Јужноамеричка алтернатива

Пише Зоран Милошевић

Све латиноамеричке државе на овогодишњем Самиту прихватиле су Чавесов предлог оштрог супротстављања неолиберализму и афирмацији идеје снажне рационалистичке државе

Јужна Америка је опет у центру пажње. На иницијативу председника Венецуеле одржан је Други самит Заједнице држава Латинске Америке и држава Карипског мора (CELAC), почетком децембра ове године, са разликом што је на првом (о томе смо писали у „Печату“ бр. 104, 2010. године) било 32, а на другом 33 државе. И овај пут инсистирано је да у Заједници нема места за САД и Канаду, јер су криви за вишевековни неподношљив положај јужних Американаца. „Ово је достигнуће до којег смо дошли после 200 година борбе. Монроова доктрина је овде устоличена: Америка Американцима, односно Јенкијима. Наметали су своју вољу током 200 година, али сад је доста“, рекао је Чавес.

ИСТОРИЈСКА ШАНСА
Припрема Другог самита јужноамеричких држава и карипског базена започела је већ у марту 2011. године, када је, између осталог, одржан семинар о Јужноамеричкој алтернативи, како преноси Алберти Куриел (Alberto Couriel) за уругвајски „LR21“. Семинар је одржан у главном граду Доминиканске републике и разматрана су питања стварања савеза свих левих и центристичких партија у Јужној Америци, као и програмске и идеолошке основе уједињења. Сви учесници су се веома критички односили према неолиберализму и заступали идеју снажне рационалистичке државе. На међународном плану су се заложили за стварање форми супротстављања светском финансијском капиталу у његовом садашњем виду.
Основу за нову сарадњу и отпор америчко-канадској хегемонији дала је снажна економија јужноамеричких држава, што је омогућило да на последњим изборима у скоро свим важнијим државама, како пише шпански „Ел Пас“, победе владини кандидати (Колумбија, Бразил, Еквадор, Костарика, Уругвај). Реткост је да у више наврата владини кандидати добијају поверење бирача, али очигледно је да садашње власти раде добро и народ то цени. Суштина је да су одстојеће владе настале из револуционарног марксистичког миљеа и да су се одупрле наметању неолибералног обрасца развоја. Резултат је динамична и развијајућа економија, а то је дало могућност и за реализацију низа социјалних програма, пре свега за побољшање стандарда становништва (у здравству, образовању, социјалној сфери…) Поред тога, успешна економија Јужне Америке отвара овом региону нове шансе, како на домаћем, тако и на међународном плану. Колико је јужноамеричка економија у успону, показују процене да има шансу да претекне Азију у развоју, према показатељима економског раста, саопштио је Светски економски форум у Давису. Услов је да повећају нови властите безбедности и активизације иновационог потенцијала у региону.
Пабло Анино у шпанском листу „Ребелион“ истиче да је стопа раста јужноамеричке привреде, према подацима Економске комисије овог региона у просеку 5,1 одсто (4,3 Централна Америка и 1,9 у државама Карипског базена), што омогућује да регион изађе испод утицаја САД-а. То је „историјска могућност, настала на основу развоја држава које улазе у састав БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина)“.
Почевши од 2002. године у Јужној Америци се бележи снажан економски раст. Међутим, од посебне важности је то што је регион безболно преживео кризну 2008. годину, од које је страдала Европска унија и САД. После шест година перманентног раста, 2009. године развој се свео на 2,9 одсто, али је већ 2010. нарастао на шест одсто, а ове године биће већи од четири одсто. Благостање је нарасло нарочито у Јужној Америци, јер је од севера, тачније Панамског канала економија везана за САД, те су осетили колебања тржишта. Наравно, Јужна Америка има и среће, зато што су цене сировина и хране порасле.

ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

[restrictedarea]

Посматрано појединачно, необичан је успон економије Аргентине, која је од споменуте 2002. године расла стабилним темпом од осам одсто, а економија Бразила је расла сличним темпом од 7,6 одсто. Главна снага јужноамеричких економија је нова организација и визија економије, као и нова идеологија. Ради се о мешавини марксистичке, социјалистичке, либералне и хришћанске визије решавања друштвено-економских проблема (у једном периоду идеологија се називала „теологија ослобођења“), данас јужноамеричка алтернатива. Додатне повољне околности за државе Јужне Америке и њихов поглед на свет, представља и раст светских цена сировина, затим јефтини кредити и велика инострана улагања у регион. Ове године раст извоза је већи за невероватних 27 одсто у односу на прошлу, 2010. годину. У овом извозном буму види се велики „утицај“ Кине, јер је током последњих пет година трговина држава Јужне Америке расла годишње седам одсто, до које је укупна трговина (Јужне Америке и Кине) годишње расла 22 одсто.
Отуда се код многих влада јавља питање, како сачувати ово благостање? Неке владе јужноамеричких држава се поносе великим девизним резервама, па сматрају да су „заштићене“ од непредвидљивих удара, док су неке друге, попут аргентинске, опрезније и настоје да додатно развију економску сарадњу са окружењем, у том смислу и са САД-ом и Канадом, али су усвојили и мере штедње. За Бразил је и даље проблем развој инфраструктуре, па је то постало главна преокупација нове владе на челу са Дилмом Русеф (Dilma Rousseff). Такође, образовање и наука (Бразил је тек 31 држава по иновацијама, а остале државе Јужне Америке су далеко иза тога) нису још на жељеном нивоу и захтевају доста улагања, али новца има…
То наводи Реми Ерера (Rémy Herrera) из шпанског листа „Ребелион“, да се поводом кризе у Европској унији запита није ли дошло време да развијени европски народи искористе искуство у борби са кризом држава Јужне Америке? Пре свега, јер су идеолошки обрасци неолиберализма који се догматски примењују у „решавању“ кризе апсурдни и само доливају уље на ватру. Тиме само воде државу и систем у пропаст, што погодује расту расизма и нацизма.
Низ недавних догађаја у Јужној Америци је показао да чување националног суверенитета, у том смислу и финансијског, као и политичке воље у условима стихије финансијског тржишта, шири простор за деловање, што дозвољава јужноамеричким државама да нађу решења за сложене социјално-економске проблеме које је изазвао сам капитализам. Конкретно, то је значило ограничавање употребе долара (нездрав, инфлаторни новац), престанак сарадње са ММФ-ом и стварање Јужноамеричке банке („Банкосур“) од држава Боливарске алијансе (Бразил, Боливија, Венецуела) за Јужну Америку (АЛБА).
Аргентина се спасла на другачији начин. Престала је да враћа дугове, брзо обновивши свој економски раст, а да при томе није прекинула везе са светском привредом. Од неолибералне катастрофе, даље, спасли су је девалвација националне валуте и план рефинансирања државног дуга.
Наравно, има и других решења, која су примењена, како у већ споменутим државама, тако и у неспоменутим (Екватор и Боливија, на пример). То су: успостава контроле над финансијским кретањима, давање нове улога „Централној банци“, национализација банкарског сектора и неких стратешких делова економије (а не њена приватизација), етапно анулирање државног дуга, прерасподела богатства, успостављање социјалних функција државе, стимулисање народа да узме учешће у решавању актуелних проблема, а не његова пасивизација. Ако се послушају Јужноамериканци, онда ће се доћи до стварности и коме су народи суверени, а не њихове задужености.
Све то доводи, како пише Карлос Алзамора (Carlos Alzamora), иначе бивши амбасадор Перуа у САД-у и сада стални секретар Латиноамеричког економског система, за шпански „Ел Пас“, до стварања нових, здравих институција и механизама за решавање кризе, али води и до новог независног и аутентичног погледа на свет и стварност, нове идеологије, која је основа за нову слободну и независну политику.
Та тешко изборена слобода, тражи да буде сачувана. Очигледно је да свака држава, посебно из овог региона, не може да сачува остварено. Зато се удружују, да сачувају стечену слободу и богатство. Заједница држава Латинске Америке и држава Карипског мора, дакле, постаје простор слободе и алтернативе за цео свет, простор здраве економије и образац борбе против америчког неоколонијализма.

[/restrictedarea]