„PEČAT“ NA KOSMETU Na liniji razgraničenja

Piše Nataša Jovanović

Sveti Dimitrije proslavljen je u Kosovskoj Mitrovici i na barikadama. Srpska Nojeva barka nasukana je na obalama Ibra i neće se odatle pomeriti ni po cenu da u njoj izumre ostatak ove ćirilične civilizacije

„Još jedan napad na Jarinje“, izveštava nas konobar jednog kosovskomitrovačkog motela u kojem smo odseli. „Neka oni sruše jednu, a mi ćemo podići dve nove barikade.“ Saznajemo da je KFOR koristio suzavac tokom zatvaranja alternativnog puta ka Rudnici kod administrativnog prelaza Jarinje na severu Kosova, ocenivši da je upotreba suzavca bila „kratka, izolovana i opravdana“. Utorak na sredu. Dva sata posle ponoći. U pojedinim kućama još se nisu razišli slavari. Svetog Dimitrija, zaštitnika grada slavi gotovo svaki drugi Mitrovčanin. Većina je na barikadama. „Neko je rekao da se srpski vojnici bore kao junaci iz bajke“, domišljamo. Nemački feldmaršal Mekenzi, 1915. godina.

ZAŠTO JE NOTR DAM NEM?
Sever Kosova danas je nalik na jednu pravu srpsku Nojevu barku, u kojoj je stalo sve što je pravoslavna, evropska civilizacija na Balkanu imala hiljadu godina unazad. Tu su i običaji i slave, jezik i pismo, vera i nada, mitovi i istorija, sećanje na užasan slom Evrope onoga vremena u Kosovskoj bici. Nojeva barka je na liniji razgraničenja između dva sveta Srbije koja ne haje i Srbije koja se verna svetosavskom i svetolazarevskom Zavetu sprema na žrtvovanje.
Ta danas izolovana Nojeva barka u kojoj se govori i misli srpski, svakodnevno je izložena napadima takozvane „međunarodne zajednice“, koja, eto paradoksa, umesto da brani svoje hrišćansko nasleđe, udara temelj narko-džamahiriji u srcu antičke i vizantijske Evrope. Oni, ujedinjeni Evropljani postadoše u stvari čuvari granice nepostojeće, samozvane i neodržive države koju su napravili albanski narko-kriminalci, a ona, ta država nema ni svoju valutu, ni svoju vremensku prognozu, niti bilo šta drugo, što bi podsećalo na državu.
Sve što se maglovite jeseni 2011. godine dešava na ovom, geografski malom, ali strateški nebeski važnom prostoru, nema više nikakve veze ni sa kompromitovanom državnom administracijom u Beogradu, ni sa njenim „kosovolozima“.
Severna Mitrovica postala je „strašno sudilište“, mesto gde se rešava sudbina Balkana, ali i Evrope, mesto na kojem će takozvana „međunarodna zajednica“ pokazati svu državno-političku trulež Zapada, i mesto na kojem Srbi svakog dana pokazuju da su živi, zdravi, veseli i otporni na sve što bi druge narode već odavno ubilo…
Zvone zvona sa crkve Svetog Dimitrija iznad drevne Mitrovice. Oglašavaju ona i srpsku slavu svetog Dimitrija i novo srpsko stradanje. Na jutarnju liturgiju sleglo se i mlado i staro. Hiljade voštanica svetli u polutami pravoslavnog hrama. Sada se pokazalo da u pravoslavlju nema slučajnosti. Čuvar grada sveti Dimitrije ratnik je i velikomučenik. Srbi sa Kosmeta su svesni da se nikada kroz istoriju zadnja odbrana vernosti otadžbini i narodu nije sprovodila samo verbalnim zaklinjanjem, već viteštvom. Oni su dostojni svog svetitelja, zaštitnika.
Tom zemljom opet hodimo.
No, ove 2011. godine zvona sa pravoslavnih kosovskih hramova ostala su usamljena. Baš kao što su sami ostali i Srbi ovde. Davne 1389. godine na vest o pogibiji hrišćanskih vitezova na Kosovu, oglasila su se jekom i zvona slavnog Notr Dama, javljajući da su Srbi položili žrtvu na braniku evropske civilizacije. Danas, Notr Dam je nem, kao što je nema i Evropa.
Krstonosni hod prošetaće Mitrovicom. Ova litija za pravoslavne Srbe sa Kosmeta ima poseban značaj, jer: „Mi razumjemo da je s nama Bog i da sve možemo u Hristu Bogu koji nam daje moć…“

[restrictedarea]

ZAGRLJAJ SA RS
Ovih dana, severna Kosovska Mitrovica i njeno zaleđe, sve do planinskih obronaka Kopaonika i Rogozne između kojih teče mitska reka Ibar, Srbi brane Evropu od albanske agresije, od kriminalnog ekspanzionizma. A, Evropa ovde brani te agresore…
Srbima u Kosovskoj Mitrovici, kao i drugde na Kosovu, budućnost se već desila u vreme bolje prošlosti. Zato ovde i žive svaki dan kao da im je najvažniji dan, u kojem će osvojiti još malo nade i svariti još malo razočaranja zbog toga što je njihova država sve dalje od stvarnosti. Na ulicama Kosovske Mitrovice svečana atmosfera. Na trgu devojčice, ne starije od deset godina, u srpskoj nošnji igraju kolo, u organizaciji predsednika Opštine pripravljena je trpeza za sve Mitrovčane.
Sa njima su i braća Srbi iz svih srpskih zemalja, pre svega iz Republike Srpske koja je stvorena na jednom, takođe strašnom iskustvu, i nerazumevanju onih koji sede u vladarskim foteljama glavnog grada svih Srba.
Ti dragi gosti i saborci redovno su prisutni i kad je teško, za vreme crnih dana, ali i za vreme „crvenih slova“. Tako ujedinjeni i svesni da nikog osim sebe nemaju, oslobođeni svih lažnih predstava o tome da će ih bilo ko zaštititi osim njih samih, jači su od svega što se zaverilo protiv njih…Da li u ovom trenutku njihovo prisustvo u Mitrovici pokazuje da su srpske krajine – Kosovo i Metohija i Republika Srpska – nacionalno svesnije i zrelije od majke Srbije? Da li to neblagodarna majka odbacuje decu, pa se ona sama brinu o svojoj sudbini, te o „svom krhu i ruhu“ vode rat sa alama i vranama ovog sveta. Nekadašnji evroatlantski pohod na RS i ovaj na Srbe sa Kosmeta oslobodio je Srbe zablude, zvane evrounijatski „raj“? Da li su Srbi mogli da se oslobode zabluda i bez čeličnog zagrljaja okupacije? Na slavi grada braća iz RS su najrađe viđeni gosti. Njima u čast okupljeni Mitrovčani pevaju pesma iz njihovih krajeva koje oličavaju borbeni duh slobodarskog srpstva.
Zadnjih 20 godina Srbi su osetili strašnu opomenu vladike Nikolaja Velimirovića koju im je uputio neposredno posle Prvog svetskog rata. Još tada ih je upozoravao da mogu lako da izgube slobodu ako prestanu da budu odani svojoj državi, a dozvole da vlastodršci postanu duhovni stranci u sopstvenom narodu. Pozivao ih je da u slobodi neguju svoj moral i dušu, da ne bi higijena slobode bila zamenjena hirurgijom ropstva „u kojoj tiranski zavojevači vrše nemilosrdno seciranje ognjevim mačem, nad narodom nedostojnim slobode“.
Sveti Dimitrije slavi se i na barikadama. Srpska Nojeva barka nasukana je na obalama Ibra i neće se odatle pomeriti ni po cenu da u njoj izumre ostatak ove ćirilične civilizacije. Ispod šatora okupljeni oko založene furune dežuraju srpski mladići. Hrišćanstvo zna za krštavanje u krvi. Znaju to i oni koji telima brane srpsku zemlju. Znaju to i otac Radomir Nikčević i književnik Antonije Đurić koji su došli da pozdrave svoju stradalnu braću. Njima je ovde i mesto. Iz šatora postavljenog nasred Ibarskog mosta Srbi čekaju. Iz pozadine tiho dopire pesma: „Ponoć ćuti, svi junaci Boga mole da s nebesa sjajnu zvezdu spusti dole, da obasja čistom verom sina Hrista, Gračanicu, Beli Dečan i Zočišta. Da se vratim…“ Nije više bitno da li je reč o barikadi 1 ili 31, onoj na Rudarima ili ovoj na mostu. Sve je to jedna barikada, simbolički otpor okupaciji i to ne samo vojnoj na Kosovu nego i onoj u Srbiji, koja nije gola vojnička, ali je duhovna i otuda opasnija. Braća po stradanju se prepoznaju. Otuda otac Radomir pozdravlja okupljene Srbe kao stare poznanike. Oni, pak, znaju da je on svojim životom potvrdio odanost i borbu za zavetne vrednosti koje se čuvaju u kosovskoj Nojevoj barci. I otac Radomir je zatočenik i zatočnik svetosavskog zaveta. Prokrstario je on ratno i stradalničko Kosovo i Metohiju 1999. godine i žrtveno isposnički branio u manastirskim zidinama cetinjsku svetinju Vlašku crkvu od nove antisrpske demonije. Telom je sačuvao ovu tapiju srpstva izgovarajući reči koje se ne zaboravljaju, a opet jasno žive u kosovskoj drami: „Ovde u Vlaškoj crkvi i oko nje bije se veliki duhovni boj. Bitka sa zlom i njegovim legionima za dušu narodnu. Ako je izgubimo neće više biti ni Crne Gore, ni potomstva našeg u njoj, od nas ništa neće ostati. Ja sam samo otvorio vratnice nečeg velikog i ja više nisam ja…“

O ČEMU AKO NE O ZLU?
Tako se junačkoj vertikali srpstva koje se proteže od RS do Kosmeta pridružila i srpska Sparta, Crna Gora. Nju je sa sobom doneo cetinjski prota da podseti Srbe na strašnu istinu Njegoševih reči: „Kosovo je grdno sudilište“. Jer razumevanje i nerazumevanje Srba sa Kosmeta danas je njegoševski sud kojim će Srbi biti razvrstani u istoriji na vernike i otpadnike od svetosavskog i svetolazarevskog zaveta. Ljudi na barikadama opominju Šantićevom istinom:
„Mučenoj zemlji mučenika treba…
Treba muške snage i viteških ruka
Treba Obilića i slobodnih lava…“
Ljudi na barikadama svesni su da odbrane nema bez žrtve. Političari u Beogradu nisu spremni da jednu noć žrtvuju na barikadama, nisu spremni na jedan dan skupštinske rasprave…
Otuda će svoje izlaganje o četvorojevanđelju mitropolita Amfilohija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici Đurić započeti pitanjima:
„O čemu ćemo večeras ako nećemo o zlu? Čime ćemo započeti ako nećemo zlom! Od čega ćemo strepeti ako ne od zla! Mi drugih reči kao da nemamo. Naše su već čitav vek: nasilna smrt, izgon s vekovnog ognjišta, rušenje i paljenje srpskih hramova, ubijanje srpskih sveštenika i monaha, otimanje dragulja srpskih zemalja, ubijanje srpske dece, rušenje srpskih grobova, zatiranje srpskog imena, bombe nad srpskim narodom, lažne optužbe, stvaranje tuđe države na srpskoj zemlji, barikade, izdaja… Sve su nam priče tkane tamnom pređom. I knjige su nam uglavnom takve. Blago narodu koji nema ni takvih priča, ni takvih knjiga“.
Centralno mesto koje je ujedinilo sve govornike jeste deo u mitropolitovoj knjizi, u kojem on opominje i podseća na delo novog Obilića.
„Poslednji branič Crkve i naroda u ovom pogromu, spreman da pogine ‘za kralja i otadžbinu’, priča otac Radomir po povratku. Sva mu je kuća izrešetana. On zabarikadiran u mrtvom betonskom uglu prizemlja, sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje. Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na poslednji podvig rečima: ‘Dobra si delo izabrao, Miloše, srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na podvig, Miloše Ćirkoviću’“.
Pao je, kaže Đurić, novi Obilić braneći svoj dom i svoje otačastvo. Pali su i oni koji su hteli da ruše njegov dom. Na Kosovu i Metohiji neće biti spokoja. Neće ga biti ni za Srbe, ni za Šiptare. Srbi znaju da im je oteto, a Šiptari da su na otetoj zemlji.
A kako izgleda Milosrdni anđeo koji je Kosovu doneo „slobodu“ osvedočila je i Mitra Reljić, književnica koja je uzela reč na promociji. Ona sama bila je zatočena u KFOR-ovom logoru u Prištini i svoje iskustvo osvedočila je u knjizi „S dušom na gotovs“.
Promocija knjige „Ljetopis kosovskog raspeća“ održana je na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. U ovim danima poslednje odbrane Kosmeta pokazala se kao dalekosežna i državotvorna odluka svih onih koji su sačuvali srpski univerzitet u ovom gradu. To je krupni jemac prisustva države Srbije u svojoj Južnoj pokrajini i više je od obrazovne ustanove, što je potvrdilo i ovo veče knjige kosovskometohijskog izgnanstva i pogibije. Vođe Srba sa severa Kosova čuvajući srpski univerzitet pokazali su se dostojnim naslednicima slavne generacije srpskih političara, za koju je kao okidač za pokretanje rata sa Turskom 1912. godine poslužila najava da će u Prištini biti osnovan albanski univerzitet.
Knjiga mitropolitova nije samo zaustavljena slika jednog stradanja, bezvremlja, ona je tu za svako vreme i za sve ljude – da podseti, kao u oba Zaveta, šta se događalo kada su hrišćanska Evropa i hrišćanska Amerika okrenule leđa Hristu i Istoku. Ona je uspela da zaustavi vreme u srpskoj Kosovskoj Mitrovici,  da podseti da ne smemo da zaboravljamo i da opomene za šta se borimo.
Te 1999. godine stradalnička raško-prizrenska eparhija mučenički je s svojim episkopom i monasima na svom živom telu osvedočili Hristove reči: „Ako mene goniše i vas će goniti…“(Jn.15,20). Pečat tom stradanju dala je odsečena glava sv. Haritona, monaha Crne Reke, a svedok ovog novog hrišćanskog martirijuma bio je naslednik na tronu svetog Petra Cetinjskog mitropolit Amfilohije Radović.

[/restrictedarea]