ПЕТАР КРАЉ (1941-2011) Весник радости живота

Пише Рашко В. Јовановић

Отишао је Петар Добриновић нашег времена – Максим Црнојевић, Хамлет, Тола Манојловић, Доктор Шустер, Давид Штрбац, Стриндберг, пуковник Остоја, гардеробер Норман…

Знало се да је болестан, али је вест о смрти Петра Краља примљена са неверицом. Љубитељи позоришта тешко се могу помирити са сазнањем да га више неће видети на сцени. Електронски емисиони медији – радио и телевизија – трајније ће сачувати успомену на њега, исто тако и филм. Али, упркос томе, недостајаће многима, како онима који су га гледали у позоришту, тако и онима са којима се сусретао на улицама и у угоститељским локалима и са којима се поздрављао, често и разговарао као ведар и пријатан сабеседник. Једноставно – био је омиљен и радо виђен у животу, као и на позоришној сцени.

ОД ХАМЛЕТА ДО МЕФИСТОСA
Као глумац тумачио је широк репертоар – није знао за тзв. „фахове“, подједнако успешно је играо и у трагедијама и  у комедијама, у драмама и у водвиљима, у класици био је сигуран баш као и у модерном репертоару. Био је суверен у приказивању типова нашег поднебља. У том погледу издваја се његов  Тола Манојловић, кога је глумио пуних четрдесет и четири година, колико се монодрама „Живео живот Тола Манојловић“ Моме Димића, у адаптацији и режији Петра Теслића, приказује у београдском „Атељеу 212“. Али, није Петар Краљ са великим мајсторством отелотворио само овог шумадијског сељака на позорници. Приказивао је он, минуциозно нијансовано и са финим карактерним сенчењем Кочићевог Давида Штрпца, и то на сцени Народног позоришта Републике Српске у Бања Луци, исто као што је пре тога у театру „Звездара“ успешно  оживео лик пуковника Остоје у драми „Наши синови“ Војислава Јовановића Марамбоа, наследивши у тој улози Миливоја Живановића! „Чак и они који су хтели да га пореде са Миливојем Живановићем у овој улози морали су да признају да је био свој. Умео је да буде природан, по потреби мало комичан, али и осећајан, без обзира на то да ли су неке породичне ситуације смешне или тужне. Он је био стил за себе и нека врста равнотеже која је одржавала представу…“, записао је критичар Петар Волк.
Одушка својој ведрој и боемској природи дао је адаптирајући текст Милисава Крсмановића „Моји испади“, који је као монодраму приказао на сцени „В спрат“ београдског Народног позоришта. Уопште, из свих његових креација зрачила је  радост живота: уживао је представљајући наше људе, како оне обичне, које можемо сусрести свакога дана, тако и оне из прошлости, које је оживљавао тако природно и убедљиво као да га од њих не деле и читави векови, већ као да су му присни пријатељи или познаници из савремености. Без обзира на то да ли је реч о трагичним или комичним ликовима, када их Петар Краљ тумачи они имају пуно обележје животне истинитости и људскости. Зато је он потпуно уверљив и савременом гледаоцу близак  као Максим Црнојевић Лазе Костића или као Шекспиров Хамлет, баш и као  Прока Пурић у Нушићевој „Ожалошћеној породици“, или као капетан Ивулић у „Буздовану“ Клема Грубишића…
Иако је Максима тумачио 1966. године на сцени Народног позоришта у Београду, у представи редитеља Арсе Јовановића, која се није одликовала јединственим концепцијским приступом, већ одсуством било какве идеје у смислу трагања за начином савремене интерпретације тога дела, Петар Краљ је „и лепо говорио стих и својом глумачком личношћу умео често да покрије неуверљивост емоције или ситуације“, како је тачно запазио критичар Слободан Селенић. Да би прикрио главни Максимов недостатак, што ће рећи после прележаних великих богиња наружено лице, Краљ је све време на представи носио једну маску израђену од коже, и тако био лишен било каквог мимичкога израза. Упркос таквој неповољној околности, Петар Краљ је успео да се Костићеви стихови силовито огласе и просто опчине гледаоце велике дворане позоришта на Тргу републике.
Петар Краљ играо је подоста мањих или већих улога у Народном позоришту, но овде ћемо скренути на још две. У представи драме „Мефисто“ Клауса Мана успео је да интерпретирајући улогу Хендрика Хефгена ненаметљиво, а ипак сугестивно саопштава идејне ставове писца о нацизму, али и о уметности и позоришту, што је представи давало извесну дозу актуелности. У комедији Викторијена Сардуа „Мадам Сан Жен“ са безазленим шармом и духовито, као што сликар чини са неколико потеза, приказао је лик Лефевра.

У ЋУТАЊУ ЧИТАВ ЉУДСКИ ЖИВОТ
Али, свакако један од  највећих глумачких успеха Петра Краља био је његов наступ у улози Хамлета на представи „Дубровачких љетних игара“, у режији Дениса Керија. На тврђави Ловрјенац, од 1967. до 1970. године, Петар Краљ  тумачио је Хамлета. И данас нам је у сећању како је на један особен начин оживео специфичан Шекспиров лик, тактично спроводећи намеру да истражи Клаудијев злочин. Његов карактеристичан глас имао је чудесну резонанцу међу каменим зидинама дубровачке тврђаве. Подједнако добро чули су се сви делови текста, почев од оних које је изговарао најтише, све до најгласнијих пасажа.
На сцени Југословенског драмског позоришта Петар Краљ одиграо је неколико улога. Најпре ћемо указати на његово тумачење улоге гардеробера Нормана у комаду „Гардеробер“ Роналда Харвуда: непосредно је откривао главне особине, које обично красе оне што иза кулиса опслужују глумце, а то су неизмерна љубав према позоришту, приврженост и вера у свет илузија који се ствара на сцени, као и један специфични однос према глумцима, особито према протагонистима, однос који се може означити као непоколебљива симпатија. Све то, али и много више, отелотворавао је Краљ представљањем Нормана – ставом, покретима, погледом, мимиком, свеукупним понашањем и, наравно, начином обраћања драмском прваку, кога је тумачио Љуба Тадић. Ова представа, приказана у режији Дејана Мијача 1993. године, остаће запамћена по глуми ове двојице великих мајстора сцене. А приликом извођења Његошевог „Лажног цара Шћепана Малог“, опет у режији Дејана Мијача, Краљ је не мање успешно тумачио један сасвим друкчији лик. Појавио се као игуман Теодосије, испољивши велике могућности у еманацији искреног трагичног осећања и у исти мах трезвеног поимања ситуације, али не и мирења са владавином зла у лошем времену. И у представи Шекспирове комедије „Троил и Кресида“, у режији Дејана Мијача, Петар Краљ наступио је као Улис и са себи својственом  непосредношћу суочавао главне актере са непобитним истинама.
Читаву галерију ликова остварио је Петар Краљ на позорници „Атељеа 212“, чији је члан био од 1968. до 1979. године. У представи „Сладострасници-Карамазови“ Достојевског, у адаптацији и режији Предрага Бајчетића, поред осталог, изговорио је са невиђеним мајсторством  монолог о Великом инквизитору. А приликом извођења Грубишићевог  „Буздована“ необуздано разиграо, поново доказавши да је „глумац чија игра зрачи задовољством, и који то задовољство преноси и на своје партнере и на публику“, како је констатовао критичар Дејан Пенчић Пољански у емисији „Културни дневник“ „Радио-Београда 2“. И заиста, лично задовољство што глуми на позорници било је приметно при сваком његовом сценском наступу. Играо је велике улоге, али није одустајао ни од малих. И са мало текста умео је да направи креацију. То му је изузетно пошло за руком приликом извођења две једночинке Вацлава Хавела „Аудијенција“ и „Вернисаж“, у режији Љубомира Драшкића, у којима је играо драмскога писца Ванека, који се после августа 1968. године нашао као радник у пивари. Он током представе углавном слуша различите приче – најпре га пијани директор  моли да му у пивару доведе једну познату глумицу, потом слуша причу о успелом браку својих пријатеља који су га угостили на вечери не би ли му приказали свој тек уређени стан, уредан породични живот и сасвим складне сексуалне односе. Ванек све то посматра и слуша, ћути и кад мора одговара кратким реченицама, будући да припада другом слоју људи, различитих од ових у чијој је средини. „А то ћутање Петар Краљ испунио је тако да смо у њему видели целог човека и читав један људски живот. Његов  уздржани и шкрти Ванек који се не осећа лагодно ни са својим новим, ни са својим некадашњим саговорницима, до у танчине је простудирана улога коју нећу моћи дуго да заборавим“, написао је Јован Христић.

НАЈВЕЋИ МЕЂУ НАЈВЕЋИМА
Скитница у „Чуду у Шаргану“ Љубомира Симовића, Милер у комаду „Код лепог изгледа“ Едена фон Хорвата, Стриндберг у „Ноћи трибада“ Пера Улова Енквиста, Владан Хаџиславковић у драми „Косанчићев венац 7“ Слободана Селенића, Ђорђе Џандфар у драми Душана Ковачевића „Свети Георгије убива аждаху“, Пајки Ћуран  у „Циганском гробљу“ Живојина Павловића и толике друге улоге Петра Краља обележиле су репертоар „Атељеа 212“.
Пишући о његовој последњој улози у овом позоришту, о томе како је тумачио лик Андрије Гавровића, заставника прве класе ЈНА у пензији („Печат“ бр. 182, 9. 09. 2011) констатовали смо: „Највећу пажњу привукао је Петар Краљ у улози Андрије Гавровића: налазећи се све време на сцени оживљавао је лик заставника армије негдашње Југославије са себи својственом спонтаном непосредношћу, у пуној мери стварајући утисак аутентичности – присетили смо се његовог Толе Манојловића! – тако да смо не једном помишљали како се сусрећемо са војним лицем које и пензију прихвата као задату дужност. Заиста, брижљиво приказан лик са бројним пажљиво одабраним појединостима у изразу“. Ни слутили нисмо да ће то бити последњи критичарски осврт објављен за његова живота. Нажалост, било је управо тако.
Отишао је Петар Краљ. Није напустио само позоришну сцену, него и радио, телевизијске и филмске студије. У богатој уметничкој делатности он је често наступао на радију, глумио је у многобројним радио-драмама и другим емисијама. Снимио је и више звучних заглавља („шпица“) за поједине радио-емисије или рубрике. На радију често је  казивао стихове: остали су бројни снимци његових интерпретација поезије наших песника, поред осталих и Костићеве песме „Међу јавом и мед сном“, коју је нарочито волео да говори.
Петар Краљ оставио је траг своје раскошне уметности и на филму. Глумио је у филмовима: „Две ноћи у једном дану“, „Убиство на свиреп и подмукао начин и из ниских побуда“, „Хајка“, „Посебан третман“, „Светозар Марковић“, „Нека друга жена“, „Лов у мутном“, „О покојнику све најлепше“, „Уна“, „Шпадијер – један живот“, „Друга Жикина династија“, „Сунцокрет“, „Како је пропао рокенрол“,, „Др Но 1 Масмедиологија на Балкану“, „Последњи круг у Монци“, „Др Но 2 Балканска перестројка“ и др. Играо је у више телевизијских драма и серија, као што су „Чедомир Илић“, „Дипломци“, „Невен“ „С ванглом у свет“, „Бољи живот“, „Заборављени“, „Срећни људи“, „Породично благо“ и др.
Отишао је глумац Петар Краљ – Петар Добриновић нашег времена. Глумац велике интелигенције, са изразитим смислом понирања у најскривеније особености ликова које је тумачио, подједнако добар у свим сценским жанровима, кристално јасне дикције, невероватне моћи трансформације израза, необично инвентиван у одабиру изражајних средстава – великан српског глумишта, највећи међу највећима, Петар Краљ наследник је свога имењака Пере Добриновића. Добитник бројних награда, поред осталих и „Добричиног прстена“, Петар Краљ остаје у трајном сећању као глумац који је својом изузетном појавом обележио нашу позоришну, радио-телевизијску и филмску уметност током друге половине 20. и прве деценије 21. века.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *