Radost Evrope

Piše Milorad Vučelić

Zvanični Beograd je jedini centar iz kojeg zrače optimizam, stabilnost i vedrina evrounijskih perspektiva. Sumorna stvarnost Evropljana, ogromni problemi s kojima se suočavaju njihove ekonomije i sve češći susreti njihovih lidera sa obiljem nervoze i međusobnih brecanja ne zapaža se samo u Beogradu. Da nema Prištine Beograd bi bio jedini svetionik vere u evropske integracije i budućnost Evropske unije.
Nova srpska diplomatska ofanziva pretvara se u pravo razgaljivanje premijera i ministara u evropskim prestonicama. Za Evropljane su susreti sa predstavnicima našeg režima trenuci stvarnog opuštanja i razbibrige. Srpski funkcioneri prosto isijavaju neku sreću i optimizam, i to ne samo osmesima. Gde god da se pojave blesnu. Nude i rešenja za svetske probleme i jedino oni pouzdano znaju šta će i kako biti u narednih deset i više godina. Naprosto oličavaju nepodnošljivu lakoću vladanja.
Gledajući ih i slušajući, ovi Evropljani se oraspolože. Umire se razmišljanjima o tome kako je sve relativno. Njih muče problemi prezaduženosti, naplate dugova, stopa nezaposlenosti i to da li će neki tamo indeks preći ili ne sedam odsto… Za razliku od njih, zvanični Srbi ne samo da ne haju zbog tih problema, nego su krajnje opušteni i ne prave pitanje što predaju 15 odsto svoje državne teritorije i sve drugo što se nalazi na Kosovu. Kakva su oni uteha evropskim sagovornicima! Kad  samo pomisle šta bi sve oni morali da urade kada bi im neko otimao državnu teritoriju, njihovi današnji problemi izgledaju im kao tričarija.
Naši zvaničnici popravljaju poljuljano samopouzdanje i veru šefova i činovnika zapadnih država. Oni odjednom dobiju na važnosti, vide da nešto mogu da reše, da ih neko bespogovorno sluša i da je na sve spreman samo da uđe u  predsoblje kakvog njihovog kluba. Nije to mala stvar – pokazivati odanost jednom klubu kada je opšta bežanija u toku.  Iz kluba nazvanog EU najveći dužnici engleskih, francuskih i nemačkih banaka, na čelu sa Grčkom, Italijom i Španijom, pokušavaju da umaknu, ali im to ne daju. Nema mrdanja dok ne vrate svaki evro za koji su se zadužili. Tek onda kada se to naplati može se razgovarati o napuštanju evrozone. Tek kada pomenute zemlje, dodajući tom spisku i Portugaliju i Sloveniju, budu isceđene kao limun, moći će da razmišljaju o nekoj nacionalnoj alternativi, uz uslov da nastave da kupuju proizvode najvećih zapadnih firmi, budući da svoje neće imati.
Dokaz da se osnivači i prave gazde ovog kluba uopšte ne šale, jeste zavođenje prave prinudne uprave nad Grčkom i Italijom. Neko sklon dubljim razmišljanjima mogao bi ovo dovesti u vezu sa pokoravanjem istorijskih i civilizacijskih simbola – Atine i Rima. U te dve zemlje na vlast su postavljeni ljudi koje niko i ni na kakvim višestranačkim izborima nije birao, dok su istovremeno morali da odstupe legitimno izabrani predsednici vlada sa sve svojim partijama. Novi šefovi vlada – prinudni upravnici – eksponenti su raznih klubova i komisija koje skriveno kroje sudbinu sveta: Lukas Papadimos i Mario Monti. Dugovi ima da se vrate, sa uzimanjem novih kredita mora da se nastavi, i gotovo. Kakav narod, kakvi izbori, kakve trice!
Svaka vlast koja je u bliskoj vezi sa nacionalnom i državnom odgovornošću mora biti svrgnuta. Tako je u Srbiji bilo u više navrata, a poslednji put 2008. godine. U Srbiji 2008, a u Evropi 2011. godine. Pa sada neka neko kaže da nismo u istorijskoj prednosti i da nismo prvaci sveta.
Gurati se u ovu poziciju zemalja koju Amerikanci nazivaju „zonom belog luka“ nije mali podvig. On je odista dostojan naših današnjih političara, pravih podvižnika.
Pišući o ljudskom starenju, jedan poznati francuski pisac u knjizi zanimljivog naslova „Karta i teritorija“ kaže:
„Starenje, a naročito upadljivo starenje, nije neprekidan proces; život bi se pre mogao opisati kao niz stepenika koje razdvajaju nagli padovi. Kada sretnemo osobu koju odavno nismo videli, ponekad nam se učini da je naglo ostarila, a ponekad naprotiv, da se uopšte nije promenila. Varljiv utisak – potmulo propadanje najpre sebi krči put kroz unutrašnjost organizma, pa tek onda izbija na svetlost dana“.
Primenjujući to, za ovu priliku na društvo, moglo bi se zaključiti da se starenje neoliberalnog kapitalizma, a možda i  kapitalizma uopšte, ispoljava kao kraj dosadašnje višestranačke demokratije i demokratije uopšte.
Zvanični i medijski Beograd prosto odiše nekim provincijalnim i razmetljivim neprepoznavanjem bilo čega bitnog i novog što se dešava u svetu, a što bi moglo biti u korist i sadašnjosti i budućnosti ove zemlje. Ne uviđa se ono što je od suštinskog značaja, ali se zato do kraja predano služi onom što je najgore i to se još proglašava vrlinom i političkim umećem. Tako se i, primera radi, notorna pregovaračka izdaja „uzvišeno“ promoviše u „filozofiju pregovora“.
Na kraju, ne mogu da ne kažem da mi je izuzetno žao što Hrvatska već nije u EU, ali da mi je, ipak, zbog ogromnih ekonomskih problema u kojima se sada našla, posebno žao Slovenije. Morao sam, eto, da se poverim čitaocima „Pečata“. Nemojte zameriti.