Piše Milorad Vučelić
Veliki pisci pišu bez direktnih autobiografskih namera, ne da bi govorili o svom životu nego da bi čitaocima rasvetlili njihove životne situacije. Jer, „dok čita, svaki je čitalac čitalac samog sebe. Piščevo je delo tek svojevrsni optički instrument što ga on nudi čitaocu ne bi li mu omogućio da u sebi uoči ono što bez knjiga možda ne bi video. Činjenica da čitalac u sebi prepoznaje ono što knjiga kaže, dokaz je njene istinitosti“.
Nema te knjige koja bi građaninu Srbije kao čitaocu mogla poslužiti kao „svojevrsni optički instrument“ za rasvetljavanje njegove životne situacije. Gde naći takvu najvišu naučnu ustanovu kao što je SANU koja je proglasila pitanje Kosova za puko političko pitanje u koje ona ne želi i ne sme, čuvajući svoje dostojanstvo, da se upliće? Kako objasniti bilo kome normalnom da će neki pravoslavni Srbin na liturgiji slušati episkopa Irineja Dobrijevića, znajući iz Vikiliksovih depeša, da on mnogo bolje „peva“ kao dostavljač američkom ambasadoru i da mu se umesto Gospoda često ukazuje neka strana obaveštajna služba?
Kako razumeti da izbeglička vlada u Londonu za vreme okupacije nikada nije prihvatila razbijanje Jugoslavije, a da ova današnja srpska krnja telefonska vlada na telefonskoj sednici u Beogradu prihvata komadanje Srbije i u tome aktivno učestvuje? Ista ta, ne izbeglička, nego krnja telefonska vlada, Vrhovni sud Kosova proglašava vrhovnom pravnom instancom za građane Srbije i postavlja se kao puki nakovanj za Tačijev malj? U kojoj se to literaturi i kojim „optičkim instrumentima“ notorna nacionalna izdaja može proglasiti ispunjenjem amaneta predaka? Kako proniknuti u tajnu uspeha onih koji vršeći državne poslove otvoreno i brutalno lažu svoj narod, a istovremeno su do bola (našeg) iskreni prema našim protivnicima?
Na sva ova i druga pitanja čitalac mora da odgovori sam. U traganju za objašnjenjem može i da se predahne nekim dodatnim podešavanjem optičkih instrumenata u kojima nas nasmejani Milo Đukanović i Toma Nikolić ponovo, kao „dva oka u glavi“, vode u svetlu evropsku budućnost. Kome treba još ohrabrenja i kome je i ovo malo neka ode na koncert Dina Merlina, makar da Dino jeste iskreni poštovalac politike da EU nema alternativu.
U međuvremenu je režim, koji nikada ne spava, odlučio da svečano otvori američku Telefonsku centralu u Beogradu. SAD je uložila milion i 250.000, a Beograd 750.000 evra, a sve u cilju zapošljavanja svojih pristalica u toj telefonskoj centrali ili kol centru. Da se ne bi mučili u traganju za objašnjenjem ovog srpskog investicionog bisera u realnu proizvodnju, posegnućemo za stripom iz poslednjeg broja omiljenog „Politikinog zabavnika“.
Naša današnja situacija teško da se može iskazati i iščitati u literaturi, drugim umetnostima i filozofiji. Ali može u stripu. Uz veliko izvinjenje svim stripadžijama i samom velikom veziru Iznogudu koji bi skoro sve dao da bude kalif umesto kalifa. Jer taj strip-junak nikada, ipak, ne bi pristao da radi opstanka svoje vlasti nekom preda deo teritorije kalifata, da bi vladao njegovim ostatkom.
Poštovani Milorade,
pišem diplomski rad na temu “Književna konstukcija društvene stvarnosti u socijalizmu na primeru romana Milena Kundere: “Šala” i “Život je drugdje”. Istražujem način na koji je ova vrsta “disidentskog žanra” u književnosti u i o socijalizmu bila primljena među čitaocima u Jugoslaviji i zanima me na koji način je Kundera odjeknuo u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, kako je participirao sa svešću omladine i oblikovao je.Bili ste direktor SKC-a, urednik u “Studentu”, “Vidicima”, NIN-u i Vaša percepcija tog vremena i kulturne klime koja se oslobađala među tadašnjom omladinom, predstavljala bi značajan izvor za pomenuti rad. 1969.godine “Šala” je objavljena u Jugoslaviji, i bilo bi dobro ako biste mi mogli nešto više reći o tome, kako je taj roman “živeo” na književnim večerima gde su se razmenjivale ideje, ragovaralo o literaturi na kultim mestima, u SKC-u, Domu Omladine… Kvalitet recepcije Kunderine književnosti u Jugoslaviji bio na zavidnom nivou, on je bio na neki način “moda”, čak je i nazivan “našim” piscem . Dakle, sve čega se setite, a vezano je za Vašu percepciju Kundere kao i Vaših kolega: da li je čitan samo u “političkom ključu” ili je ipak posmatran kao višeslojan pisac koji od politike dospeva ka antropološkim pitanjima, potom da li ste uživali dramatizacijama njegovih romana u pozorištima, može li romaneskna književnost da doprinese razumevanju jednog istorijskog razdoblja, društvenog sistema, načina života i načina na koji ljudi shvataju svet u kome žive i ako je odgovor potvrdan , pod kojim uslovima i u kojoj meri, čitate li Kunderine romane i dalje… Ukoliko to Vaše vreme dozvoljava, bilo bi dobro ako biste mi Vaše utiske i zapažanja prosledili početkom decembra, jer rad predajem 6.decembra. Hvala Vam!
Na žalost vreme heroja je prošlost.
Ideologija isto.
Da bi bio srećan danas treba nekog da mučiš.
Po želji majku,oca ili dete.
Ljudi verujte u sebe a ne u dolare.
Zapad je puko.
Zivim vec dugo u Australiji pa nazalost ne pratim detaljno politicka zbivanja ali odavde mi se cini da oni spijuni (“saradnici stranih ambasada”) koji su otkriveni direktno iz depesa ne samo sto nisu osetili NIKAKVE posledice svog obavestajnog rada protiv svoje maticne drzave, vec nasuprot, to im dodje za Tadsicev rezim kao i pohvala, “vidi ovaj je dobar, radio za Amerikance …”. Ovde u tekstu pomenuti episkop Irinej posle objavljivanja depesa je kao prvi episkop u istoriji SPC za svog zivota fresko odslikan u crkvi (novoodslikana i renovirana crkva “Sveti arhidjakon Stefan” u Sidneju), pa onda ispada da spijuni umesto robijasi postaju sveci!