DUŠAN PROROKOVIĆ Srbi sa Kosova su ponizili NATO

Razgovarao Uglješa Mrdić

Retke su bile situacije u istoriji kada su nam se interesi u ovolikoj meri poklapali sa ruskim. Ukoliko se Beograd pokaže nesolidnim partnerom, Moskva će se vezivati za druge igrače u regionu. Možda sa Sofijom, Podgoricom, Banjalukom, Kosovskom Mitrovicom. Jer, Srbi sa severa Kosova nisu samo pobedili NATO, oni su ga i ponizili, kaže u intervjuu za „Pečat“ član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije i nekadašnji državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju

„Sadašnji status KiM je rezultat mnogih faktora, ali na njega je presudno uticao ogroman angažman SAD-a, vojni i politički. Zašto je do tog angažmana došlo druga je tema, ali slabljenje uticaja SAD-a na globalnom nivou dovešće i do određenih pomeranja na Kosovu. Iako su kosovski Albanci proslavili proglašenje nezavisnosti, takozvana „Republika Kosovo“ ne predstavlja državu ni u jednom smislu. Više suvereniteta danas ima Avganistan, nego vlada u Prištini“, kaže u intervju za „Pečat“ Dušan Proroković, član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije i nekadašnji državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju.
Prema njegovim rečima vrhovni organ vlasti na Kosovu je NATO, a u pojedinim stvarima asistira i EU – niti NATO, niti EU ne pokazuju spremnost da svoje nadležnosti delegiraju kosovskim Albancima u skorije vreme.

Koji je njihov cilj?
Njihov cilj je da Kosovo ostane kolonijalni zabran. Sa jedne strane, slabljenjem zapadnog uticaja i pritiska, slabiće i mehanizmi kontrole, pa će kosovski Albanci – etničke Gege sve smelije i sve više ulaziti u politička razračunavanja sa NATO i EU. Na isti način na koji su ulazili u razračunavanja sa otomanskom upravom. Problem za NATO i EU jeste i što su te dve organizacije u dubokoj unutrašnjoj krizi, što će dovesti do njihovih sve sporijih i neodlučnijih reakcija na Kosovu. Kosovski Albanci će zato tražiti svoj put mimo NATO i EU. Oni će se verovatno još neko vreme čvrsto oslanjati na podršku SAD-a, ali će se sve više okretati ka Turskoj i razmišljati o Nemačkoj. Sa druge strane, slabljenje zapadnog uticaja na globalnom nivou neminovno vodi ka stvaranju multipolarnog sveta, pri čemu srpske deonice na globalnoj političkoj berzi značajno rastu. Srbija može pronaći svoje saveznike u dve stalne članice SB UN – Rusiji i Kini, ali i među polovinom članica „G-20“, među državama u okruženju, regionalnim silama u različitim delovima sveta. To će ponovo aktuelizovati kosovsko pitanje.

Da li je moguće pomiriti dva naroda na Kosmetu – srpski i albanski?
E sada, zbog stanja kakvo je danas, teško je govoriti o nekakvom srpsko-albanskom bratstvu i jedinstvu u budućnosti, ali ukoliko se ukaže prilika, taj novi trenutak bismo morali iskoristiti za usaglašavanje nekog dugoročnijeg rešenja kojim bi regulisali naše bilateralne odnose. Gledano iz današnje perspektive, skloniji sam tome da rešenje za kosovsko pitanje tražimo u nekom širem okviru ukupnih srpsko-albanskih odnosa na Balkanu. Jednostavno, mislim da će se pitanje stvaranja „velike Albanije“ postaviti kao prirodna težnja albanskog naroda u narednim decenijama, i da to današnje velike zapadne sile ni sa čim neće moći da spreče. Tada Srbija, zajedno sa svojim saveznicima, treba da vidi šta je i dokle je njen interes, i da se tako ponaša. Ukoliko se naši i albanski interesi poklope u nekim situacijama, onda bi trebalo praviti novi, dugoročno održiv dogovor. Ukoliko se ne poklope, onda će, naravno, Srbija morati da igra na neku drugu stranu, ali ovde sam želeo da podvučem pre svega to, da srpsko-albanski dogovor u budućnosti ne treba odbacivati apriori i pored toga što će međuetnička distanca između naša dva naroda biti sve veća. To što su naši interesi danas suprotstavljeni, ne mora da znači da će tako biti i za dve decenije. U međunarodnoj politici interesi određuju saveznike, a ne obrnuto.

Možete li nam nešto više reći o Vašoj knjizi o Kosovu i Metohiji – „Kosovo: međuetnički i politički odnosi“? Šta Vas je navelo da je napišete? Koju sve problematiku ona obuhvata?
Svaki politički svestan čovek u Srbiji mora da se zapita: zašto nam se sve ovo dešava? A svaki politički aktivan čovek u Srbiji mora da se zapita: šta nam je činiti? Odgovor na prvo pitanje tražio sam uglavnom u istoriji srpsko-albanskih odnosa i analizi podataka koje sam dugo vreme sakupljao, a odgovor na drugo u sadašnjem statusu KiM i položaju tog samoproglašenog entiteta u međunarodnim odnosima. U zapadnim zemljama za poslednjih pet godina objavljeno je nekoliko desetina radova o Kosovu. Čast izuzecima, ali šta se sve tu može pročitati je strašno. To najčešće nema veze sa naučnim radovima, već sa najsirovijom propagandom. Istorija se falsifikuje na najgrublji mogući način, prave se strašne materijalne greške, brkaju datumi, svesno se zanemaruju pojedine stvari. Tako se stvara neka „nova istina“ o Kosovu, i zato sam i mislio da se treba i na ovakav način oglasiti. Svojim radom neću ništa promeniti, ali neka barem ostane trag da postoji i druga strana medalje. Na neke tendencije trebalo bi i upozoriti. Vidite, barem tri albanska istoričara tvrde kako Srbi nikada i nisu živeli na Kosovu u značajnijem broju, i da su pravoslavni manastiri dokaz toga. Prema njima, Srbi su pravili manastire da bi učvrstili svoj uticaj tamo gde su bili u manjini. Barem dva albanska istoričara tvrde da pravoslavni manastiri čak nisu ni srpski, već deo vizantijsko-albanske kulturne zaostavštine. U ovim glupostima albanske istoričare, istina stidljivo, podržavaju i pojedine zapadne kolege. Moje pitanje je: kako njihove teorije mogu da utiču na današnju generaciju albanskih školaraca na Kosovu? Ako desetogodišnja deca danas uče da Srbi nikada nisu živeli u Peći, a da su Dečani vizantijsko-albansko kulturno nasleđe, onda će ta ista deca već za nekoliko godina imati sasvim izgrađen stav da Srbi nemaju nikakvo pravo da uopšte pominju Kosovo, a kamoli da traže pregovore. To je odlična osnova za nove sukobe u budućnosti, a ne za traženje okvira u kojem možemo da živimo u miru – jedni pored drugih. Kada već ne možemo jedni sa drugima.

[restrictedarea]

Koliki je turski uticaj na dešavanja na Kosmetu?
Turski uticaj jača i biće sve veći. Iz godine u godinu Turska je sve prisutnija među Albancima i to se odvija na tri načina. Prvo, to je putem jačanja ekonomskog prisustva. Albanci imaju ogromnu dijasporu u Turskoj i odatle su krenuli prvi ekonomski impulsi. Oni su kasnije pojačavani i trenutno se nalazimo u fazi ulaska velikih, strateških turskih kompanija u Tiranu, Prištinu, Tetovo. Zbog tragičnog zapadnog nečinjenja bilo kakvih odlučnijih koraka u stabilizaciji ekonomskih prilika među Albancima, potentna turska privreda se velikom broju Albanaca čini kao jedini put privrednog razvoja. Zato se Turskoj otvaraju sva vrata. Ne samo privredna. Drugo, to je putem verske vertikale. Sve veći broj muslimanskih veroučitelja se školuje u Turskoj. Ovde Turska ima ogromnu konkurenciju, pre svega u Saudijskoj Arabiji, ali i još nekim islamskim zemljama, i zato je moj utisak da značajno lošije stoji na ovom polju, nego na polju širenja sopstvenih ekonomskih interesa. To ni nama ne odgovara. Ako bih već mogao da biram, više bih voleo da jača tursko prisustvo. Sa većim prisustvom pripadnika vehabističkog pokreta na KiM, zapatile su se i razne ekstremne ideje među kosovskim Albancima. Mislim da na KiM funkcioniše više desetina ćelija barem tri fundamentalističke islamističke organizacije. Zadružno, fisovski uređeno albansko društvo pogodno je za delovanje ovakvih organizacija, njihovo članstvo ja teško otkriti, a namere osujetiti. To je faktor potencijalne nestabilnosti. I treće, i najbitnije, turski uticaj se širi u geopolitičkom smislu. Balkan je uvek bio u fokusu turske diplomatije, međutim sada se stiču uslovi za aktivnijim nastupom Turske u ovom regionu. Akademik Milorad Ekmečić je dosta pisao o vezi između dešavanja u Prvom srpskom ustanku i Napoleonovog napredovanja na Bliskom istoku i po srednjoj Evropi. Prilikom definisanja sopstvenih interesa neophodno je da sve stavimo u nešto širi okvir. Prostor od Kaspijskog jezera do Balkana, i od Crnog do Crvenog mora predstavlja jednu geopolitičku celinu, tzv. „veliki Bliski istok“. U ovoj zoni, ključni, dugoročni interes SAD-a predstavlja Iran. Kako će se stvari sa Iranom odvijati druga je tema, ali SAD ne mogu ni da planiraju bilo kakvu vojnu akciju protiv Irana, ukoliko u svoju računicu ne uključe i Tursku. Turska u ovaj sukob može da se uključi, direktno ili indirektno, samo ukoliko joj SAD dozvole geopolitičko širenje u druge regione. Gde Turska može da širi svoj uticaj? Posle intervencije u Libiji, Mediteran je rezervisan za Francusku i Veliku Britaniju. Kavkaz je granična rusko-turska zona i područje od strateškog interesa za Vašington. Kao logičan odgovor, zato se nameće Balkan. Jačanjem svog prisustva među Albancima i bosanskim muslimanima Turska je već počela sa ovim. Verovatno je da će joj zbog toga od strane SAD-a biti prepuštene, najpre Srbija i Crna Gora, a zatim i Makedonija i Bugarska za dalje širenje. Tako ćemo umesto obećane EU dobiti Otomanski komonvelt. To je po srpske interese opasno iz četiri razloga. Prvo, Srbija ostaje u zoni perifernog uticaja zapadnoevropskih zemalja, kojima jedan deo naše društvene i intelektualne elite teži. Tako će Srbija postati poprište stalnih trvenja, nezadovoljstava i trauma. Naša elita će hteti ka Zapadu, a neće biti u prilici da to i ostvari, pa će dolaziti do nezadovoljstava. A trauma će nastajati kada budemo spoznavali da nas baš ni taj Zapad neće. Više mu odgovara da budemo pod Turcima, nego sa Rusima. To je i druga opasnost. Takozvani „Otomanski komonvelt“ će ograničavati ili čak sprečavati našu vezu sa Rusijom, čemu drugi deo naše društvene i intelektualne elite teži. Treći problem je što će čak i za samu Ankaru Srbija biti od sekundarnog značaja. Njihovi strateški partneri su u tom slučaju Albanci i muslimani, a ne Srbi. I četvrto, to bi verovatno značilo dalje istiskivanje Srbije iz Raške oblasti, da bi se teritorijalno vezali Priština i Sarajevo. Ivo Andrić je pisao kako je svakome u Travniku bilo jasno da će za francuskim konzulom odmah stići i austrijski i ruski. Reakcija jedne sile izaziva kontrameru druge sile. Akcija SAD-a na Bliskom istoku izazvaće i novo mešanje karata na Balkanu, i zato moramo da budemo oprezni i da pratimo dešavanja u okruženju. Posebna oblast interesovanja mora biti turski angažman na Kosovu.

Da li ste zadovoljni aktivnostima beogradskog pregovaračkog tima?
Prvo, više ne znam ni čemu pregovori. Sa stanovišta EU to je imalo smisla ukoliko su želeli da vežu pregovore za akciju albanske policije na Brnjaku i Jarinju. Onda bi putem pregovora zacementirali novo, faktičko stanje na terenu. Taj plan im je propao. I šta sada hoće? Takozvani dogovori se ne mogu sprovesti. Čak i da sadašnja srpska vlast počne na silu da sprovodi dogovorena rešenja, pitanje je kako će na sve reagovati neka buduća vlast. Nikakav pisani, obavezujući sporazum ne postoji. Drugo, ne vidim šta je interes za Srbiju da u njima učestvuje. Mi dajemo nešto, a zauzvrat dobijamo ništa.

Možete li da napravite paralelu aktivnosti Ministarstva za Kosmet iz vremena kada ste Vi bili državni sekretar i sadašnjeg perioda?
Ministarstvo sprovodi politiku, a politika se definiše na drugim nivoima. Šta može da bude rešenje za KiM? Prvo, da Srbija prizna Kosovo. Drugo, da se otvore novi statusni pregovori. I treće, da težimo zamrzavanju konflikta. Prva opcija ne dolazi u obzir iz više razloga. Da navedem samo da bi to značilo i postepeno raseljavanje Srba sa severa Kosova, što je ogromna pretnja geopolitičkom položaju Srbije. Padom Mitrovice i Ibarskog Kolašina otvara se prostor za utvrđivanje „Zelene transverzale“ i vezivanje Prištine i Sarajeva, čime se udara klin između Srbije i Crne Gore. Tako je Srbija uškopljena – strateški, privredno, trgovinski, saobraćajno. Drugo, statusni pregovori se neće otvoriti sami od sebe, za njih se treba izboriti. A ta borba, diplomatska, politička, teška je i često neprijatna. Za nju su nam potrebni jaki saveznici. Ona može potrajati dugo, pogledajte slične primere – Palestinu, Kipar ili Zapadnu Saharu. Zato treća opcija deluje najlogičnije. Zamrzavanje konflikta uz garanciju velikih sila da se stanje na terenu neće menjati. Do zamrzavanja konflikta Srbija može doći vraćanjem teme Kosova u UN i jačanjem prisustva srpskih institucija na Kosovu. Srbi sa Kosova su pokazali da je izvodljivo pružiti otpor i štititi svoje interese legitimnim sredstvima. Ne vidim zašto to ne bi mogla da učini i Srbija. U tom okviru bi trebalo tražiti ulogu Ministarstva za KiM.

Da li Srbija treba da teži EU i kada je vreme da se stane na put silnim ucenama koje nam dolaze iz Brisela?
Nije stvar u ucenama, već u našim interesima. Stalno se prenaglašava jedna dimenzija EU – mogućnost pristupa zajedničkom tržištu. Međutim, postoje i drugi aspekti EU o kojima se u široj javnosti ne govori. Prema inovativnom indeksu, pokazatelju tehnološke razvijenosti i konkurentnosti država članica, EU se deli na četiri kategorije. Dakle, to jedinstveno tržište ima jasnu unutrašnju strukturu. Balkanske zemlje su naravno u poslednjoj, četvrtoj kategoriji. Da li je naš interes da dugoročno ostanemo na repu EU u poslednjem vagonu? Opstanak EU veće države uslovljavaju daljim jačanjem briselskih institucija, čime će države iz svojih ruku ispustiti mogućnost upravljanja nacionalnim ekonomijama. Nemačka i Francuska ne žele više da dozvoljavaju manjim državama da instaliraju proizvođače iz Kine, Južne Koreje, Indije, Japana na svojim teritorijama. To ograničava alternative, mogućnosti traženja kapitala i tehnologija za razvoj na drugim stranama. Na kraju, ne postoji ni veći entuzijazam unutar EU za daljim proširivanjem, a sama Unija se bori sa ogromnim unutrašnjim problemima. Srbija podseća na seosku mladu koja već 10 godina čeka obećanog mladoženju da se vrati iz grada i da je zaprosi. Na stranu da stavimo i to što se on javlja samo retkim pismima u kojima ponešto obeća već punu deceniju. Trebalo bi podvući da je mlada sada 10 godina starija. Još nije kasno da se Srbija preorijentiše, traži alternative, pokuša da obezbedi stabilan razvoj u narednom periodu. Ukoliko nastavimo sa ovakvom politikom, suštinski utemeljenoj na jednoj paroli – Evropa nema alternativu, za 10 godina biće kasno. Bićemo ostarela usedelica, nikome potrebna, a sama sebi nekorisna.

Utisak je da Srbija odavno nije bila u težem položaju. Da li smo država bez bilo kakvih strategija?
Rešenje je u traženju alternativa. Retke su bile situacije u istoriji kada su nam se interesi u ovolikoj meri poklapali sa ruskim. Srbija ima i izvrsne odnose sa Kinom. To treba iskoristiti. Pri tome, Kina pokazuje interesovanje za ulazak u privredni sistem, a Rusija i za širom saradnjom. Srbija mora pokazati veći interes za aktivnostima ODKB-a i ŠOS-a. Mora pratiti dešavanja oko formiranja Evroazijske unije. Naravno, pitanje je kako će se stvari oko Unije razvijati, kojom dinamikom. Ono što je teorijski zamišljeno, često se drugačije ispolji u političkoj praksi. Ali mi to moramo da pratimo, da se vežemo, da gradimo sopstvenu poziciju koja će nam garantovati kakav-takav razvoj i opstanak države.

Koja je uloga Rusije u spasavanju Srbije? Prokomentarišite sva dešavanja oko dvojnih državljanstava i reakciju ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva?
Ako sami sebe ne spašavamo, ne može nam pomoći ni Rusija. Rusija ima ogroman interes na Balkanu i on će samo rasti sve većim angažovanjem SAD-a na Bliskom istoku. Takođe, najavljena je izgradnja protivraketnog i radarskog sistema NATO, tj. SAD-a, u Rumuniji i Bugarskoj, što je za Rusiju prioritetno bezbednosno pitanje. Srbija ima potpuno otvorena vrata u Moskvi za sklapanje strateškog partnerstva. Nažalost, već tri godine mi to ne koristimo, a pitanje je dokle će vrata biti otvorena i koliko će biti otvorena. Ukoliko se Beograd pokaže nesolidnim partnerom, Moskva će se vezivati za druge igrače u regionu. Možda sa Sofijom, Podgoricom, Banjalukom, Kosovskom Mitrovicom, ko zna. Znate, veliki broj prozapadno orijentisanih srpskih političara i istraživača prigovara Slobodanu Miloševiću što na vreme nije shvatio da se ruši Berlinski zid. Iako ova teza jednostavno nije tačna, jer nije samo od Miloševića zavisila sudbina Srbije, svi ovi ljudi danas pokazuju neverovatno političko slepilo i previđaju da se u svetu dešavaju ogromne promene. Značajno veće nego što je bio pad Berlinskog zida. Uticaj Moskve na globalnom nivou će samo rasti u narednoj deceniji, a uticaj zapadnih zemalja opadati ili u najmanju ruku stagnirati.
Što se konkretne akcije kosovskih Srba tiče, moram reći da je ona već ispunila svoj cilj. Zapadni mediji su ignorisali dešavanja na Kosovu, o položaju Srba da i ne govorim. Sada se svuda otvorilo ovo pitanje, u svim zemljama. A izjava ambasadora Rogozina dodatno je podgrejala atmosferu. Zamislite, više od deceniju su NATO i EU angažovani na Kosovu, javnosti se servira da tamo sve funkcioniše, osim nekih Srba koji se bave švercom, a sada se pojavljuju medijski natpisi o tome kako bi ti isti Srbi radije da emigriraju u Sibir, nego što bi ostali na teritoriji pod kontrolom NATO i EU. Sve ovo govori o neuspehu njihove misije i šamar je zapadnim diplomatijama. Takođe, ovo ipak kosovskim Srbima verovatno nije motiv. Mislim da njih više brine nešto drugo. Srbi sa severa Kosova nisu samo pobedili NATO, oni su ga i ponizili. Nema veze što im to nije bila namera, takav je rezultat svega. Vojska može da pretrpi poraz, ali ne može da istrpi poniženje. Problem je i u liku i delu Hašima Tačija. U njega je Vašington mnogo investirao prethodnih godina, toliko da ima imunitet čak i u zločinu trgovine ljudskim organima. Tačijev rejting je slab, sve su prilike da će brzo doći i do novih izbora na Kosovu, i ne vidim sa čim će on pred birače. Jedini način da brzo podigne popularnost jeste preduzimanje akcije protiv kosovskih Srba. Zato su Srbi potražili zaštitu Moskve. Sa druge strane, Moskvi ovo odgovara jer dodatno legitimizuje njeno prisustvo na Balkanu i postavlja je kao nezaobilazan faktor u rešavanju problema.

Često ste u Republici Srpskoj. Utisak je da je ona više srpska i nacionalna, nego matica Srbija. Kako reagujete na pokušaje udara na Republiku Srpsku iz Sarajeva, Beograda i iz Brisela i Vašingtona?
Republika Srpska će opstati, bez obzira na pritiske. Zato što Srbi u BiH imaju jasan cilj – da sačuvaju sopstveni entitet. A videli su Srbi u BiH leđa i većim silama od ove sadašnje. I ovo će proći. Nadolazeća generacija u Srpskoj, ljudi koji polako zauzimaju ključne pozicije u sistemu svesni su da se za slobodu mora boriti. Sloboda ne pada kao zrela kruška sa grane. Ukoliko se izgubi, onda se mora debelo platiti da bi se ponovo stekla – novcem ili krvlju, svejedno. Zato je Srbi u Srpskoj ne daju i brane. To je i razlika između Srpske i Srbije. U Srbiji se ovo često zaboravlja, preko toga se olako prelazi.

[/restrictedarea]