Crying time

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Nacija je pokazala neku vrstu radosti što je Srbija izbegla gvozdeni zagrljaj evroatlantskih prijatelja

I taman kada je evroatlantska marionetska vlast u Srbiji umalo pokazala domaćoj javnosti da je i „ništa“ – „nešto“, tj. da je status kandidata, bez datuma početka pregovora, veliki uspeh predsednika i vlade, nemačka diplomatija je dokazala da ni to „ništa“ ne treba odmah dati Srbiji. To je, besumnje, stvorilo utisak da će B. Tadić dobiti „pedalu“ od svojih EA gospodara, ukoliko u narednim mesecima ne postane još slugeranjskiji, još ponizniji i destruktivniji – ako je to moguće.

OPOZIVA OSTAVKA    
Primetili ste, međutim, da je na ulicama većina ljudi zadovoljna ishodom glasanja u Briselu. Lica su uglavnom vedra, pošto su iskustva u dosadašnjem toku približavanja Srbije Uniji ekonomski bolna, a politički ponižavajuća. Čak ni ponuđena opoziva ostavka g. Đelića, zamislite, nije ražalostila stanovništvo.
Sa svakim korakom bliže EU, država je postajala sve slabija, a privreda sve manje konkurentna. Domaće banke (sa stranim vlasnicima) pokazale su veštinu da od države, privrede i građana naprave dužničke robove. Primenom ekonomije destrukcije privreda je srozana blizu dna rang liste međunarodne konkurentnosti, a industrijska proizvodnja je poput bika na koridi mučki ubijena krvavim ubodima stotina matadora („eksperata“).
Zato je, verovatno, nacija pokazala neku vrstu radosti što je Srbija izbegla gvozdeni zagrljaj evroatlantskih prijatelja. Ovo, dabome, ne važi za veliki broj EA aktivista, raspoređenih u nabujaloj državnoj administraciji, agencijama, savetima, kancelarijama, komisijama, civilnim mrežama, NVO-ima itd. Oni su bili istinski tužni, pošto strahuju da ne ostanu bez svojih apanaža, plata, honorara i dnevnica, čim prestane potreba da zajedno sa savetnicima iz inostranstva utiču na „rast demokratskog kapaciteta u procesu integracije Srbije i jačanju javne percepcije koristi od globalnih izazova postindustrijskog društva“ (!?)

BRISEL I SUZE    

[restrictedarea]

Iako budućnost Srbije u Evropskoj uniji, naročito u promenjenoj „geometriji“, izgleda sumorno, strah me je da zbog zadovoljstva koje su građani Srbije pokazali povodom odlaganja kandidature osveta EA prijatelja ne bude surovija od osvete g. Hitlera zbog iznenadnog odustajanja od pakta sa Trećim Rajhom, 27. marta 1941. godine. Možda se, ovoga puta, ni „štuke“, ni „fantomi“ neće zaletati na Beograd, ali je istorija međudržavnog terora pokazala da postoje i mnogo jeziviji načini.
Po mišljenju lidera Imperije, zima 2012. godine bi trebalo da bude vreme plakanja, pošto Srbija nije uspela da protiv svojih ekonomskih i političkih interesa bude kandidovana za člana zajednice, u koju, istina, nije dobrodošla, ali baš zato Englezi, Nemci (i ostali) žele da je u nju, a naročito u NATO, ma i silom uguraju, pre odlučujućeg pohoda na Rusiju, radi preuzimanja sibirskih resursa. Vašington i Brisel vole da vide suze u očima kandidata, pogotovo ako su posledice straha, nemoći ili poniznosti, a ne žaljenja.

BAHATE PRETNJE     
Da bismo izbegli surovu osvetu onih koji žarko žele da raskomadanu Srbiju jednom zauvek zgaze i umire, radeći s njom šta im je volja (a volja im nije od izgleda bolja), trebalo bi da lica naših građana zimus budu žalosna. Ta zar da nam izmakne prilika da postanemo, ako ne prva, ali svakako među prvima, evropska „banana-republika“! A ukoliko bi Srbija ipak ostala van Unije, nije isključeno da bi, po modelu Libije ili Iraka, u nju ipak bila „uključena“.
Već su uzele maha bahate pretnje redukcijom investicija i kredita, pretnje blokadom trgovine, kao i (zasad još prikrivene) pretnje podsticanjem manifestacija brojnih domaćih EA aktivista, ukoliko Srbija bude uporna na putu odbrane  suvereniteta i ravnopravnosti sa drugim državama. Sve je već viđeno na ovom prostoru, a dodatno usavršeno u severnoj Africi, južnoj Americi i istočnoj Evropi. Čedine i Borisove snage otpora, kao i Vukovi četnici, uveliko oštre svoje agitacione i propagandne kame, koje će bez razmišljanja da upotrebe ne samo protiv naroda na severu Kosova, nego i protiv svih drugih koji stanu između njih i njihovih evronatovskih ambicija, izdašnih apanaža, plata i honorara.

NEMOGUĆA TRAMPA
Vidimo da oslabljena Srbija u postojećim međunarodnim okolnostima teško može da izbegne namenjenu sudbinu, bilo da se odupre teroru Imperije ili da se ne odupre. Kao što, ni u jednom slučaju, ne može da izbegne sudbinu siromašne evropske zemlje – kakva jeste. Ali upornom borbom može da pokaže da je oslobođena zablude koju joj uporno nameću, da život svojih građana i dostojanstvo naroda može da trampi za „bolji život“. Takva trampa nikada i nigde nije bila moguća. Čim vas ponize budite uvereni da će vas uzgred i opljačkati.
Oni koji veruju da sloboda, pravda i dostojanstvo mogu da pobede nasilje i teror (kako bi se, inače, te ideje održale hiljadama godina?) hrabro će prihvatiti borbu kao životnu filozofiju. Čak i kada nije pobedonosna ta borba generiše samopoštovanje, uz koje se svaki teret lakše podnosi. A šansa za oslobođenje i bogatiji život, koji je jedino moguć u slobodi – ipak postoji!

[/restrictedarea]