„Krv u vašem mobilnom telefonu“

Piše Vladislav Panov

Najstrašniji sukob na svetu posle Drugog svetskog rata, onaj koji traje deset godina u Demokratskoj republici Kongo, direktna je posledica divljeg eksploatisanja njihovih prirodnih bogatstava od strane Zapada, posebno  rudnog blaga, najviše onog iz kojeg se vade neophodni minerali za proizvodnju mobilnih telefona. Potresni dokumentarni film Danca Franka Polsena „Krv u vašem mobilnom telefonu“ govori o vezi ovog užasnog građanskog rata i zapadne industrije mobilnih uređaja

 

Poznati danski autor dokumentarnih filmova Frank Polsen, čuven u okvirima ovog žanra po politički angažovanim i vrlo kontroverznim filmovima „Gerilka“ (o devojci u kolumbijskoj gerili) i „Pad zavodnika“ (o legendarnom danskom dnevniku „Dagen“ i njegovom fatalnom sunovratu u politički skandal pre deset godina), sada je potpuno prevazišao ne samo svoj rad već i tematski doprinos dokumentarnom žanru mnogobrojnih kolega širom sveta. U aktuelnom ostvarenju koji je provokativno naslovio „Krv u vašem mobilnom telefonu“ Polsen je otvorio zastrašujuću, deset godina uspešno zataškavanu temu koja je jedna od najužasnijih ljaga na deklarativno brižnom obrazu Zapada. Film, najkraće, iznosi potresne dokaze da između najprodavanijih elektronskih proizvoda naše civilizacije, mobilnih telefona i laptop kompjutera, i deceniju dugog građanskog rata u Demokratskoj republici Kongo (nekadašnji Zair) postoji uzročno-posledična veza. Ovaj rat, inače, ne mnogo težak za savest svetskih dušebrižnika, skrajnut od očiju javnosti, potpuno nezanimljiv za moćne zapadne medije je, tvrde upućeni, odveo u smrt preko pet miliona ljudi, stvorio milionske talase izbeglica, ostavio takođe milione ljudi bez kuće, kao i preko trista hiljada najsurovije silovanih žena. To je bez konkurencije po zverstvima i najstrašnijim zločinima najsuroviji sukob od Drugog svetskog rata do danas. Njegova beskrajna spirala smrti usko je povezana sa eksploatacijom prirodnih resursa ove zemlje od strane gramzivih zapadnih korporacija. Od kada je „otkriven“ od tog sveta Kongo je besomučno eksploatisan, isprva su iz njega izvožene sirovine za proizvodnju automobilskih guma i to u vreme industrijske revolucije i najveće ekspanzije auto-industrije.

ŽVAKA OD POLNOG ORGANA

[restrictedarea]

Poslednjih decenija Kongo je veoma interesantan kao prebogato nalazište najrazličitijih ruda, posebno bogatih plemenitim metalima. Ipak, najzanimljiviji je zbog mineralnih ruda čija prerada donosi dragocene minerale koji se koriste u elektronskoj industriji, prevashodno za mobilne telefone, ali i za neke kompjutere. Sve bi to bilo idealno za ovu zemlju da se Zapad postarao da je eksploatiše makar malo pošteno i shodno barem najosnovnijim civilizacijskim normama u koje se inače kune. Ali, od početka ova zemlja je podvrgnuta najperfidnijim političkim spletkama i meta je gramzivih planova velikih i tajnovitih korporacija koje su u Kongu instalirale poredak potpunog haosa, zastrašujuće korupcije i, praktično, konstantnog bezvlašća u kojem u suštini vladaju bande, a većina ljudi je na ivici potpune bede, prinuđena da pristane na robovske poslove u primitivno otvorenim rudnicima ili su naprosto žrtve najstrašnijih zločina.
U Polsenovom filmu je opisan jedan takav zločin, dostojan najbolesnijih scena horora (žena je prinuđena da leži na raskomadanom telu svog muža koji je ubijen na njene oči, a onda su joj dali „žvaku“ od muževljevog polnog organa i naterali je da govori kako uživa u žvakanju!), a on je, koliko god jeziv i potresan, samo sitnica u strašnim stvarima koje se svakodnevno, godinama, odvijaju pred očima sveta koji je u Kongo poslao „Plave šlemove“, ali je njihovo prisustvo potpuno beznačajno i nekorisno pošto su zone u kojima vladaju bande koje vode neprekidni međusobni rat i pljačkaju stanovništvo, prigodno van domašaja međunarodnih trupa. Hrabri Danac je zarad dosezanja kompletne novinarske istraživačke priče uspeo da ode u Kongo i to upravo u krajeve kojima vladaju bande, pa čak i da siđe u jedan od rudnika iz kojih se vadi ruda bogata mineralima neophodnim u proizvodnji mobilnih telefona. Čovek se uhvatio kamere, naoružan samo hrabrošću i voljom bez problema je demaskirao ključni deo lanca u ovom procesu. Kada je sišao u rudnik iz kojeg deca, tinejdžeri i tek stasali mladići, što je otprilike glavni rudarski potencijal u ovom rudniku, često ne izlaze i po nedelju dana, umalo nije ubijen pred kamerama jer se usudio da ih snima kako kopaju, što im se nimalo nije dopalo. Sa mladićima koji kao mule svakodnevno prelaze desetine kilometara kroz prašumu natovareni balama punim rude Polsen je hodao kroz to zeleno bespuće, sve do malih aviona koji za naručioce pošiljke po dobro uhodanoj šemi od njih otkupljuje te bale i šalje ih dalje, do mesta na kojima se ruda obrađuje i iz nje vade traženi minerali. Kada se oni pojave na svetskom tržištu njihova vrednost je mnogo veća nego što je bila na izlasku iz rudnika. I na tom mestu nastaje potpuna misterija.

KRVAVA RUDA
Polsen je, kaže, svoj krvavi mobilni telefon, koji kao i mnogi od nas mnogo voli, kupio od kompanije „Nokija“. Njegove finske komšije uostalom po proizvodnji ovih uređaja prednjače godinama i još uvek su ubedljivo najuspešnija firma na svetskom tržištu mobilnih telefona, pa mu je bilo sasvim logično da se obrati njima. Svaki drugi aparat, inače, tvrdi Polsen, koji je do sada prodat u svetu nosi logo „Nokije“. Zato je autor dokumentarca odlučio da ih, sve sa kamerom, poseti i zatraži objašnjenje oko minerala iz Konga. U nekoliko navrata je dolazio do njihovog sedišta, ali je kao da je lik iz Kafkine mašte ostajao ošamućen, zbunjen i potpuno ignorisan od strane njihovog nesavladivog birokratskog aparata. Koliko su prizori iz rudnika u Kongu potresni toliko je isto odurna slika straha korporacijskih robova mastodontskih firmi kao što je „Nokija“. I baš tu Polsenov film daje efektnu parabolu i iskoračuje u kvalitet više kada je reč o angažovanom dokumentarnom filmu. Isto kao što su zaostali, siromašni i beznadno porobljeni mladići Konga zarad pukog preživljavanja uvučeni u robovlasnički rudarski krug eksploatacije, tako su i njihovi zapadni robovi u finim odelima i zdravom poslovnom okruženju najnaprednije zapadne industrije jednako prepadnuti idejom da im zaposlenje svakim danom izmiče ispod nogu. Zarad svojih plata i slatkog života u firmi koja deluje kao striktna sektaška piramida moći, Finci će učiniti sve da se točak njihove sreće (opstanka) vrti bez problema. Autor filma otud nije uspeo da ode mnogo dalje od najsitnijih dežurnih lažova u beskrajnoj mreži korporacijskih birokrata koji su se hrabro isprečili istini. Zasut gomilom praznih fraza Polsen je jedini uspeo da dozna da je „Nokija“ upoznata sa problemom „krvave rude“ i takozvanih „konfliktnih minerala“ i da „radi na njegovom rešavanju“.
I tako deset godina! Bezobrazno, cinično, bez samilosti i bilo kakvih osećanja prema ljudskoj patnji, „Nokijini“ službenici su naprosto, indirektno, rekli da cilj opravdava sredstva, da ih nije briga ni za kakav rat i milione ubijenih sve dok im profit nije ugrožen. „Nokija“, kao uostalom i sve ostale kompanije koje proizvode mobilne telefone, zna sve o strašnom pogromu u Kongu i svesni su da kupovinom minerala dobijenih na nelegalan način iz njihovih rudnika direktno finansiraju beskrajno ratovanje, mizeriju naroda i divljanje bandi, i utemeljuju degradirajuću korupciju ono malo preostalih predstavnika države, vlasti, policije i vojske u potpuno devastiranoj zemlji bez nade i budućnosti. I – nije ih briga! Što je najgore pretvorili su ceo svet u saučesnike nečasne rabote. Svako od nas je kupovinom mobilnog telefona postao ključni učesnik u lancu šverca, kriminala i finansiranja kongoanskog pakla. Jer, od kupaca telefona, hteli to oni ili ne, znali ovu strašnu priču ili ne, stiže novac. S pazarom njihove nove igračke zatvara se krug perpetualnog afričkog stradanja. Da li vas je briga?

__________________

Krugovi pakla – od rudnika do mobilnog telefona

Rudnici
Rudnici iz kojih se kopaju minerali koje koristi zapadna industrija mobilnih telefona se nalaze u istočnom Kongu. Procenjuje se da ih ima oko dvesta, ali je među njima samo trinaest od posebnog značaja zbog veličine samih rudnika i bogatstva koje se u njima nalazi. Svi ti rudnici su pod kontrolom naoružanih grupa. Neke rudnike kontrolišu Demokratske snage za oslobođenje Ruande, odnosno ruandska milicija koja je organizovala čuveni genocid u Ruandi 1994. godine. Ostale rudnike međusobno oružjem preotimaju zvanične vojne snage ove zemlje, razne bande i paramilitarne grupe. Vojnici inače svakodnevno uzimaju posebne „takse“, zapravo reket od rudara i svih koji žele da uđu i izađu iz kruga rudnika. Radnici u uglavnom nestručno improvizovanim rupama u zemlji koje se neodgovarajuće zovu rudnicima, zbog čega je rad u njima rizičan i izuzetno težak, rade za nadnice koje se kreću od jednog do najviše pet dolara. Pod zemljom prevashodno rade vrlo mladi „rudari“, neretko i deca od desetak godina.

Trgovačke kuće
Jednom iskopana ruda se iz rudnika prenosi do trgovačkih punktova u dva najveća grada u regionu, Bukavua i Gome. Tu se minerali sortiraju u takozvanim „trgovačkim kućama“. Upućeni kažu da se stručnjaci koji rade u tim kućama, čiji je jedini zadatak da rudu razvrstaju po kvalitetu, unapred plaćeni od internacionalnih trgovaca rudom iz brojnih zemalja sveta. Pre tri godine je u akciji stručnjaka angažovanih od strane Ujedinjenih nacija otkrivena i dokazana veza između ove trgovine i finansiranja naoružanih grupa koje ratuju u Kongu. Utvrđeno je da je novac za rudu davan, preko gore pomenutih stručnjaka za razvrstavanje rude, direktno članovima Demokratske snage za oslobođenje Ruande! Računa se da ima preko sto trgovačkih kuća samo u Gomi i Bukavuu. U akciji Ujedinjenih nacija od pre tri godine došlo se do cifre od čak stoosamdeset miliona dolara koje svake godine naoružane grupe u Ruandi zarade od trgovine mineralima.

Izvoznici
Treći krug u procesu su izvozne kompanije koje kupuju minerale od trgovačkih kuća ili direktno od transportera rude od zabačenih rudnika do njih. Ovaj segment u putovanju „krvavih minerala“ do zapadnih fabrika je čak donekle i transparentan, s obzirom na to da je po zakonu u Kongu nužno da izvoznici budu registrovani. Tako je poznato da ih ima sedamnaest u Bukavuu i dvadesetčetiri u Gomi. Oni su poslednja karika između Konga i pomenutih internacionalnih, prevashodno belgijskih i malezijskih trgovaca. Zanimljivo je da je i pored povremenog podizanja prašine u zapadnoj javnosti, pa, eto čak i „ozbiljnih“ istraga od strane službi Ujedinjenih nacija, na licu mesta prisutan samo jedan sistem provere porekla minerala. Strani trgovci, naime, jednostavno pitaju izvozne kompanije iz Konga da li minerali koje im nude potiču iz rudnika u konfliktima zahvaćenim krajevima i kada čuju odrečan odgovor bez ikakve dalje provere otkupljuju rudu!

Tranzitne zemlje
Prave razmere organizovanog krijumčarenja i korupcije u ovom poslu najvidljiviji je u trgovini rudama između Konga i okolnih zemalja, Ruande, Ugande i Burindija. Samo manji deo trgovine se odvija legalnim i transparentnim tokovima, a najveći švercom preko prigodno gotovo uvek „poroznih“ granica između ovih zemalja. I kada se trgovina odvija na crno ili legalno niko u ovom lancu prodaje i preprodaje ne postavlja pitanja o poreklu rude. Uostalom tek četvrtina vrednosti ove trgovine je vidljiva. Sve ostalo se odvija daleko od bilo čijih očiju, bez bilo kakve papirologije i postavljanja suvišnih pitanja o poreklu rude ili načinu na koji je iskopana. Ujedinjene nacije su pokušale da sankcijama prema nekim od glavnih trgovaca barem ublaže razmere ove trgovine, ali učinak njihovih mera je bio slabašan. Od pomenutih zemalja s međusobnim poroznim granicama za sada je jedino Ruanda primenila program za procenu porekla njihove rude minerala, što se smatra prvim zaista važnim korakom u legalizovanju trgovine mineralnim rudama.

Prerađivači
Da bi minerali konačno bili prodati na svetskom tržištu neophodno je da budu prerađeni u metale od strane kompanija koje su se specijalizovale za taj posao. One su uglavnom nalaze u istočnoj Aziji. Te kompanije mešaju minerale iz Konga sa onim koje dobijaju iz drugih krajeva sveta i sve zajedno ih tope u velikim pećima. Kaseterit, najlukrativniji „konfliktni mineral“ iz Konga, od kojeg se dobija kalaj, prerađuje deset velikih kompanija koje drže osamdeset posto svetskog tržišta u ovom poslu i sve su iz istočne Azije. Njihov način rada, tako moćna pozicija u lancu prerade minerala i dobro usklađen interes sa svim partnerima, čine da je upravo taj deo posla najkritičniji. Jer, ako neko nekada i poželi da utvrdi poreklo rude, na ovom mestu svaka potraga postaje uzaludna jer je posle prerade rude u metal nemoguće utvrditi njeno poreklo. S druge strane, dobar nadzor i poštena dokumentacija mogu da budu ključni u legalizaciji čitavog posla, zato što bi zakonskim merama bilo moguće primorati velike prerađivače da poseduju autentičnu i urednu dokumentaciju o poreklu rude koju prerađuju u svojim pećima. Ali, to i dalje nije slučaj.

Elektronske kompanije
Prerađivači na kraju, u poslednjoj etapi na putu rude do naručilaca njenih derivata, metale dobijene iz ruda prodaju elektronskim kompanijama. Svetska elektronska industrija je najveći potrošač minerala iz Konga. Svi je koriste, od proizvođača matičnih ploča za kompjutere i svih drugih štampanih kola, preko proizvođača čipova, do fabrika mobilnih telefona i takozvane „mejnstrim industrije“ elektronskih uređaja. U tom kotlu su u stalnoj međusobnoj krvavoj utakmici „Nokija“, „Epl“, „Intel“ i mnogi drugi. Zapravo svi koji se nalaze u industriji elektronskih uređaja. Njihovi proizvodi zahtevaju što jeftinije komponente, odnosno materijale, uključujući i sirovine, pa i konfliktne minerale iz Konga. Otuda nije čudno da ne samo da ne postoji sistem za otkrivanje, kontrolisanje i sertifikovanje materijala od kojih elektronske kompanije proizvode svoje uređaje, već ni što nikoga zbog takvih „propusta“ nije mnogo briga.

[/restrictedarea]