Spiskovi „žrtava“: Podvala haškog Tužilaštva

Piše Stefan Karganović

Svojim podneskom Veću, Tužilaštvo Haškog tribunala sada još jedanput pokazuje da sistematski blefira i da ne raspolaže ključnim materijalnim dokazima koji potkrepljuju glavnu tačku optužnice protiv generala Mladića u vezi sa Srebrenicom

U broju 188, „Pečata“, u tekstu „Srebrenica pod lupom“, ocenili smo da će Tužilaštvo Haškog tribunala „u svom oprobanom stilu… smisliti neki način da nalog Sudskog veća“, za obelodanjivanje spiska srebreničkih žrtava za čiju smrt tereti generala Ratka Mladića, „eskivira, a šta će im konkretno pasti na pamet to ćemo uskoro videti“.
Naša procena se u potpunosti obistinila. Na osnovu podneska Tužilaštva od 2. novembra, sada možemo konstatovati šta mu je „palo na pamet” da bi se izigrao jasni nalog Sudskog veća. Da podsetimo, Veće je Tužilaštvu naložilo da „do 1. novembra 2011. dostavi spisak sa podacima koji identifikuju žrtve u ovom predmetu“.

KOLONA 28. DIVIZIJE
Što se tiče Srebrenice, Tužilaštvo Haškog tribunala opet je izigralo sudski proces tako što je podnelo navodni „spisak sa imenima oko 7.500 srebreničkih žrtava“, ali u takvom obliku da on uopšte ne sadrži elemente koji su neophodni za utvrđivanje krivične odgovornosti generala Ratka Mladića. General Ratko Mladić optužen je za smrt samo jedne kategorije lica, nastradalih tokom i neposredno posle izvođenja vojne operacije u Srebrenici: lica koja su bila zarobljena i posle toga streljana. On ni po kojem osnovu ne može da se tereti za mnogobrojne osobe koje su poginule tokom žestokih borbenih dejstava, što su se, paralelno za streljanjem ratnih zarobljenika, vodila protiv pripadnika mešovite kolone 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice, koja je pod oružjem vršila proboj iz Srebrenice prema Tuzli. (Prema proceni američkog obaveštajca Džona Šindlera takvih legitimnih žrtava bilo je oko 5.000; a po proceni međunarodnog pregovarača i kasnijeg visokog predstavnika u BiH Karla Bilta oko 4.000). Samim tim, da bi odgovor Tužilaštva na nalog Sudskog veća bio adekvatan, njegov sadržaj mora da isključi sva lica koja su poginula i mora se odnositi isključivo na lica koja su streljana, a pre toga su imala status ratnih zarobljenika. Za vojna dejstva protiv kolone 28. divizije nema krivične odgovornosti, i tu činjenicu izričito su u nekoliko predmeta potvrdili vojni veštak Tužilaštva Ričard Batler i dugogodišnji glavni istražitelj Žan-Rene Ruez. Taj stav potvrdili su implicitno i Haški tribunal i  Sud za ratne zločine BiH u Sarajevu, tako što do danas nisu podigli nijednu optužnicu protiv bilo koga iz vojnih ili drugih struktura Republike Srpske zato što su pucali u kolonu i nanosili joj ljudske gubitke.

[restrictedarea]

Spisak koji je Tužilaštvo dostavilo odbrani stvara privid postupka u skladu sa nalogom Veća, ali uopšte ne odgovara sudskom nalogu i neprikladan je svrsi zato što najvećim delom sadrži imena nasumično nabacanih lica koja se vode kao nestala i koja su eventualno poginula u okviru legitimnih borbenih dejstava tokom povlačenja 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice. Jedini spisak koji bi za utvrđivanje krivične odgovornosti generala bio relevantan i mogao bi biti od koristi  sudskom procesu i odbrani, jeste spisak specifične kategorije lica za koja je Tužilaštvo spremno da na suđenju dokaže da su posle srebreničke operacije zarobljena i zatim streljana.
Ali da bi takav spisak imao dokaznu vrednost, za svako od navedenih lica, pored imena i matičnog broja, Tužilaštvo mora navesti vreme, mesto i način  smrti. Bez tih podataka, ključnih da bi se između lica imenovanih na spisku i optužnice protiv generala Mladića ustanovila uzročnoposledična veza, spisak je bez ikakvog značaja. Međutim, spisak sa takvim podacima odbrana od Tužilaštva nije dobila.

SISTEMATSKI BLEF
Zaključak je jasan. Svojim podneskom Veću, Tužilaštvo Haškog tribunala još jedanput pokazuje da sistematski blefira i da ne raspolaže ključnim materijalnim dokazima koji potkrepljuju glavnu tačku optužnice protiv generala Mladića u vezi sa Srebrenicom. Ovakva diverzija, pomoću koje Tužilaštvo glumi zadovoljavanje naloga Veća, a u stvari nastavlja sa farsom baratanja dokazima koje nema, predstavlja ismevanje pravnog postupka i tešku povredu procesnih prava optuženog.
Posebno je pitanje u kojoj je meri zahtev generala Mladića bio eksplicitan. U odluci Veća od 13. oktobra 2011, kojom se zahtev odbrane usvaja, stoji: „Odbrana traži da Veće naloži Tužilaštvu da obelodani ‘osnovne’ pojedinosti o svim licima za koja Tužilaštvo tvrdi da su bila žrtve na koje se optužnica odnosi, uključujući (a) ime i prezime; (b) datum rođenja; (v) matični broj; (g) domicilnu adresu; (d) ime oca; i (e) sve ostale raspoložive podatke koji bi mogli biti od pomoći za identifikaciju“. Svi ovi podaci, u zahtevu generala Mladića navedeni, nesumnjivo da jesu važni i relevantni. Ali tu ipak nedostaju glavni parametri – vreme, mesto i način smrti.
Međutim, taj nedostatak ne izvinjava Tužilaštvo za pokušaj zaobilaženja sudskog naloga, niti skida odgovornost sa Veća ukoliko ono bez protesta prihvati neodgovarajući način na koji je Tužilaštvo nalog „ispunilo“. Operativan termin ovde je „žrtva“ („viktim“) i iz zahteva odbrane, kao i iz naloga Veća, jasno proizlazi da se informacija koju je Tužilaštvu naređeno da dostavi odnosi na „žrtve“, što znači ne na lica koja su u vezi sa srebreničkom operacijom život izgubili na neki drugi način. Definicija žrtve u Oksfordovom rečniku engleskog jezika, za koji u izreci stoji da je merodavan za tumačenje sudskog naloga, glasi:  „a person who has been attacked, injured or killed as the result of a crime“ („osoba koja je bila napadnuta, povređena ili ubijena kao posledica zločina“). Iz ovoga je jasno da termin „žrtva“ isključuje lica koja su poginula u legitimnim borbenim dejstvima, kao i osobe koje su nestale i o čijoj sudbini zato nema određenih podataka. Osoblje Tužilaštva i članovi Veća su pravnici i korišćenje reči „žrtva“, koju i Veće usvaja u izreci svoga naloga, njima je moralo signalizirati šta je u svom zahtevu general Mladić imao u vidu, bez obzira na eventualne propuste u smislu specifičnosti u formulaciji tog zahteva.
Pošto bi defektni podnesak Tužilaštva trebalo da predstavlja njegov odgovor na nalog Sudskog veća, osnovna odgovornost da se na neodgovarajući sadržaj tog podneska odreaguje, dodatnim uputstvima ili izricanjem sankcija Tužilaštvu za nepoštovanje suda, u prvom redu leži na samome Veću. Ali ni odbrana generala Mladića nema povoda da bude zadovoljna spiskovima koje je od Tužilaštva dobila, a još manje ima razloga da svoja oskudna sredstva  ulaže u „proveru“ čak i na prvi pogled irelevantnog materijala kojim ga je Tužilaštvo preplavilo. Jedini racionalan odgovor odbrane u ovoj situaciji bilo bi da taj materijal odbaci kao nesvrsishodan i da putem novog zahteva od Veća zatraži da Tužilaštvu naredi, pod  pretnjom sankcija, hitno obelodanjivanje specifičnog spiska srebreničkih žrtava, pod pretpostavkom da ga Tužilaštvo ima.
Izbegavanje Tužilaštva da udovolji nalogu Veća dodatno potkrepljuje našu sumnju da takav spisak uopšte postoji.

[/restrictedarea]