„Težina lanaca“ na Jarinju

Piše Zlatko Bogatinovski

Film „Težina lanaca“ prikazan je na srpskoj barikadi Jarinje. Šta su mogli da komentarišu ljudi koji mesecima unazad golim telima brane srpsku zemlju? Ne, oni nisu komentarisali, nemo su posmatrali, prepoznajući sebe u akterima ovog potresnog filma koji se grčevito bore da otrgnu lance sa sebe

Autobus iz Srbije na kosovskim barikadama se zaista dogodio. Kako? Začudo jednostavno, zahvaljujući trudu sabranom u nedelju dana. Uostalom, nesumnjivo je da većini Srba ne manjka želja da pomognu ljudima na barikadama, kao i da se nađu tamo. No, kada već nema ko da ih  vodi, preostaje rešenost da se samoorganizuju.
Ideja o autobusu rađala se od Kučeva do Beograda. Boris Malagurski je imao projekciju filma „Težina lanaca“, u „Domu kulture“ u Kučevu. Pozvao me je da idem sa njim. U razgovoru pre same projekcije filma saznali smo da je naš domaćin zapravo rodom iz Gračanice, ali da je sklanjajući se od šiptarskog nasilja stigao do Kučeva. Na direktno Borisovo pitanje da li bi išao na barikade, čovek je odgovorio sa „da“. Boris je onda rekao: „Pa dobro, hajde da organizujemo nešto“. Okrenuo se ka meni i kazao: „Zlajo, idemo u subotu?“ Kako odgovoriti na ovo pitanje, osim, da, idemo.
Pored podrške i najave koju su objavili samo „Pečat“ i „Pravda“, Boris je animirao i svoje fanove na „Fejsbuku“, kao i prijatelje. Obezbedio je četiri autobusa, besplatan prevoz, otvorio račun za dobrovoljne priloge. Bilo je zadovoljstvo pomagati mu u organizaciji poduhvata.
Vožnji uz šapat i ćutanje kao da nema kraja, potom se u noćnom crnilu najedared pojave barikade i srpski kontrolni punkt. Prebacujemo džakove brašna, soli, šećer, zejtin i ostalu robu, na prikolicu koju vuče stari džip. Pomoć je prebacivana i automobilom Duleta Vićevca, bivšeg zvaničnika UNMIK-a, jednog od aktera Borisovih filmova „Kosovo: možete li zamisliti?“ i „Težina lanaca“. Čovek je svojim automobilom išao sa nama od Beograda, sa suprugom i sinovima. Da nije hrabrost, bila bi ludost. Klinci su spavali u kolima sa majkom, dok je on bio sa nama na barikadama. Sekretar „Crvenog krsta“ iz Leposavića Radojica Filipović je zahvalio na pomoći i pažnji, rekavši da sada imaju slatke muke kada imaju šta kome da dele. Komentarisao je da je muka kada nema, a uvek ima onih kojima treba – jedan deo pomoći je otišao u Zvečan.
Zahvalnost na poseti je izrazio i predsednik Opštine Leposavić Branko Ninić, koji je rekao da svaka podrška iz Srbije predstavlja veliki podsticaj Srbima na KiM da ostanu na tom prostoru, ali da će i u budućnosti pomoć biti neophodna.
Posle više nego toplog i srdačnog dočeka, gde su najčešće reči bile: „Dobrodošli braćo Srbi“, kada vam srce zaigra samo tako, i kada osetite žmarce uz i niz kičmu, shvatite da ovi ljudi na barikadama već mesecima istrajavaju u herojskom činu. Svi su tu – i stari i mladi, trče na sve strane i sve rade sa puno elana. Dežuraju i žene, čak i noću. Dobro obučene, stoički trpe hladnoću, kako bi odmenile sinove i muževe. Moraju, i hoće, jer ovo je borba za domove, za ognjišta, za porodice.
Trupci su poslagani ispred mosta, a ispod teče hladna reka, od čega biva još hladnije. Na mostu gomila šljunka i srpske zastave. Logorska vatra, ali ne za druženje, već za grejanje, da se ne poklekne, da se izdrži. Pored velike, mala vatra i vatra naložena u buretu, jer duže drži toplotu, a noći su duge… U velikim termosima čeka nas vruć čaj, kuva se kafa, i cisterna sa vodom je tu. Snašli su se Srbi, pa su uz svaki punkt postavili i veliki kontejner da ne kisnu, dobijen od Francuza i Nemaca kao pomoć za škole i vrtiće. Kontejnere su pripremili za dolazak zime tako što su iznutra obložili stranice stiroporom, da čuva toplotu. Na svakom punktu se potroši metar drva dnevno za grejanje. U sredini kontejnera je bubnjara napravljena od bureta. Uza zid panjevi i daske – da posluže kao klupe na kojima se odmaraju ljudi. Smenjuju se na straži po određenom rasporedu, kao civilna zaštita. Krizni štab sve kontroliše i organizuje, u stalnoj su vezi sa Mitrovicom.
Rukovodilac straže na Jarinju, Milutin Stefanović, predsednik Mesne zajednice Lešak, zadovoljno priča da su u prošli četvrtak dobili gas maske. Nedostaju im kabanice, pelerine, gumene čizme, motorole, radio-stanice, tehnika za radio-vezu. Ovo je borba, borba bez oružja. Napravili su spisak potreba i poslali u Beograd, u Ministarstvo odbrane. Odgovor još nisu dobili. Ali zato su od šefa kampa „Egzita“ dobili na poklon 8 motorola. Bolje išta nego ništa. Treba im još, jer se plaše prekida mobilne mreže.
Na 50 metara od barikade, na brdu, nemački vojnici motre na most. Na susednom brdu srpska straža na osmatračnici motri na Nemce običnim dvogledom. Eh, kada bi imali repetitor. Za njih je mnogo 1.500 evra, ali možda nekome u Srbiji nije, možda pomogne.
Prvi autobus doneo je i prvi kulturni događaj na barikadama. Prikazan je Borisov film „Težina lanaca“, u tišini, bez reči, bez komentara. Šta ovi ljudi i da komentarišu, kada su oni akteri ovog potresnog filma i kada se grčevito bore da ne budu u lancima. Kažu da u toj danonoćnoj borbi stiču sve više simpatija i razumevanja od strane mlađanih vojnika KFOR-a, da dobijaju i tajnu pomoć od njih. Tvrde da im nude i informacije, i dolaze dojave čak i iz specijalne jedinice ROSU. Ali, zato ne dobijaju novine iz Srbije, sem nešto režimskih. „Pečat“ ne mogu nigde naći. Nisu zadovoljni politikom Beograda, Borko i Goran ovde nisu dobrodošli. Čekaju sa zebnjom šta će biti i spremaju se za zimu.
Na isteku noći rastajali smo se bez želje za rastankom, uz njihov poziv:„Dođite nam opet“! Dok smo se vraćali istim šumskim putem kojim smo došli, pomislih  kako do Kosova i nije i jeste lako doći. Mi dođosmo. Svaki dan iz Srbije može da dođe barem po jedan autobus na Brnjak i Jarinje sa po 50 ljudi, a to je 730 autobusa ili dolazak 37 hiljada ljudi godišnje. Neki bi, siguran sam, išli i više puta da čuvaju stražu. Zar je to mnogo za Srbiju od sedam miliona stanovnika? Ljudima na severu Kosmeta, pa i Srbima južno od Ibra takva pomoć znači. Mi odosmo, oni ostadoše, na barikadama i na Kosovu, da brane i sebe i nas.