„Крв у вашем мобилном телефону“

Пише Владислав Панов

Најстрашнији сукоб на свету после Другог светског рата, онај који траје десет година у Демократској републици Конго, директна је последица дивљег експлоатисања њихових природних богатстава од стране Запада, посебно  рудног блага, највише оног из којег се ваде неопходни минерали за производњу мобилних телефона. Потресни документарни филм Данца Франка Полсена „Крв у вашем мобилном телефону“ говори о вези овог ужасног грађанског рата и западне индустрије мобилних уређаја

 

Познати дански аутор документарних филмова Франк Полсен, чувен у оквирима овог жанра по политички ангажованим и врло контроверзним филмовима „Герилка“ (о девојци у колумбијској герили) и „Пад заводника“ (о легендарном данском дневнику „Даген“ и његовом фаталном суноврату у политички скандал пре десет година), сада је потпуно превазишао не само свој рад већ и тематски допринос документарном жанру многобројних колега широм света. У актуелном остварењу који је провокативно насловио „Крв у вашем мобилном телефону“ Полсен је отворио застрашујућу, десет година успешно заташкавану тему која је једна од најужаснијих љага на декларативно брижном образу Запада. Филм, најкраће, износи потресне доказе да између најпродаванијих електронских производа наше цивилизације, мобилних телефона и лаптоп компјутера, и деценију дугог грађанског рата у Демократској републици Конго (некадашњи Заир) постоји узрочно-последична веза. Овај рат, иначе, не много тежак за савест светских душебрижника, скрајнут од очију јавности, потпуно незанимљив за моћне западне медије је, тврде упућени, одвео у смрт преко пет милиона људи, створио милионске таласе избеглица, оставио такође милионе људи без куће, као и преко триста хиљада најсуровије силованих жена. То је без конкуренције по зверствима и најстрашнијим злочинима најсуровији сукоб од Другог светског рата до данас. Његова бескрајна спирала смрти уско је повезана са експлоатацијом природних ресурса ове земље од стране грамзивих западних корпорација. Од када је „откривен“ од тог света Конго је бесомучно експлоатисан, испрва су из њега извожене сировине за производњу аутомобилских гума и то у време индустријске револуције и највеће експанзије ауто-индустрије.

ЖВАКА ОД ПОЛНОГ ОРГАНА

[restrictedarea]

Последњих деценија Конго је веома интересантан као пребогато налазиште најразличитијих руда, посебно богатих племенитим металима. Ипак, најзанимљивији је због минералних руда чија прерада доноси драгоцене минерале који се користе у електронској индустрији, превасходно за мобилне телефоне, али и за неке компјутере. Све би то било идеално за ову земљу да се Запад постарао да је експлоатише макар мало поштено и сходно барем најосновнијим цивилизацијским нормама у које се иначе куне. Али, од почетка ова земља је подвргнута најперфиднијим политичким сплеткама и мета је грамзивих планова великих и тајновитих корпорација које су у Конгу инсталирале поредак потпуног хаоса, застрашујуће корупције и, практично, константног безвлашћа у којем у суштини владају банде, а већина људи је на ивици потпуне беде, принуђена да пристане на робовске послове у примитивно отвореним рудницима или су напросто жртве најстрашнијих злочина.
У Полсеновом филму је описан један такав злочин, достојан најболеснијих сцена хорора (жена је принуђена да лежи на раскомаданом телу свог мужа који је убијен на њене очи, а онда су јој дали „жваку“ од мужевљевог полног органа и натерали је да говори како ужива у жвакању!), а он је, колико год језив и потресан, само ситница у страшним стварима које се свакодневно, годинама, одвијају пред очима света који је у Конго послао „Плаве шлемове“, али је њихово присуство потпуно безначајно и некорисно пошто су зоне у којима владају банде које воде непрекидни међусобни рат и пљачкају становништво, пригодно ван домашаја међународних трупа. Храбри Данац је зарад досезања комплетне новинарске истраживачке приче успео да оде у Конго и то управо у крајеве којима владају банде, па чак и да сиђе у један од рудника из којих се вади руда богата минералима неопходним у производњи мобилних телефона. Човек се ухватио камере, наоружан само храброшћу и вољом без проблема је демаскирао кључни део ланца у овом процесу. Када је сишао у рудник из којег деца, тинејџери и тек стасали младићи, што је отприлике главни рударски потенцијал у овом руднику, често не излазе и по недељу дана, умало није убијен пред камерама јер се усудио да их снима како копају, што им се нимало није допало. Са младићима који као муле свакодневно прелазе десетине километара кроз прашуму натоварени балама пуним руде Полсен је ходао кроз то зелено беспуће, све до малих авиона који за наручиоце пошиљке по добро уходаној шеми од њих откупљује те бале и шаље их даље, до места на којима се руда обрађује и из ње ваде тражени минерали. Када се они појаве на светском тржишту њихова вредност је много већа него што је била на изласку из рудника. И на том месту настаје потпуна мистерија.

КРВАВА РУДА
Полсен је, каже, свој крвави мобилни телефон, који као и многи од нас много воли, купио од компаније „Нокија“. Његове финске комшије уосталом по производњи ових уређаја предњаче годинама и још увек су убедљиво најуспешнија фирма на светском тржишту мобилних телефона, па му је било сасвим логично да се обрати њима. Сваки други апарат, иначе, тврди Полсен, који је до сада продат у свету носи лого „Нокије“. Зато је аутор документарца одлучио да их, све са камером, посети и затражи објашњење око минерала из Конга. У неколико наврата је долазио до њиховог седишта, али је као да је лик из Кафкине маште остајао ошамућен, збуњен и потпуно игнорисан од стране њиховог несавладивог бирократског апарата. Колико су призори из рудника у Конгу потресни толико је исто одурна слика страха корпорацијских робова мастодонтских фирми као што је „Нокија“. И баш ту Полсенов филм даје ефектну параболу и искорачује у квалитет више када је реч о ангажованом документарном филму. Исто као што су заостали, сиромашни и безнадно поробљени младићи Конга зарад пуког преживљавања увучени у робовласнички рударски круг експлоатације, тако су и њихови западни робови у финим оделима и здравом пословном окружењу најнапредније западне индустрије једнако препаднути идејом да им запослење сваким даном измиче испод ногу. Зарад својих плата и слатког живота у фирми која делује као стриктна секташка пирамида моћи, Финци ће учинити све да се точак њихове среће (опстанка) врти без проблема. Аутор филма отуд није успео да оде много даље од најситнијих дежурних лажова у бескрајној мрежи корпорацијских бирократа који су се храбро испречили истини. Засут гомилом празних фраза Полсен је једини успео да дозна да је „Нокија“ упозната са проблемом „крваве руде“ и такозваних „конфликтних минерала“ и да „ради на његовом решавању“.
И тако десет година! Безобразно, цинично, без самилости и било каквих осећања према људској патњи, „Нокијини“ службеници су напросто, индиректно, рекли да циљ оправдава средства, да их није брига ни за какав рат и милионе убијених све док им профит није угрожен. „Нокија“, као уосталом и све остале компаније које производе мобилне телефоне, зна све о страшном погрому у Конгу и свесни су да куповином минерала добијених на нелегалан начин из њихових рудника директно финансирају бескрајно ратовање, мизерију народа и дивљање банди, и утемељују деградирајућу корупцију оно мало преосталих представника државе, власти, полиције и војске у потпуно девастираној земљи без наде и будућности. И – није их брига! Што је најгоре претворили су цео свет у саучеснике нечасне работе. Свако од нас је куповином мобилног телефона постао кључни учесник у ланцу шверца, криминала и финансирања конгоанског пакла. Јер, од купаца телефона, хтели то они или не, знали ову страшну причу или не, стиже новац. С пазаром њихове нове играчке затвара се круг перпетуалног афричког страдања. Да ли вас је брига?

__________________

Кругови пакла – од рудника до мобилног телефона

Рудници
Рудници из којих се копају минерали које користи западна индустрија мобилних телефона се налазе у источном Конгу. Процењује се да их има око двеста, али је међу њима само тринаест од посебног значаја због величине самих рудника и богатства које се у њима налази. Сви ти рудници су под контролом наоружаних група. Неке руднике контролишу Демократске снаге за ослобођење Руанде, односно руандска милиција која је организовала чувени геноцид у Руанди 1994. године. Остале руднике међусобно оружјем преотимају званичне војне снаге ове земље, разне банде и парамилитарне групе. Војници иначе свакодневно узимају посебне „таксе“, заправо рекет од рудара и свих који желе да уђу и изађу из круга рудника. Радници у углавном нестручно импровизованим рупама у земљи које се неодговарајуће зову рудницима, због чега је рад у њима ризичан и изузетно тежак, раде за наднице које се крећу од једног до највише пет долара. Под земљом превасходно раде врло млади „рудари“, неретко и деца од десетак година.

Трговачке куће
Једном ископана руда се из рудника преноси до трговачких пунктова у два највећа града у региону, Букавуа и Гоме. Ту се минерали сортирају у такозваним „трговачким кућама“. Упућени кажу да се стручњаци који раде у тим кућама, чији је једини задатак да руду разврстају по квалитету, унапред плаћени од интернационалних трговаца рудом из бројних земаља света. Пре три године је у акцији стручњака ангажованих од стране Уједињених нација откривена и доказана веза између ове трговине и финансирања наоружаних група које ратују у Конгу. Утврђено је да је новац за руду даван, преко горе поменутих стручњака за разврставање руде, директно члановима Демократске снаге за ослобођење Руанде! Рачуна се да има преко сто трговачких кућа само у Гоми и Букавуу. У акцији Уједињених нација од пре три године дошло се до цифре од чак стоосамдесет милиона долара које сваке године наоружане групе у Руанди зараде од трговине минералима.

Извозници
Трећи круг у процесу су извозне компаније које купују минерале од трговачких кућа или директно од транспортера руде од забачених рудника до њих. Овај сегмент у путовању „крвавих минерала“ до западних фабрика је чак донекле и транспарентан, с обзиром на то да је по закону у Конгу нужно да извозници буду регистровани. Тако је познато да их има седамнаест у Букавуу и двадесетчетири у Гоми. Они су последња карика између Конга и поменутих интернационалних, превасходно белгијских и малезијских трговаца. Занимљиво је да је и поред повременог подизања прашине у западној јавности, па, ето чак и „озбиљних“ истрага од стране служби Уједињених нација, на лицу места присутан само један систем провере порекла минерала. Страни трговци, наиме, једноставно питају извозне компаније из Конга да ли минерали које им нуде потичу из рудника у конфликтима захваћеним крајевима и када чују одречан одговор без икакве даље провере откупљују руду!

Транзитне земље
Праве размере организованог кријумчарења и корупције у овом послу највидљивији је у трговини рудама између Конга и околних земаља, Руанде, Уганде и Буриндија. Само мањи део трговине се одвија легалним и транспарентним токовима, а највећи шверцом преко пригодно готово увек „порозних“ граница између ових земаља. И када се трговина одвија на црно или легално нико у овом ланцу продаје и препродаје не поставља питања о пореклу руде. Уосталом тек четвртина вредности ове трговине је видљива. Све остало се одвија далеко од било чијих очију, без било какве папирологије и постављања сувишних питања о пореклу руде или начину на који је ископана. Уједињене нације су покушале да санкцијама према неким од главних трговаца барем ублаже размере ове трговине, али учинак њихових мера је био слабашан. Од поменутих земаља с међусобним порозним границама за сада је једино Руанда применила програм за процену порекла њихове руде минерала, што се сматра првим заиста важним кораком у легализовању трговине минералним рудама.

Прерађивачи
Да би минерали коначно били продати на светском тржишту неопходно је да буду прерађени у метале од стране компанија које су се специјализовале за тај посао. Оне су углавном налазе у источној Азији. Те компаније мешају минерале из Конга са оним које добијају из других крајева света и све заједно их топе у великим пећима. Касетерит, најлукративнији „конфликтни минерал“ из Конга, од којег се добија калај, прерађује десет великих компанија које држе осамдесет посто светског тржишта у овом послу и све су из источне Азије. Њихов начин рада, тако моћна позиција у ланцу прераде минерала и добро усклађен интерес са свим партнерима, чине да је управо тај део посла најкритичнији. Јер, ако неко некада и пожели да утврди порекло руде, на овом месту свака потрага постаје узалудна јер је после прераде руде у метал немогуће утврдити њено порекло. С друге стране, добар надзор и поштена документација могу да буду кључни у легализацији читавог посла, зато што би законским мерама било могуће приморати велике прерађиваче да поседују аутентичну и уредну документацију о пореклу руде коју прерађују у својим пећима. Али, то и даље није случај.

Електронске компаније
Прерађивачи на крају, у последњој етапи на путу руде до наручилаца њених деривата, метале добијене из руда продају електронским компанијама. Светска електронска индустрија је највећи потрошач минерала из Конга. Сви је користе, од произвођача матичних плоча за компјутере и свих других штампаних кола, преко произвођача чипова, до фабрика мобилних телефона и такозване „мејнстрим индустрије“ електронских уређаја. У том котлу су у сталној међусобној крвавој утакмици „Нокија“, „Епл“, „Интел“ и многи други. Заправо сви који се налазе у индустрији електронских уређаја. Њихови производи захтевају што јефтиније компоненте, односно материјале, укључујући и сировине, па и конфликтне минерале из Конга. Отуда није чудно да не само да не постоји систем за откривање, контролисање и сертификовање материјала од којих електронске компаније производе своје уређаје, већ ни што никога због таквих „пропуста“ није много брига.

[/restrictedarea]