„Preokret u kulturi“ – kultura u „Preokretu“

Piše Ljiljana Bogdanović

Poruka o zauvek izgubljenom Kosovu, poput štafete u čijem pisanom zamotuljku stoji i važna misao o uzaludnosti borbe i nade, ide dalje, od ruke do ruke se prenosi i dodaje, sada i zlatoustim kulturnjacima – zagovornicima  nacionalne predaje, zaborava i mirenja sa sudbinom

Kada je Čedomir Jovanović, vodeća politička figura glasovitog programa „Preokret“, povodom obeležavanja 170 godina SANU ocenio da je „Srpska akademija nauka“ danas tek „galerija voštanih figura“, dok je samo dan ranije graničnik na kosmetskom carinskom prelazu nazvao (u odgovarajućem kontekstu) „kamenom za kupus“, javnost se suočila sa svom silinom eldepeovske neotesane isključivosti, sada u novom, osveženom pristupu, kako društvenim događajima i autoritetima, tako – još ubedljivije i bezobraznije – državnim i nacionalnim problemima. Pristup je „nov“ utoliko što je oštriji od političkog vokabulara kojim ovaj govornik uobičajeno izluđuje neistomišljenike. Od trenutka kada je proglas „Preokret“ na velika medijska vrata uveden u javni život, a bilbordi i druge likovno-grafičke podsetnice na njegov nervozni ideološki aktivizam naprosto procvetale širom zemlje, preokretači, dakako kao samoproklamovana „jakobinska“ snaga srpske političke scene, demonstriraju odlučnost u uskraćivanju milosti za navodno okoštalo i nazadno društvo i njegova posrtanja, posebno nastala u diskursu neprevaziđenog i živog nacionalizma… Deo ovih nastojanja jeste i to da se popu kaže pop, a bobu  bob, tojest da se stvari imenuju kako dolikuje. (Vidimo, uglavnom dolikuje da se kumuje posprdno i žestoko pogromaški). Iako domaće „snage preokreta“ sa pomenutim dalekim primerom političkog fanatizma iz istorijskog iskustva uzorite im Evrope povezuje tek beskrupulozno javno istupanje „u ime demokratije i građanskih prava “, uz odsustvo obzira prema institucijama i tradiciji sopstvene države, ovi balkanski, odnosno „srpski jakobinci“ u teror, osim verbalnog, još uvek nisu zabasali. Ukoliko se ne složimo da su uvrede i blasfemični iskazi već i sami svojevrstan – duševni teror! Kada je o agresivnim pritiscima reč, postoje i drugačija mišljenja. Eldepeovski i politički mu srodni učinak u medijima i na široj kulturnoj sceni, posebno u pojedinim većim gradovima i domenima privređivanja u kulturi, sve češće se imenuje upravo kao „teror“!

KOPERNIKANSKI OBRT VEĆ BIO
Pitanje – da li u diskursu LDP proglasa „Preokret – Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju“ ima mesta ideji da se i pred srpsku kulturu postavi jednako dramatičan zadatak kopernikanske promene u mišljenju i vrednosnoj usmerenosti, čini se suvišnim. Deo zvanično podsticanih i favorizovanih sadržaja i vrednosnih izbora u kulturi govori da je „Preokret“, idejno, ovde odavno „kod kuće“, odnosno da ga je jedan broj kulturnih poslenika godinama prizivao i išao mu u susret. Događaji u kulturnom životu zemlje, između ostalih i zabeleženi na nedavno održanom beogradskom Sajmu knjiga, zatim oblikovanje tradicionalnih značajnih umetničkih manifestacija poput „Oktobarskog salona“, duh odnegovane „kritičke misli“ u respektabilnim centrima i prostorima kulture, takav poredak potvrđuju… Kako Proglas podrazumeva ne samo uspostavljanje nacionalno (ne)odgovorne državne politike, a pre svega prema Kosovu, već i radikalnu promenu percepcije stvarnosti i njenog otiska u svesti građana Srbije, jasno je da se očekuje dalji napor i odgovarajuća sinergija političkog  sa  „zadatim u duhovnoj sferi“. Štaviše, upravo u sferi kulture i  umetnosti „leži“ šansa za ono što je tekstom Proglasa zadato: „Naš odgovor na katastrofu kojom preti ujedinjeni antievropski front mora biti jasan, odlučan i snažan.  Zato želimo da ujedinimo sve koji su za Srbiju u Evropi, okupljeni oko nje kao jedine ideologije koja danas predstavlja izbor zemlje…“
Napomenimo samo da se ovde pod „antievropskim frontom“ misli na većinsku Srbiju, na opoziciju, pa i na „kolebljive“ delove vlasti, kojima je zajedničko verovanje da su teritorijalna celovitost zemlje, Kosovo u Srbiji, i „sitnica“ kao što je Ustav zemlje, naciji važniji od članstva u EU. O senzibilitetu pak drugog, u tekstu pomenutog, a ideološki „ispravnog“ i „građanski dogovornog“ korpusa, čije se ujedinjenje Proglasom doziva, svedoči niz događaja u strogo kontrolisanoj i posredovanoj kulturi. Kako misle i  o čemu  sanjaju oni koje pisci Proglasa izdvajaju kao društvenu avangardu, zapravo elitu dostojnu „jedine ideologije koja predstavlja izbor zemlje“ može se sa izvesnošću raspravljati, budući da se  na visini i u inspirativnoj duhovnoj ravni te „jedine ideologije“u Srbiji danas prave filmovi (u kojima je nacija najčešće bez sentimentalnosti oklevetana), pišu knjige (sa tematizovanjem i preispitivanjem virusa zla, takođe u naciji prisutnog), organizuju „ekspertske“ diskusije i razmene intelektualnih i stvaralačkih pojedinačnih energija (kojima se inicira obračun i prevazilaženje zla ukorenjenog u nacionalnom biću, njegovim istorijskim i kulturološkim zabludama). To živo „umetničko privređivanje“, taj intelektualni angažman mislećeg sveta okupljenog sada oko „Preokreta“, događa se upravo zato što je, kako se i kaže u ovom tekstu: „potrebna mobilizacija svih snaga protiv bede i zaostalosti“.

[restrictedarea]

Sa „bedom i zaostalošću“ nije lako, jer svakog čestitog borca „Preokreta“ u Srbiji ove pojave naprosto vrebaju, ustremljene ravno iz identitetske tvrđave mnogoljudnog  nacionalnog bića, iz uvreženog sistema znanja, predstava i ideja „zemlje bez vremena“, kako se u Proglasu Srbija doslovno imenuje. Još teža je situacija sa mitovima i mračnim „bagažom“ verovanja tog „bezvremenog“ i zaostalog entiteta. Kako su kultura i politika, ne samo u iskustvu Srbije, najbliže povezane, pa se politika često i promišlja iz diskursa kulturno-identitetskog, koji pak podrazumeva artikulisan odnos prema prošlosti i budućnosti, potpisnici sočinjenija „Preokret“ upravo o tim činjenicama ovih dana govore brutalno jasno. Prednjači, a čini to sa osećanjem mere i suptilnosti pomenutog „kamena za kupus“predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko, tvrdeći da će snaga ove političke grupacije „sve više rasti jer stranke koje su tu okupljene postavljaju moralna pitanja koja velike stranke nikada ne smeju na taj način da postave, a sve to ima za Srbiju važan potencijal jer kristališe odnos prema prošlosti i tekućim problemima, a čini to otvoreno i direktno, pre svega objašnjavajući zašto Kosovo više nije Srbija  i neće biti Srbija…“ Upravo kod ovog, za promotere i podvižnike „Preokreta“ najvažnijeg mesta – tvrdnje da „Kosovo više nije Srbija“ – stiže se do najdragocenije poruke i smisla pravog zadatka velike igre sa svešću i predstavama „recipijenata“. Kultura tu mnogo može da učini. Poruka o za uvek i pravedno izgubljenom Kosovu, poput štafete u čijem pisanom zamotuljku stoji i važna misao o uzaludnosti borbe i nade, ide dalje, od ruke do ruke se prenosi i dodaje zlatoustim kulturnjacima i političarima – zagovornicima  nacionalne predaje, zaborava i mirenja sa sudbinom. Da li je upravo pred ovim „zlatoustima“ preokretačima umesno ponoviti poznata pitanja pesnika Matije Bećkovića: „Ako Kosovo nije naše zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, ne znamo zašto se toliko ustručavaju?“

„BAGOVANJE“ U POLITICI I U ŽIVOTU
Od premijernog predstavljanja „Preokreta“, pred srpskom javnošću se dakle sve češće,  ponekad i na maštovit i neočekivan  način ponavlja „istina o Kosovu“. Prilike, pogotovo u kulturi u kojoj odlučuju i deluju istaknuti  pripadnici LDP svetonazora, nikako ne manjkaju. Za tri nedelje javnog života „Preokret“ je postao više od političkog programa  i akcije, on je postao široko zamišljeni front delovanja, način javne komunikacije, a prigodom jednog od paradigmatičnih događaja ove vrste – Festivalu „Slobodna zona“ održanom u beogradskom Domu omladine, u tom smislu je poentirao i direktor Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić. On je, kako su na stranicama posvećenim kulturi opširno izvestili mejnstrim mediji „govorio veoma otvoreno o mešanju kulture i politike“, odnosno o nemogućnosti da dođe do bilo kakvog preokreta u vrednosnom smislu bez kulture. Ne usteže se Ugričić, prilika je već, pa kaže neuvijeno: „Politička sfera se, međutim, uplela u kulturni domen time što je usvojila pojam ‘nemoguće’“. „Kada se u sferi političkog kaže da je ‘Kosovo u Srbiji’, onda to znači da je politika ušla u sferu imaginarnog jer se bavi nemogućim. Ključni zadatak kulture je da to raskrinka i da se pojam ‘nemoguće’ vrati u kulturu, jer će se samo tako ovaj pojam koristiti na pravi način“.
Pojedinci skloni zapaljivim formulacijama mirne duše bi mogli danas javno da promovišu krilaticu: Ideje političkog „Preokreta“ u kulturi – kultura u idejama „Preokreta“ u politici. O kojoj politici i o kakvoj kulturi je reč, LDP manifest i njegovi potpisnici i promoteri bez ustezanja pričaju.
Na pomenutom beogradskom festivalu, dakle u „zoni slobode“, ali slobode pre svega za istomišljenike i tvrdokorne zagovornike neoliberalnog koncepta nadnacionalnog i globalnog „korisnog egoizma“ (o kojem je sa retkom nadahnutošću nedavno govorio i Zbignjev Bžežinski, jedan od demijurga zamisli o globalnoj, odnosno anglosaksonskoj tiraniji), raspravljano je o trendovima poželjnim u kulturi i na umetničkoj sceni zemlje. Šta to kulturi u „preokretačkoj“ podeli poslova pripada, posebno je pojašnjeno upravo u diskusiji na skupu posvećenom godišnjici rada „Fonda za otvoreno društvo u Srbiji“ (Soroševa zadužbina), kada je „istaknuta potreba koncentrisanja institucija, ljudi i ideja, potreba odbrane i otvaranja novih javnih prostora koji će podsticati i biti otvoreni za razne oblike kritičkog mišljenja“. Rečnikom ratnog dejstvovanja, ovom prilikom, pomenuta je „odbrana prostora“. U ovoj diskusiji na temu „Jasan stav: moć kulture da inspiriše, angažuje i osnaži“ dimenzije osvojenog prostora branili su inače –Darka Radosavljević, direktorka „Remonta“, Dejan Ilić, direktor izdavačke kuće „Fabrika knjiga“, Jovan Čekić, filozof, dizajner i profesor, Zoran Pantelić, direktor „Kuda.org“, i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije. Priznalo se i da je đavo odneo šalu, to jest da su prilike tako komplikovane da „više nije reč o borbi protiv ‘omraženog’ neprijatelja oličenog u jednoj ličnosti, familiji ili strankama već o planu suštinskih promena srpskog društva“. Pominjanje potrebe obračuna sa palanačkim duhom bilo je neizbežno, koliko i razgovor o činjenici da više nije reč o tome da bi strategija trebalo da bude ista kao devedesetih – „da ponovo počne pravljenje paralelnih institucije odakle je moguće obraćanje ljudima“. Potreba za ofanzivnijim delovanjem se naslućuje, pa Soroševi ratnici planiraju taktiku, upozoravaju i prisećaju se: „Ako za nekoliko godina bude potrebno da se pobunimo za tako nešto nećemo imati infrastrukturu. Koliko je samo godina bilo potrebno da bi se stvorili ‘B92’, ‘Reks’, CZKD?“
Na pitanje o godinama koje su potrebne za stvaranje svojevrsne institucionalne odstupnice, jasan odgovor – u brojkama – ima direktor NBS, koji je upravo u jednoj od najznačajnijih kuća kulture stvorio svoj bastion. O tome on u ovom razgovoru bez zadrške objašnjava: „Položaj Narodne biblioteke Srbije takav je da je NBS ‘bag’ u sistemu!“ U kojem se to „sistemu“ može dogoditi da srpska nacionalna biblioteka i ono što se već poznatom samovoljom njenog upravnika sa njom događalo i događa, biva „bag“, odnosno da se njen usud imenuje terminom koji u softverskom i širem jeziku označava: bakcil, defekt, grešku, kvar…?
Ovaj mislilac je i u tom određenju precizan: reč je o „tranziciji kao prelazu iz sistema antifašizma u sistem antikomunizma, gde nije problem u tome što je nestao komunizam već u tome što je sa njim nestao i antifašizam, pa se iz jednopartijske diktature prešlo u višepartijsku“.

KRIVICA KAO SUDBINA
Toliko o „bagovanju“ kojim upravlja Sreten, ali ova spasonosna taktika i njena složena moć ispravno se vrednuju i u čitavom „preokretnom“ okruženju.
U krugu bliskom LDP pogledu na svet već je, naime, usvojen postulat da je kultura ključ za neoliberalnu i postdemokratsku renesansu zemlje. Knjiga „Kultura i preobražaj Srbije“ Zagorke Golubović i saradnika, koja se bavi duhovnim i vrednosnim usmerenjima građana Srbije posle 2000. godine, decidirano teži da „ukaže na potrebu socijalno-kulturnog projekta demokratizacije Srbije kojim bi se… iniciralo nužno uspostavljanje nove kulturne matrice“. Reč je o matrici „koja bi vršila uticaj na svakodnevni život građana: čime bi se kod njih razvila svest o vlastitoj odgovornosti za demokratske procese“.
Kultura, dakle, sada ne služi svojoj „svrsi“, a svrha joj je, ne samo u knjizi već i u nedavnim promocijama jasno izdvojena: da promeni vrednosnu matricu i usmerenje, kao i da utuvi građanima da su sami odgovorni za svoju sudbinu. Zanimljivo gledište povodom poimanja priče o odgovornosti građana, nekako istovremeno kada su vođeni i pametni razgovori o knjizi Zagorke Golubović, izneo je filozof Noam Čomski. U svom najnovijem času anatomije posvećenom demistifikaciji strategije manipulisanja ljudima putem masovnih medija, on upozorava na omiljene zamene teza i taktiku zbunjivanja: „Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećanjem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja…“ Reč je, dakle o uhodanom mehanizmu usađivanja osećanja krivice. Ovoga puta, on se događa po modelu – ako niste za „Preokret“, niste ni za šta! Sami ste to izabrali, sami se držite i verujete u nacionalne i nacionalističke fiksacije o Kosovu i drugim mitovima, pa neka vam tako i bude!

EVROPA KAO FIKSACIJA
Da li se gotovo opsesivno pozivanje na nadmoć  i potrebu takozvanog „kritičkog mišljenja“ (što se izvikuje kao konstanta – od teksta proglasa „Preokret“, pa do bezmalo svih razgovora, među njima i zabeleženih na manifestacijama koje pominjemo) takođe događa kao svojevrstan „bag“ili „bakcil“u metodologiji i pristupu mišljenju od strane snaga koje se zalažu za preokret? Pozivati se na važnost kritičkog mišljenje neposredno u spirali matrice ne-mišljenja? Kako drugačije, osim kao defekt mišljenja, razumeti opsesivno vezivanje za potrebu evropskih integracija i njima podređenih reformi, u sadašnjim uslovima agresivnog i neprijateljskog insistiranja na nemerljivim i užasavajućim žrtvama suvereniteta i celovitosti zemlje? Šta je sadržaj na tom horizontu sreće kojem stremi „Preokret“ i njegovim porukama nadahnuta misao umetnosti i kulture? Beskrajno osećanje stida, sramote i nesreće, večita frustracija i samokažnjavanje?
„U zemlji bez vremena, gubitak statusa kandidata ili kandidatura bez datuma pregovora značiće samo još jedno ubijanje normalne budućnosti, još jedno propadanje svega što je u Srbiji opstalo, još jednu izolaciju na periferiji Evrope, svih koji iz Srbije nisu pobegli.  Potrebna je nova politička hrabrost kako se ne bi desilo da Evropa zatvori vrata Srbiji zbog četvorice carinika na dva carinska prelaza.“
Da li se ovo uopšte može nazvati „normalnim“, tj. logički ispravnim kritičkim iskazom? Navedeno piše u deklaraciji, ali teško da bi i najubeđeniji evrofanatik umeo da objasni, ne samo ovu meru mračnog fatalizma, već i to šta je tako veličanstveno u evropskom univerzumu, kada se, verovatno nenamerno, u istom iskazu ovako procenjuje da je sitničavost, glupost i kapricioznost EU takva i tolika da će se budućnost zemlje i regiona određivati samim opstajanjem „četvorice carinika na dva carinska prelaza“!
Recimo da sličnog, gotovo religioznog opredmećivanja „veličanstvenosti“ Evrope nema u praksi kritičkog mišljenja upravo u okrilju evropskog diskursa. U školu mišljenja na koje se pozivaju  aktivisti ovog prevratničkog, a zapravo često samo frazerskog i ispraznog, ukoliko ne po nacionalne interese direktno štetnog koncepta državne i kulturne politike, idu neki drugi, izvesno evropski  političari i intelektualci. Njihove najoštrije intonirane kritike upućene Evropi i Uniji posebno, čine ih najozbiljnijim kandidatima za raspeće u režiji domaćih (da li?) tvoraca i aktera ideja „Preokreta“.
Pomenimo da bi, prema izjavama koje su globalnoj javnosti samo tokom dve minule nedelje podastrli, među kažnjenim bili i Vaclav Klaus( predsednik Češke)i Karl Teodor cu Gutenberg (bivši nemački ministar odbrane ).
Ne pripadaju širokom srpskom frontu antievropskih snaga, ali kritičnost sa kojom oni o Evropi govore teško da se može sresti u redovima domaćih „mračnjaka“ i antievropejaca. Gutenberg tvrdi kako „ne postoji vizija budućnosti EU koja posrće preko jedne u drugu krizu, te da EU fale političke vođe i nedostaju emocije…“, dok Klaus predviđa da Stari kontinent tek „očekuje izgubljena i besperspektivna decenija potpune krize“.
Čini se da i toj razmaženoj evropskoj eliti pisci „Preokreta“ moraju da očitaju lekciju!

[/restrictedarea]