Što ćutiš Srbine tužni

Piše Dragan Nedeljković

Slobodan Rakitić nije odoleo iskušenju da sačini svoju antologiju, usredsređujući se na doba romantizma, u širokom značenju tog pojma… Rezultat je kapitalno delo koje svrstava našeg pesnika u red najznačajnijih antologičara

Pred nama je kapitalno delo pesnika Slobodana Rakitića, antologija koja obuhvata tri značajne epohe: predromantizam, romantizam i postromantizam. Ovim impozantnim delom pesnik Rakitić se svrstao u red znamenitih naših antologičara: da pomenemo samo Bogdana Popovića, Miodraga Pavlovića, Zorana Gavrilovića – lista uglednih antologičara je duga. Rakitić nije odoleo iskušenju da sačini svoju antologiju, usredsređujući se na doba romantizma, u širokom značenju tog pojma…

KRATKOVEKI PESNICI
Romantizam je velika, svetlonosna epoha u istoriji svekolikog evropskog pesništva. Po nemačkim filosofima i pesnicima, to je doba muzike. Vagnerova je to misao, a i Ničeova, čije je delo „Rađanje tragedije iz duha muzike“ imalo znatan uticaj širom sveta, pa i u Rusiji. Aleksandar Blok, ali ne samo on, zastupa ideju o duhu muzike, to jest o uzvišenoj harmoniji kojom su prožete i oplemenjene velike epohe u povesti čovečanstva. Srodna zamisao je prisutna i u teoriji Šopenhauera. Posle zatišja u Srednjem veku, humanizam i renesansa su velike muzičke epohe. Nekoliko stoleća stišana, muzika je opet preplavila stvaralaštvo u vreme velikih revolucija, koje su osmišljavale i nadahnjivale doba romantizma, u svim umetnostima, osobito u muzici i u pesništvu.. Romantizam nije samo istorijski ograničen književni pravac. On je stil života, način osećanja… Biti romantičar znači živeti na nov način, udesetostručenom snagom. Posle renesanse i reformacije, došle su nove godine trijumfa duha muzike : 1789, 1830, 1848, 1871, 1917… A zar nisu tu, u saglasju sa Evropom, i srpske revolucije, Prvi i Drugi srpski ustanak? I celo to devetnaesto stoleće sve do prvih decenija dvadesetog. To je doba velikih pregnuća za oslobođenje i ujedinjenje, za preporod u svim oblastima… Rakitić nije slučajno svojoj antologiji dao početni ton dozivajući Dositeja, tvorca himne „Vostani Serbie“. I sve što zatim sledi – Njegoševo gorostasno delo i Vukov veličanstveni podvig – u skladu su sa sudbonosnim zbivanjima na istorijskoj pozornici Evrope. Ali posle te veličanstvene epohe romantizma jedinstvo sveta, jedinstvo umetnosti, nauke i života biće razbijeno. Šiler je, kažu, poslednji predstavnik pravog, muzikalnog humanizma, koji je ujedinio u sebi umetnost sa životom i naukom, čoveka sa muzikom. Posle njega se humanizam u sudaru sa sve prozaičnijom stvarnošću razlio i rasuo u bezbroj rukavaca. Što je grananje veće, muzikalnost, to jest smisao za jedinstvo i sklad manja je, i duh kulture je slabiji… Ta razbijenost i sve veća podeljenost na specijalizacije — odlika je postromantičarske civilizacije. Tu sudbinu Evrope podelio je i srpski narod. Savremeni umetnik, srpski pesnik, i svi stvaraoci kulture, kojoj smetaju granice, treba da traže izgubljenu, a sveujedinjujuću muziku. Njen nesvesni čuvar je – veruju plemeniti zanesenjaci – narod, onaj što ne pristaje na podele i usitnjavanje, a teži jedinstvu koje je zlovolja civilizacije i savremene politike uništila. Jer „gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog“. Kad kažemo muzika, mislimo na sklad i na spasonosno jedinstvo uprkos razlikama, a one su, kod vernih duhu muzike, samo bogatstvo, raskoš koje valja brižno negovati. Duh muzike podrazumeva vladavinu ideala, koji kao nebeski svod natkriljuju i krote centrifugalne sile…
Taj veličanstveni luk, kao raznobojna i očaravajuća duga, prisutan je u Rakitićevoj antologiji. U njenom središnjem delu su vrhunci – mislim na lirske uzlete u „Gorskom vijencu“ koji deluju kao neponovljiva refleksivna lirika; mislim takođe na najbolje pesme Branka Radičevića, Zmaja, Ćure Jakšića i naravno Laze Kostića, čija je „Santa Marija“ pesma nad pesmama, kruna cele epohe romantizma, istinski trijumf tog duha muzike, o kojem su nadahnuto govorili veliki filosofi, kompozitori i pesnici… Njegoš, Vuk, Branko, Zmaj, Đura Jakšić, čudesni Laza Kostić – to su naši vrhovi…

[restrictedarea]

Ali Rakitić je ukazao i na vrlo značajne i sasvim kratkoveke pesnike, spasavajući ih od zaborava, kakav je, na primer, Vladimir Vasić, koji je živeo jedva dvadeset dve godine, a čiji se pesnički trag ne sme potceniti. Nekad su horovi, osobito u Vojvodstvu Srpskom, pobožno pevali njegovu pesmu „Što ćutiš ćutiš Srbine tužni“ – kompozitor je Davorin Jenko. Pred ustaškim cevima pevali su je srpski rodoljubi, Kosta Nedeljković i Čeda Surčinski, u mojoj zavičajnoj Rumi, streljani kao taoci po nacističkom pravilu ,,sto za jednog“:
„Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Protrljaj oči, slava te zove.
Slava te zove na crno groblje,
Na ono tužno Kosovo polje…“
Tu ih je rafal presekao.

ZAVETNA KNJIGA
Nekoliko dana kasnije Nemci su dopustili da žene, sestre, majke odu na mesto gde su streljani Srbi bili zakopani. Kostina supruga, Zagrepčanka Dragica, nastavila je i završila, grcajući i jaučući presečenu pesmu:
„Grešniče teški, trgni se tresni
Lancem o zemlju, nek mine mrak!
Nek dušman vidi, nek dušman čuje
Da Srb još živi, da je junak!“
Pevala je to Hrvatica, ali je u braku sa Srbinom postala velika Srpkinja; Jer Srbi su tada bili jak i samosvestan narod. U mešovitim brakovima bili su jača strana. Ali su, u Austrougarskoj, bili narod drugog reda. A koji bi Srbin poželeo da dosegne visok položaj, morao je da pređe u katoličku veru. Tako je Petar Preradović, da bi stekao čin generala, morao da se odrekne pravoslavlja. „Šizmatik“ nije mogao biti primljen u visoki krug… Rakitić je dobro učinio što je Petra Preradovića uveo u svoju antologiju kao srpskog pesnika; ali nije naveo i njegovu najpopularniju ispovednu pesmu „Putnik“, koju je moj naraštaj znao naizust:
„Bože mili, kud sam zašo?
Noć me stigla u tuđini…“
„Svud go kamen noge gaze, trudne noge u pustinji.“ U antologiji je i jedan od dubrovačkih pesnika, samosvestan Srbin, kakvih je u Dubrovniku, Srba katolika, bilo ne malo — Medo Pucić. Dobro je podsetiti da je Dubrovnik nekad nazivan i „srpskom Atinom“, a da je hrvatski karakter stekao, uz kumovanje Austrije, kasnije, tek u osvit dvadesetog stoleća. U svoje zlatno doba Dubrovnik je bio daleko od hrvatstva. Pa nekad se na Kneževom dvoru vijorila srpska zastava. Nedavno preminuli akademik Miroslav Pantić, najvrsniji poznavalac Dubrovnika, pominjao je da je reč Hrvat samo dva puta izrečena vo vremja ono: u Držićevom „Dundu Maroju“ jedno lice se zove Hrvat, uvedeno na scenu kao stranac. A u samom arhivu dubrovačkom, na nekom sudskom sporu, pojavljuje se svedok koji je govorio „ horvatski, nama gotovo nerazumljivim jezikom“. A Pantićev veliki učitelj bio je akademik Petar Kolendić, jedan od znamenitih Srba katolika, rodom iz Dubrovnika…
Među postromantičarima najglasovitije ime je Aleksa Šantić, zastupljen sa nekoliko karakterističnih pesama. Među njima očekivao sam još dve, čini mi se značajne i za srpsku dobrodušnost i velikodušnost rečite. Prva je svima znana „Ostajte ovdje!“ upućena — tako su tvrdili naši učitelji — muslimanima, razočaranim austrijskom aneksijom Bosne i Hercegovine, spremnim da se presele u Tursku. To je plemenita, baš antologijska pesma. Druga je takođe popularna, jer se i peva — „Emina“. Niko nije hercegovačkim muslimanima ispevao tako prelepu pesmu, kao veliki srpski poeta iz Mostara.
Priznajem da sam zbunjen što u Rakitićevoj antologiji, među postromantičarskim pesnicima nema Jovana Dučića. Znam da je on prevelik i da prerasta i tako značajan i razgranat pravac kao što je romantizam. Dučić otvara novo poglavlje srpskog pesništva, krči nove puteve… Možda mu zato nije tu mesto. Njegova veličina bi smetala, narušila bi neke međe, poremetila bi ravnotežu, otvorila sasvim nova pitanja, nagovestila probleme koji pripadaju postmodernoj epohi.
Ono što me je naročito očaralo u antologiji to su sažeti, a sadržajni ogledi o pesnicima. Sa malo reči kazano je mnogo… U tim medaljonima Slobodan Rakitić se potvrđuje i kao esejist, i kao književni istoričar, veliki znalac. Nije to prvi put.
Ako osvetlimo Rakitićevo pesničko delo čiji su dometi visoki, a odlikuje se uzvišenom duhovnošću, otmenošću i čistotom, ako imamo u vidu sve njegove oglede i analize, možemo slobodno reći – Aksios, dostojan si da uđeš na velike dveri u Srpsku akademiju…
A ova antologija, kao zavetna knjiga, treba da postane najlepši dar u svečanim i svečarskim prilikama: za rođendane i imendane, za maturu i svršene studije, za svadbe i venčanja, za krsne slave i zlatne svadbe, za naselja i sva druga uzvišena veselja. Kad takva knjiga postane dragocen poklon, biće to slavlje kulture, vesnik da je moralna kriza prebrođena, da je potrošački mentalitet pobeđen, da je niski materijalizam obuzdan, i da je svetla budućnost pred nama i decom našom.
Aksios, Pesniče! Aksios – Slobodane Rakitiću!

[/restrictedarea]