Kandidatura na barikadi

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Ni za koga više nije tajna da evropska „šargarepa“ (status kandidata) ima sočan ukus jedino za evroatlantske aktiviste u Srbiji, a nimalo za tzv. „obične“ građane

Mnogi veruju da žive u postindustrijskom društvu znanja, tolerancije i zapanjujućih naučno-tehnoloških prodora, ali strah me je da će u budućnosti i ova epoha biti zapamćena kao epoha žestokog terora, ponižavanja i ugnjetavanja pojedinaca, klasa, pa i čitavih naroda. Prepuštanje 50.000 srpskih građana sa Kosova i Metohije na milost i nemilost šiptarskim teroristima, događaj je kojeg će se stideti generacije i generacije Srba, a navodiće se, možda, i kao jedan od mučnijih trenutaka naše istorije, koja, setićete se, već poznaje slične presedane (prilika je da još jedanput pročitamo onu tešku pesmu Đure Jakšića).

[restrictedarea]

DOGOVORI O IZDAJI    
Svi koji će u budućnosti biti licemerno „iznenađeni“ zato što će srpski narod na Kosovu i Metohiji, i pored „čvrstih“ dogovora Borka Stefanovića, biti izložen nasilju, paljevinama i progonu, trebalo bi da budu više začuđeni činjenicom da već danas kolosalna izdaja srpskih vlasti nije kažnjena. Ako nije? Jer teško mogu da prihvatim činjenicu da može da se dogodi potpuno raščovečenje, bez težih duševnih posledica, čak i kod ološa sa dna društvenog taloga – bezobzirnog, željnog svega i nikad sitog.
Zato verujem da Tadić, Šutanovac, Borko Stefanović, Čeda Jovanović i ostali evroatlantski aktivisti ne mogu mirno da spavaju, a da pri tom znaju da su izdali hiljade ljudi na severu Kosova, koji stražare na barikadama i strahuju za goli život svoje dece, očekujući svaki čas nasrtaje terorista (šiptarskih i natovskih), ostavljeni bez ikakve nade u „pravnoj“ državi NATO-a, bogato snabdevenoj evroatlantskom „demokratijom topuza“, narko-klanovima, korupcijom i kriminalnim družinama „oslobodilaca“.

UCENA NA VRATIMA RAJA    
Tako visok stepen surovosti  srpskih „novih lidera za novo doba“, koji „gledaju u budućnost“, uveren sam, ne može da ostane bez traga na njihovim dušama. Ta i oni su nekad bili ljudi! Naravno, daleko od toga da pokazuju znake kajanja ili sažaljenja, ali čini mi se da im reči nekako teško i sa velikim pauzama izlaze iz usta, kao da ih muči smisao (i besmisao). Ne smeta im, dabome, što sa svakim novim ustupkom svetskoj Imperiji, intenzitet satanizacije našeg naroda u Evropi raste, a snaga države i privrede opada. Za to su znali od samog početka svog „posla koji treba da završe“.
Liderima je mučno zbog toga što je već i deci u Srbiji postalo jasno da je svaki ustupak koji se najavljuje kao odlučujući, pred otvaranjem „rajskih vrata“ EU, samo predgovor za novi zahtev i još gora poniženja. A da iza svakog uveravanja i priče o „saradnji“ i „prijateljstvu“ stoje pretnje i ucene. Posle izdaje 50.000 građana na Kosovu, niko se više ne pita „Da li će biti još zahteva?“ nego „Koliko će sledeći zahtev biti teži i jeziviji od ovog?“

DELEGATI ZA KANDIDATA     
Ni za koga više nije tajna da evropska „šargarepa“ (status kandidata) ima sočan ukus jedino za evroatlantske aktiviste u Srbiji, a mnogo manje ili nimalo za tzv. „obične“ građane (neuključene u EA mreže). Zato se vredni EA poslenici, boreći se za svoje apanaže, grčevito bore za „status kandidata“, ne mareći za cenu, kao ni za sudbine miliona ojađenih i poniženih građana.
Čak i kratka analiza može da pokaže koliko je u ovom trenutku status kandidata nebitan za Srbiju, kao uostalom i za EU. Gotovo sam potpuno uveren da će ga Srbija baš zato i dobiti. Naravno, neko se u međuvremenu može dosetiti da Srbiji ponudi status „delegata za kandidata“ (vidi o tome u „Pečatu“, br. 152, 157, 177, 178). Farsa „napetosti oko statusa“ treba samo da stvori iluziju onima koji nisu dobili ništa – da su dobili mnogo. I da zbog toga još više cene svoju „sjajnu“ vlast, a lakše prihvate dodatni teror evroatlantske zajednice.

PROSTITUTKE I NARKO-KURIRI    
Ukoliko bi Unija imala razumevanja za fer ekonomsku saradnju, bez statusa kandidata i ugovora o pristupu, za Srbiju bi to bilo povoljnije rešenje. Ali takva želja ne postoji u „zemljama centra“ EU. Iza  inicijativa za otvaranjem integracionih procesa Srbije stoji poruka da ukoliko se oglušimo o evropske predloge (čitaj – naredbe) ozbiljnija obostrano korisna saradnja – nije moguća. Naprotiv. Srbija će biti izolovana, blokirana i maltretirana na međunarodnoj sceni, kao Irak ili Libija. Ako pak Srbija pristane, slična tortura biće „unutrašnje pitanje“ Unije. Pa izvolite – birajte!
Primetili ste da kosovsko-evropsku dilemu oduševljeno raspetljavaju mnogi evrofanovi, pa je jedan od važnih novinara nekada ugledne „Politike“ želeo da objasni severnim kosovskim Srbima kako bi on čak i svoju ćerku prepustio Tačijevoj industriji zabave za marince, a sina rado učlanio  u šiptarske narko-kurire, samo da Srbija dobije status kandidata (pa da EA aktivistima ne „presuše“ plate, honorari i dnevnice). To je, za njega, najvažnije statusno pitanje. Ne znam da li sam ga pogrešno razumeo? Možda je mislio na tuđu, a ne na svoju decu?

[/restrictedarea]