nije dovoljno. Potrebna nam je nova vizija koja bi dala odgovor na pitanje šta je alternativa „bezalternativnom“ EU kursu? Nju su dužni da ponude oni koji žele da preuzmu naše nacionalno kormilo, a ta alternativa je i te kako realna. Dok Zapad ekonomski i duhovno trune, jačaju Rusija, Kina, Indija, Brazil. Nedaleko od nas već se rađa Evroazijska unija. Rusija je pre nekoliko godina ponudila Ugovor o evropskoj bezbednosti, koji pruža održivi model saradnje blokovski svrstanih i neutralnih država našeg kontinenta. Uz NATO, u Evropi postoji i ruski pakt: ODKB. To, i još nemalo drugog, naše nacionalno orijentisane stranke trebalo bi što pre da povežu na odmeren i produktivan način, i na temelju toga ponude konkretna višeslojna rešenja.
Srbija treba i može da intenzivira saradnju sa sve jačim globalnim i regionalnim centrima političke i ekonomske moći koji nisu deo evroatlantskog kruga. Tim pre što to ni na koji način ne predstavlja bacanje rukavice u lice EU. Uostalom, tamošnji poslovni krugovi su suviše novca investirali u Srbiju, odnosno dovoljno kredita smo od njih i njihovih vlada uzeli, da bi u teško vreme oni sve to ugrozili. Kada bi shvatili da Srbija više ne pristaje na ucene, odnosno da će one ostati jalove, pa će protiv nas stvarno morati i da deluju (uz protivmere koje to povlači), ne bi nas ni indirektno, makar i prstom takli. Jer, tako bi radili protiv svoje imovine u Srbiji, a našu državu terali na radikalan geopolitički odgovor. Štaviše, možda nam baš tada munjevito ponude prečicu u EU. Ali, da li su nam potrebni blagodeti tamošnjeg potpalublja? Procenite sami.

[/restrictedarea]