SVETISLAV BASARA Iznogud: Dan ludih

Piše Aleksandar Dunđerin

Zašto Basarin obračun sa fašizmom i Dobricom Ćosićem u romanu Mein Kampf podseća na akcije čuvenog strip junaka velikog vezira Iznoguda?

Danas sam ja kalif umesto kalifa. Ovu rečenicu izgovara veliki vezir Iznogud, čuveni junak istoimenog stripa, između ostalog i u epizodi „Dan ludih“. Dan ludih je, inače, dan u godini kada veliki veziri postaju kalifi umesto kalifa. Jedino što čitavog života priželjkuje Iznogud jeste da preuzme tron Harunu el Pusahu, dobroćudnom vladaru koji bezbrižno uživa u čarima neograničene vlasti.
Obračun Svetislava Basare, autora, pripovedača i glavnog junaka romana „Mein Kampf“ („Moja borba“), sa skoro kompletnom političkom elitom Srbije (nekadašnjom i sadašnjom) i jednim jedinim književnikom (Dobricom Ćosićem), po žestini i beskrupuloznosti, ispoljenoj ambiciji i sujeti, inatu, ali pre svega po ishodu borbe, neodoljivo podseća na Iznogudovu unapred izgubljenu bitku, vođenu u cilju svrgavanja Pusaha sa vlasti. A to je i samom Basari možda postalo jasno na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Kao što je i Iznogud u „Danu ludih“ dvadeset i četiri sata verovao da će mu taj praznik omogućiti da, napokon, postane „kalif umesto kalifa“, i Basara je prvog dana Sajma, pošto mu je pružena prilika da se pridruži velikanima naše literature koji su imali čast da otvore ovu književnu manifestaciju, pomislio kako se, konačno, popeo na Olimp srpske književnosti. Sve dok, kasnije, nije sedeo na štandu „Lagune“, uzaludno očekujući masu oduševljenih obožavalaca kojima će potpisati svoju novu knjigu; na štandu u blizini („Službeni glasnik“) Dobrici Ćosiću je, pak, utrnula ruka dok nije ispotpisivao stotine svojih knjiga čitaocima, koji su strpljivo, obrazujući uočljivo veliki red, iščekivali da se upoznaju sa autorom knjige „U tuđem veku“.
Naravno, Dobrica Ćosić, kao, uostalom, i većina po imenu i(li) prezimenu pomenutih političara u „Mein Kampfu“, ni po položaju koji zauzima u društvu, ni po karakteru, ni po dostignućima, ne podseća na Haruna el Pusaha. Međutim, ako u Srbiji, a pogotovo u njenim književnim krugovima, nema kalifa, ima, i to baš u književnim krugovima, priličan broj onih koji neodoljivo podsećaju na Dilata Larata (Dil-el-tanta), vernog slugu Iznoguda, koji mu nesebično pomaže u njegovim mračnim planovima. Neki od njih su, na primer, Sreten Ugričić i Igor Marojević, čija su „razmišljanja“ o patriotizmu i otadžbini, identitetu i slobodi, te „srpskom zločinačkom genu“, publikovani u knjigama „Neznanom junaku“ (videti tekst „Hram boga neznanoga“, u 130. broju „Pečata“, od 3. 9. 2010) i „Majčina ruka“ (videti tekst „Budalaština“, u 184. broju „Pečata“, od 23. 9. 2011) dobile punoću izraza i (be)smisla upravo u Basarinom novom delu, u srpskoj verziji „Mein Kampfa“.

SRBIJA, U FAŠIZMU ROĐENA
„Moja borba“ prati dijaloge i unutrašnje monologe nekolicine nepokretnih bolesnika, umno poremećenog Aprcovića, cinkaroša Drempetića i samog pisca Svetislava Basare, koga boravak u jednoj bolničkoj sobi inspiriše da barem u mislima dovrši svoj, kako kaže, antifašistički „Mein Kampf“, koji bi mogao da odigra prekretničku ulogu u društvu i da analogno fašističkom „Mein Kampfu“, kao podlozi za rađanje nacizma, denacifikuje srpski narod, odnosno onemogući „zloupotrebu nacije u nacističke svrhe“. Zarad tog cilja autor-pripovedač-junak srpskog „Mein Kampfa“ podređuje svoje stvaralaštvo, u skladu sa aktuelnom kulturnom politikom države, ideološkoj matrici koja kroz afirmaciju jugoslovenstva u srpskoj kulturi teži transformaciji nacionalne kulture u nadnacionalnu (videti tekst „Demon Jugoslavije ponovo pohodi Beograd“, u 140. broju „Pečata“, od 12. 11. 2010).
Basarina jugonostalgija, međutim, nije utemeljena toliko na žalu za izgubljenim socijalističkim konceptom. Odeljak romana posvećen Josipu Brozu Titu mogao bi mirne duše nositi naslov „Tito i apsurd“, a večni maršal prikazan je kao karikatura državnika. Nestanak SFRJ za Basaru je početak ponovnog oživljavanja fašizma u Srbiji, označenog dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Dakle, ne začetka, nego ponovnog oživljavanja. Kao što je u „Majčinoj ruci“ u srpskom genu „pronađen“ zločin, tako je u „Mein Kampfu“ fašizam istorijska konstanta srpskog naroda. Očigledno da nije samo Marojevića inspirisala knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ (videti „Budalaština“). Ali, Basara u razradi Zundhauzenove teze ide čak i dalje od Ugričića i Marojevića. On ulaže sav svoj mentalni i ljudski potencijal, i neustrašivo odlazi na antifašistički branik, ne zaogrćući svoje delo, za razliku od svojih upravo pomenutih mlađih kolega, u filozofske meditacije ili Jungovu psihoanalizu. Udara direktno u suštinu: „Nacija je podmuklija i prepredenija od lebensrauma. Nacija je kolevka smrti. Smisao svake nacije jeste genocid nad samim sobom“. A istorija Srbije nije ništa drugo do „večito recikliranje lažnih mitova, narodnih pesama i večita borba za lebensraum“.
Hrabrost Svetislava Basare i spremnost da ide do kraja u svojoj borbi, očitava se u njegovoj želji da imenom i prezimenom pobroji srpske intelektualce, najzaslužnije za „večno nacionalno okupljanje i večno nacionalno jedinstvo u neugasivom ognju“ – Vojislava Koštunicu i Dobricu Ćosića. I upravo na tim mestima, ispunjenim nezapamćenom količinom ogoljene zavisti, sujete, mržnje i opsednutosti, manifestuje se i Basarino iznogudstvo.

KAKO UBITI ĆOSIĆA
I dok je „obračun“ sa Vojislavom Koštunicom (autor ga naziva „Reihcskanzelar Imaginarne Velike Srbije“), u kojem je Svetislav Basara uglavnom hiperbolisao (nepošteno bi bilo reći umetnički nadogradio) vokabular prisutan u intezivnoj političkoj i medijskoj harangi na predsednika DSS-a, rezultat želje za dopadanjem evroatlantistima, bizarna i manijakalna opsednutost Dobricom Ćosićem, neprikriveno je lične prirode. Patetična, nadahnuta neutaživom količinom gneva, na momente izrazito neukusna.
Dobrica Ćosić, nazvan u delu „Veliki Sotona“, „uzročnik je tuberkuloze, kancera i leukemije“. U njegovim delima nalazi se „kvintesencija, filozofski kamen gluposti, pokvarenjaštva i tupoumnosti“. Slobodan Milošević je samo obavljao prljave poslove za njega, zbog čega je i zatočen u Ševeningenu. „Uspeo je da ubedi Sveti Arhijerejski Sinod da je on tako reći veliki Srbin i antititoista, da je jako zabrinut za sve i svašta i malo-pomalo zaveo je kaluđere nevične politici na stranputicu etnofiletizma“. Zahvaljujući Ćosiću srpska Crkva je „pala u kobnu zabludu da nam je Kosovo uzeo NATO, a ne Bog“. „Veliki Sotona je iz korena promenio Otpor“, preko noći od čestitih mladića i devojaka „nadahnutih istinskim idealima“ napravio „najgnusnije birokrate“, „bezobzirne brokere“, „zadrigle tajkune“, „estradne zvezde“ i „prostitutke“. Zbog njega je i Zoran Đinđić izgubio život, a Ćosićeva mistifikacija Đinđićev lik i delo zaprljala je kakvom-takvom borbom za Kosovo. Zbog njegovog delovanja aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić („Gauleiter naše Vajmarske Republike“) postao je „mešavina čistačice, veterinara, socijalnog radnika, školskog psihologa, zadušne babe i devojke za sve“. Zato je šteta što „Veliki Sotona nikada nije zaklan, nikada ubijen niti je ikada ijedna bomba pala u njegovoj blizini“. Zbog toga je Dobricu Ćosića, dan posle Petog oktobra, trebalo izvesti „pred preki sud i po kratkom postupku streljati na Trgu Republike“. A kada već to nije učinjeno, Basari jedino ostaje da iščekuje trenutak kada će ga „žestoko ispendrečiti“ i „umlatiti bejzbol palicom“.

ŽEĐ ZA VLAŠĆU
Dobrica Ćosić je u delu književne javnosti, uglavnom antinacionalnom histerijom zadojene, već duže vreme blaćen; skrnavi se njegov literarni i društveni angažman, imenuje se kao glavni krivac svih nevolja koje su nas zadesile u prethodne dve decenije, postaje najomraženiji srpski nacionalista i fašista. O uzrocima fokusiranja određenih kulturno-političkih krugova baš na Ćosića, kao na poslednjeg branioca srpstva i srpske kulture, donekle je već i bilo reči na stranama „Pečata“ (vidi tekst Ljiljane Bogdanović „U tuđem svetu“, u 176. broju „Pečata“, od 29. 7. 2011), te ovom prilikom, i zbog prostora, neće biti nijedne (mada je to tema o kojoj će uskoro, neizostavno, morati biti utrošeno mnogo reči). Tim pre što za ovu priču oni i nisu presudni, budući da su Basarin šizoidni nastup u „Mein Kampfu“ i šizofrena fiksacija na Ćosića, kao što je već pomenuto, prvenstveno izraz iznogudskog principa; istina upotrebljivog, ali samo kratkoročno, i u okviru šireg projekta rasrbljivanja srpske kulture i književnosti.
Međutim, Basarina knjiga pokazuje, a u tom ključu takođe bi mogla da se i čita i tumači, da je „Mein Kampf“ „Mein Kampf“, čak i kada ima navodno antifašistički predznak. Ta želja da se jedna nacija, u ovom slučaju srpska, istrebi, da se protivnik i neistomišljenik satre, ta neugasiva žeđ za vlašću i moći kojom je natopljena svaka rečenica romana, pokazuju da je zapravo Basara prožet fašizmom, a ne njegovi, u paranoji izmaštani protivnici. Basarin „Mein Kampf“ na neki način oslikava i ponašanje i delovanje čitavog jednog aktuelnog političkog i kulturnog establišmenta, i upravo evroatlantsku ideju, ideju demokratskog totalitarizma, označava kao izvorno fašističku. Da nije zaražen iznogudštinom, i da već predugo ne obitava u postmodernim odajama ništavila, Basara je to mogao u novom romanu i da osvesti. Tada bi njegov govor mržnje, kao antiteza, bio funkcionalan, jer bi oslikavao mehanizme po kojima danas u Srbiji antifašisti bivaju proglašeni za fašiste.
Ali nije. Jer Basara želi samo jedno – da bude Dobrica Ćosić. Da bude neko. I zato će ostati niko. Književnik za dnevnu upotrebu.

VUKADINOVIĆEV DEBI
Jedan od kurioziteta ovog romana jeste i to što je svoj debi u ulozi književnog junaka ostvario i Đorđe Vukadinović, u „Mein Kampfu“ tumačeći rolu „pouzdanog znaka blizine kraja sveta“. Teško je predvideti da li će se u medijima najprisutniji „Politički Analitičar Srbije“ pojaviti u još nekom književno-umetničkom delu, ali, ako mu je za utehu, njegov „dijalog“ sa pripovedačem u romanu „Mein Kampf“ na trenutak mogao je manje upućenim čitaocima da izazove i asocijaciju na čuveni sukob između Dragana Jeremića i Danila Kiša. No, ta varka trajala je onoliko koliko je i Iznogud u „Danu ludih“ bio u zabludi da je kalif: čim je časovnik „otkucao ponoć“ – Vukadinović je ponovo postao u medijima najprisutniji „Politički Analitičar Srbije“, a Svetislav Basara pisac koji može samo da sanja o tiražima u kojima se štampaju knjige Dobrice Ćosića; i da nastavi da mašta kako će u srpskoj književnosti postati „kalif umesto kalifa“.
Nije ključno pitanje da li će ili neće opstati „književna“ dela Svetislava Basare. Pravo je pitanje kakvu budućnost ima opisani antinacionalni, antikosovski, antipatriotski kulturni koncept kojeg u svojim delima realizuju Iznogudi i njihove sluge Dil-el-tanti. Ko se u pravom trenutku zatekao na Sajmu knjiga, na štandovima „Lagune“ i „Službenog glasnika“, i iz prikrajka posmatrao koliko su Basara i Ćosić potpisali primeraka knjiga, može da nasluti odgovor. A ko je čitao „Dan ludih“ zna i kakva je sudbina zadesila Iznoguda. Kao što je svestan i toga da će se veliki vezir u nekoj novoj epizodi probuditi opet sa istom mišlju u glavi: „Danas sam ja kalif umesto kalifa“…