Južnoamerička alternativa

Piše Zoran Milošević

Sve latinoameričke države na ovogodišnjem Samitu prihvatile su Čavesov predlog oštrog suprotstavljanja neoliberalizmu i afirmaciji ideje snažne racionalističke države

Južna Amerika je opet u centru pažnje. Na inicijativu predsednika Venecuele održan je Drugi samit Zajednice država Latinske Amerike i država Karipskog mora (CELAC), početkom decembra ove godine, sa razlikom što je na prvom (o tome smo pisali u „Pečatu“ br. 104, 2010. godine) bilo 32, a na drugom 33 države. I ovaj put insistirano je da u Zajednici nema mesta za SAD i Kanadu, jer su krivi za viševekovni nepodnošljiv položaj južnih Amerikanaca. „Ovo je dostignuće do kojeg smo došli posle 200 godina borbe. Monroova doktrina je ovde ustoličena: Amerika Amerikancima, odnosno Jenkijima. Nametali su svoju volju tokom 200 godina, ali sad je dosta“, rekao je Čaves.

ISTORIJSKA ŠANSA
Priprema Drugog samita južnoameričkih država i karipskog bazena započela je već u martu 2011. godine, kada je, između ostalog, održan seminar o Južnoameričkoj alternativi, kako prenosi Alberti Kuriel (Alberto Couriel) za urugvajski „LR21“. Seminar je održan u glavnom gradu Dominikanske republike i razmatrana su pitanja stvaranja saveza svih levih i centrističkih partija u Južnoj Americi, kao i programske i ideološke osnove ujedinjenja. Svi učesnici su se veoma kritički odnosili prema neoliberalizmu i zastupali ideju snažne racionalističke države. Na međunarodnom planu su se založili za stvaranje formi suprotstavljanja svetskom finansijskom kapitalu u njegovom sadašnjem vidu.
Osnovu za novu saradnju i otpor američko-kanadskoj hegemoniji dala je snažna ekonomija južnoameričkih država, što je omogućilo da na poslednjim izborima u skoro svim važnijim državama, kako piše španski „El Pas“, pobede vladini kandidati (Kolumbija, Brazil, Ekvador, Kostarika, Urugvaj). Retkost je da u više navrata vladini kandidati dobijaju poverenje birača, ali očigledno je da sadašnje vlasti rade dobro i narod to ceni. Suština je da su odstojeće vlade nastale iz revolucionarnog marksističkog miljea i da su se oduprle nametanju neoliberalnog obrasca razvoja. Rezultat je dinamična i razvijajuća ekonomija, a to je dalo mogućnost i za realizaciju niza socijalnih programa, pre svega za poboljšanje standarda stanovništva (u zdravstvu, obrazovanju, socijalnoj sferi…) Pored toga, uspešna ekonomija Južne Amerike otvara ovom regionu nove šanse, kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu. Koliko je južnoamerička ekonomija u usponu, pokazuju procene da ima šansu da pretekne Aziju u razvoju, prema pokazateljima ekonomskog rasta, saopštio je Svetski ekonomski forum u Davisu. Uslov je da povećaju novi vlastite bezbednosti i aktivizacije inovacionog potencijala u regionu.
Pablo Anino u španskom listu „Rebelion“ ističe da je stopa rasta južnoameričke privrede, prema podacima Ekonomske komisije ovog regiona u proseku 5,1 odsto (4,3 Centralna Amerika i 1,9 u državama Karipskog bazena), što omogućuje da region izađe ispod uticaja SAD-a. To je „istorijska mogućnost, nastala na osnovu razvoja država koje ulaze u sastav BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina)“.
Počevši od 2002. godine u Južnoj Americi se beleži snažan ekonomski rast. Međutim, od posebne važnosti je to što je region bezbolno preživeo kriznu 2008. godinu, od koje je stradala Evropska unija i SAD. Posle šest godina permanentnog rasta, 2009. godine razvoj se sveo na 2,9 odsto, ali je već 2010. narastao na šest odsto, a ove godine biće veći od četiri odsto. Blagostanje je naraslo naročito u Južnoj Americi, jer je od severa, tačnije Panamskog kanala ekonomija vezana za SAD, te su osetili kolebanja tržišta. Naravno, Južna Amerika ima i sreće, zato što su cene sirovina i hrane porasle.

TEOLOGIJA OSLOBOĐENJA

[restrictedarea]

Posmatrano pojedinačno, neobičan je uspon ekonomije Argentine, koja je od spomenute 2002. godine rasla stabilnim tempom od osam odsto, a ekonomija Brazila je rasla sličnim tempom od 7,6 odsto. Glavna snaga južnoameričkih ekonomija je nova organizacija i vizija ekonomije, kao i nova ideologija. Radi se o mešavini marksističke, socijalističke, liberalne i hrišćanske vizije rešavanja društveno-ekonomskih problema (u jednom periodu ideologija se nazivala „teologija oslobođenja“), danas južnoamerička alternativa. Dodatne povoljne okolnosti za države Južne Amerike i njihov pogled na svet, predstavlja i rast svetskih cena sirovina, zatim jeftini krediti i velika inostrana ulaganja u region. Ove godine rast izvoza je veći za neverovatnih 27 odsto u odnosu na prošlu, 2010. godinu. U ovom izvoznom bumu vidi se veliki „uticaj“ Kine, jer je tokom poslednjih pet godina trgovina država Južne Amerike rasla godišnje sedam odsto, do koje je ukupna trgovina (Južne Amerike i Kine) godišnje rasla 22 odsto.
Otuda se kod mnogih vlada javlja pitanje, kako sačuvati ovo blagostanje? Neke vlade južnoameričkih država se ponose velikim deviznim rezervama, pa smatraju da su „zaštićene“ od nepredvidljivih udara, dok su neke druge, poput argentinske, opreznije i nastoje da dodatno razviju ekonomsku saradnju sa okruženjem, u tom smislu i sa SAD-om i Kanadom, ali su usvojili i mere štednje. Za Brazil je i dalje problem razvoj infrastrukture, pa je to postalo glavna preokupacija nove vlade na čelu sa Dilmom Rusef (Dilma Rousseff). Takođe, obrazovanje i nauka (Brazil je tek 31 država po inovacijama, a ostale države Južne Amerike su daleko iza toga) nisu još na željenom nivou i zahtevaju dosta ulaganja, ali novca ima…
To navodi Remi Erera (Rémy Herrera) iz španskog lista „Rebelion“, da se povodom krize u Evropskoj uniji zapita nije li došlo vreme da razvijeni evropski narodi iskoriste iskustvo u borbi sa krizom država Južne Amerike? Pre svega, jer su ideološki obrasci neoliberalizma koji se dogmatski primenjuju u „rešavanju“ krize apsurdni i samo dolivaju ulje na vatru. Time samo vode državu i sistem u propast, što pogoduje rastu rasizma i nacizma.
Niz nedavnih događaja u Južnoj Americi je pokazao da čuvanje nacionalnog suvereniteta, u tom smislu i finansijskog, kao i političke volje u uslovima stihije finansijskog tržišta, širi prostor za delovanje, što dozvoljava južnoameričkim državama da nađu rešenja za složene socijalno-ekonomske probleme koje je izazvao sam kapitalizam. Konkretno, to je značilo ograničavanje upotrebe dolara (nezdrav, inflatorni novac), prestanak saradnje sa MMF-om i stvaranje Južnoameričke banke („Bankosur“) od država Bolivarske alijanse (Brazil, Bolivija, Venecuela) za Južnu Ameriku (ALBA).
Argentina se spasla na drugačiji način. Prestala je da vraća dugove, brzo obnovivši svoj ekonomski rast, a da pri tome nije prekinula veze sa svetskom privredom. Od neoliberalne katastrofe, dalje, spasli su je devalvacija nacionalne valute i plan refinansiranja državnog duga.
Naravno, ima i drugih rešenja, koja su primenjena, kako u već spomenutim državama, tako i u nespomenutim (Ekvator i Bolivija, na primer). To su: uspostava kontrole nad finansijskim kretanjima, davanje nove uloga „Centralnoj banci“, nacionalizacija bankarskog sektora i nekih strateških delova ekonomije (a ne njena privatizacija), etapno anuliranje državnog duga, preraspodela bogatstva, uspostavljanje socijalnih funkcija države, stimulisanje naroda da uzme učešće u rešavanju aktuelnih problema, a ne njegova pasivizacija. Ako se poslušaju Južnoamerikanci, onda će se doći do stvarnosti i kome su narodi suvereni, a ne njihove zaduženosti.
Sve to dovodi, kako piše Karlos Alzamora (Carlos Alzamora), inače bivši ambasador Perua u SAD-u i sada stalni sekretar Latinoameričkog ekonomskog sistema, za španski „El Pas“, do stvaranja novih, zdravih institucija i mehanizama za rešavanje krize, ali vodi i do novog nezavisnog i autentičnog pogleda na svet i stvarnost, nove ideologije, koja je osnova za novu slobodnu i nezavisnu politiku.
Ta teško izborena sloboda, traži da bude sačuvana. Očigledno je da svaka država, posebno iz ovog regiona, ne može da sačuva ostvareno. Zato se udružuju, da sačuvaju stečenu slobodu i bogatstvo. Zajednica država Latinske Amerike i država Karipskog mora, dakle, postaje prostor slobode i alternative za ceo svet, prostor zdrave ekonomije i obrazac borbe protiv američkog neokolonijalizma.

[/restrictedarea]