PETAR KRALJ (1941-2011) Vesnik radosti života

Piše Raško V. Jovanović

Otišao je Petar Dobrinović našeg vremena – Maksim Crnojević, Hamlet, Tola Manojlović, Doktor Šuster, David Štrbac, Strindberg, pukovnik Ostoja, garderober Norman…

Znalo se da je bolestan, ali je vest o smrti Petra Kralja primljena sa nevericom. Ljubitelji pozorišta teško se mogu pomiriti sa saznanjem da ga više neće videti na sceni. Elektronski emisioni mediji – radio i televizija – trajnije će sačuvati uspomenu na njega, isto tako i film. Ali, uprkos tome, nedostajaće mnogima, kako onima koji su ga gledali u pozorištu, tako i onima sa kojima se susretao na ulicama i u ugostiteljskim lokalima i sa kojima se pozdravljao, često i razgovarao kao vedar i prijatan sabesednik. Jednostavno – bio je omiljen i rado viđen u životu, kao i na pozorišnoj sceni.

OD HAMLETA DO MEFISTOSA
Kao glumac tumačio je širok repertoar – nije znao za tzv. „fahove“, podjednako uspešno je igrao i u tragedijama i  u komedijama, u dramama i u vodviljima, u klasici bio je siguran baš kao i u modernom repertoaru. Bio je suveren u prikazivanju tipova našeg podneblja. U tom pogledu izdvaja se njegov  Tola Manojlović, koga je glumio punih četrdeset i četiri godina, koliko se monodrama „Živeo život Tola Manojlović“ Mome Dimića, u adaptaciji i režiji Petra Teslića, prikazuje u beogradskom „Ateljeu 212“. Ali, nije Petar Kralj sa velikim majstorstvom otelotvorio samo ovog šumadijskog seljaka na pozornici. Prikazivao je on, minuciozno nijansovano i sa finim karakternim senčenjem Kočićevog Davida Štrpca, i to na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banja Luci, isto kao što je pre toga u teatru „Zvezdara“ uspešno  oživeo lik pukovnika Ostoje u drami „Naši sinovi“ Vojislava Jovanovića Maramboa, nasledivši u toj ulozi Milivoja Živanovića! „Čak i oni koji su hteli da ga porede sa Milivojem Živanovićem u ovoj ulozi morali su da priznaju da je bio svoj. Umeo je da bude prirodan, po potrebi malo komičan, ali i osećajan, bez obzira na to da li su neke porodične situacije smešne ili tužne. On je bio stil za sebe i neka vrsta ravnoteže koja je održavala predstavu…“, zapisao je kritičar Petar Volk.
Oduška svojoj vedroj i boemskoj prirodi dao je adaptirajući tekst Milisava Krsmanovića „Moji ispadi“, koji je kao monodramu prikazao na sceni „V sprat“ beogradskog Narodnog pozorišta. Uopšte, iz svih njegovih kreacija zračila je  radost života: uživao je predstavljajući naše ljude, kako one obične, koje možemo susresti svakoga dana, tako i one iz prošlosti, koje je oživljavao tako prirodno i ubedljivo kao da ga od njih ne dele i čitavi vekovi, već kao da su mu prisni prijatelji ili poznanici iz savremenosti. Bez obzira na to da li je reč o tragičnim ili komičnim likovima, kada ih Petar Kralj tumači oni imaju puno obeležje životne istinitosti i ljudskosti. Zato je on potpuno uverljiv i savremenom gledaocu blizak  kao Maksim Crnojević Laze Kostića ili kao Šekspirov Hamlet, baš i kao  Proka Purić u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“, ili kao kapetan Ivulić u „Buzdovanu“ Klema Grubišića…
Iako je Maksima tumačio 1966. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u predstavi reditelja Arse Jovanovića, koja se nije odlikovala jedinstvenim koncepcijskim pristupom, već odsustvom bilo kakve ideje u smislu traganja za načinom savremene interpretacije toga dela, Petar Kralj je „i lepo govorio stih i svojom glumačkom ličnošću umeo često da pokrije neuverljivost emocije ili situacije“, kako je tačno zapazio kritičar Slobodan Selenić. Da bi prikrio glavni Maksimov nedostatak, što će reći posle preležanih velikih boginja naruženo lice, Kralj je sve vreme na predstavi nosio jednu masku izrađenu od kože, i tako bio lišen bilo kakvog mimičkoga izraza. Uprkos takvoj nepovoljnoj okolnosti, Petar Kralj je uspeo da se Kostićevi stihovi silovito oglase i prosto opčine gledaoce velike dvorane pozorišta na Trgu republike.
Petar Kralj igrao je podosta manjih ili većih uloga u Narodnom pozorištu, no ovde ćemo skrenuti na još dve. U predstavi drame „Mefisto“ Klausa Mana uspeo je da interpretirajući ulogu Hendrika Hefgena nenametljivo, a ipak sugestivno saopštava idejne stavove pisca o nacizmu, ali i o umetnosti i pozorištu, što je predstavi davalo izvesnu dozu aktuelnosti. U komediji Viktorijena Sardua „Madam San Žen“ sa bezazlenim šarmom i duhovito, kao što slikar čini sa nekoliko poteza, prikazao je lik Lefevra.

U ĆUTANJU ČITAV LJUDSKI ŽIVOT
Ali, svakako jedan od  najvećih glumačkih uspeha Petra Kralja bio je njegov nastup u ulozi Hamleta na predstavi „Dubrovačkih ljetnih igara“, u režiji Denisa Kerija. Na tvrđavi Lovrjenac, od 1967. do 1970. godine, Petar Kralj  tumačio je Hamleta. I danas nam je u sećanju kako je na jedan osoben način oživeo specifičan Šekspirov lik, taktično sprovodeći nameru da istraži Klaudijev zločin. Njegov karakterističan glas imao je čudesnu rezonancu među kamenim zidinama dubrovačke tvrđave. Podjednako dobro čuli su se svi delovi teksta, počev od onih koje je izgovarao najtiše, sve do najglasnijih pasaža.
Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta Petar Kralj odigrao je nekoliko uloga. Najpre ćemo ukazati na njegovo tumačenje uloge garderobera Normana u komadu „Garderober“ Ronalda Harvuda: neposredno je otkrivao glavne osobine, koje obično krase one što iza kulisa opslužuju glumce, a to su neizmerna ljubav prema pozorištu, privrženost i vera u svet iluzija koji se stvara na sceni, kao i jedan specifični odnos prema glumcima, osobito prema protagonistima, odnos koji se može označiti kao nepokolebljiva simpatija. Sve to, ali i mnogo više, otelotvoravao je Kralj predstavljanjem Normana – stavom, pokretima, pogledom, mimikom, sveukupnim ponašanjem i, naravno, načinom obraćanja dramskom prvaku, koga je tumačio Ljuba Tadić. Ova predstava, prikazana u režiji Dejana Mijača 1993. godine, ostaće zapamćena po glumi ove dvojice velikih majstora scene. A prilikom izvođenja Njegoševog „Lažnog cara Šćepana Malog“, opet u režiji Dejana Mijača, Kralj je ne manje uspešno tumačio jedan sasvim drukčiji lik. Pojavio se kao iguman Teodosije, ispoljivši velike mogućnosti u emanaciji iskrenog tragičnog osećanja i u isti mah trezvenog poimanja situacije, ali ne i mirenja sa vladavinom zla u lošem vremenu. I u predstavi Šekspirove komedije „Troil i Kresida“, u režiji Dejana Mijača, Petar Kralj nastupio je kao Ulis i sa sebi svojstvenom  neposrednošću suočavao glavne aktere sa nepobitnim istinama.
Čitavu galeriju likova ostvario je Petar Kralj na pozornici „Ateljea 212“, čiji je član bio od 1968. do 1979. godine. U predstavi „Sladostrasnici-Karamazovi“ Dostojevskog, u adaptaciji i režiji Predraga Bajčetića, pored ostalog, izgovorio je sa neviđenim majstorstvom  monolog o Velikom inkvizitoru. A prilikom izvođenja Grubišićevog  „Buzdovana“ neobuzdano razigrao, ponovo dokazavši da je „glumac čija igra zrači zadovoljstvom, i koji to zadovoljstvo prenosi i na svoje partnere i na publiku“, kako je konstatovao kritičar Dejan Penčić Poljanski u emisiji „Kulturni dnevnik“ „Radio-Beograda 2“. I zaista, lično zadovoljstvo što glumi na pozornici bilo je primetno pri svakom njegovom scenskom nastupu. Igrao je velike uloge, ali nije odustajao ni od malih. I sa malo teksta umeo je da napravi kreaciju. To mu je izuzetno pošlo za rukom prilikom izvođenja dve jednočinke Vaclava Havela „Audijencija“ i „Vernisaž“, u režiji Ljubomira Draškića, u kojima je igrao dramskoga pisca Vaneka, koji se posle avgusta 1968. godine našao kao radnik u pivari. On tokom predstave uglavnom sluša različite priče – najpre ga pijani direktor  moli da mu u pivaru dovede jednu poznatu glumicu, potom sluša priču o uspelom braku svojih prijatelja koji su ga ugostili na večeri ne bi li mu prikazali svoj tek uređeni stan, uredan porodični život i sasvim skladne seksualne odnose. Vanek sve to posmatra i sluša, ćuti i kad mora odgovara kratkim rečenicama, budući da pripada drugom sloju ljudi, različitih od ovih u čijoj je sredini. „A to ćutanje Petar Kralj ispunio je tako da smo u njemu videli celog čoveka i čitav jedan ljudski život. Njegov  uzdržani i škrti Vanek koji se ne oseća lagodno ni sa svojim novim, ni sa svojim nekadašnjim sagovornicima, do u tančine je prostudirana uloga koju neću moći dugo da zaboravim“, napisao je Jovan Hristić.

NAJVEĆI MEĐU NAJVEĆIMA
Skitnica u „Čudu u Šarganu“ Ljubomira Simovića, Miler u komadu „Kod lepog izgleda“ Edena fon Horvata, Strindberg u „Noći tribada“ Pera Ulova Enkvista, Vladan Hadžislavković u drami „Kosančićev venac 7“ Slobodana Selenića, Đorđe Džandfar u drami Dušana Kovačevića „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Pajki Ćuran  u „Ciganskom groblju“ Živojina Pavlovića i tolike druge uloge Petra Kralja obeležile su repertoar „Ateljea 212“.
Pišući o njegovoj poslednjoj ulozi u ovom pozorištu, o tome kako je tumačio lik Andrije Gavrovića, zastavnika prve klase JNA u penziji („Pečat“ br. 182, 9. 09. 2011) konstatovali smo: „Najveću pažnju privukao je Petar Kralj u ulozi Andrije Gavrovića: nalazeći se sve vreme na sceni oživljavao je lik zastavnika armije negdašnje Jugoslavije sa sebi svojstvenom spontanom neposrednošću, u punoj meri stvarajući utisak autentičnosti – prisetili smo se njegovog Tole Manojlovića! – tako da smo ne jednom pomišljali kako se susrećemo sa vojnim licem koje i penziju prihvata kao zadatu dužnost. Zaista, brižljivo prikazan lik sa brojnim pažljivo odabranim pojedinostima u izrazu“. Ni slutili nismo da će to biti poslednji kritičarski osvrt objavljen za njegova života. Nažalost, bilo je upravo tako.
Otišao je Petar Kralj. Nije napustio samo pozorišnu scenu, nego i radio, televizijske i filmske studije. U bogatoj umetničkoj delatnosti on je često nastupao na radiju, glumio je u mnogobrojnim radio-dramama i drugim emisijama. Snimio je i više zvučnih zaglavlja („špica“) za pojedine radio-emisije ili rubrike. Na radiju često je  kazivao stihove: ostali su brojni snimci njegovih interpretacija poezije naših pesnika, pored ostalih i Kostićeve pesme „Među javom i med snom“, koju je naročito voleo da govori.
Petar Kralj ostavio je trag svoje raskošne umetnosti i na filmu. Glumio je u filmovima: „Dve noći u jednom danu“, „Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda“, „Hajka“, „Poseban tretman“, „Svetozar Marković“, „Neka druga žena“, „Lov u mutnom“, „O pokojniku sve najlepše“, „Una“, „Špadijer – jedan život“, „Druga Žikina dinastija“, „Suncokret“, „Kako je propao rokenrol“,, „Dr No 1 Masmediologija na Balkanu“, „Poslednji krug u Monci“, „Dr No 2 Balkanska perestrojka“ i dr. Igrao je u više televizijskih drama i serija, kao što su „Čedomir Ilić“, „Diplomci“, „Neven“ „S vanglom u svet“, „Bolji život“, „Zaboravljeni“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“ i dr.
Otišao je glumac Petar Kralj – Petar Dobrinović našeg vremena. Glumac velike inteligencije, sa izrazitim smislom poniranja u najskrivenije osobenosti likova koje je tumačio, podjednako dobar u svim scenskim žanrovima, kristalno jasne dikcije, neverovatne moći transformacije izraza, neobično inventivan u odabiru izražajnih sredstava – velikan srpskog glumišta, najveći među najvećima, Petar Kralj naslednik je svoga imenjaka Pere Dobrinovića. Dobitnik brojnih nagrada, pored ostalih i „Dobričinog prstena“, Petar Kralj ostaje u trajnom sećanju kao glumac koji je svojom izuzetnom pojavom obeležio našu pozorišnu, radio-televizijsku i filmsku umetnost tokom druge polovine 20. i prve decenije 21. veka.