Nema više „na kašičicu“

Piše Milorad Vučelić

Josipu Brozu Titu je bilo potrebno jedanaest godina da promeni Ustav. Trajalo je to od 1963. do 1974. godine. Na tom putu promena morao je da smeni Aleksandra Rankovića i dve garniture srpskih političara na bezbroj plenuma i političkih aktiva, da se obruši na najistaknutije srpske intelektualce i gotovo sve nacionalne institucije Srbije, da zabrani bezbroj novina, časopisa i knjiga, da radikalno „pročisti“ Beogradski univerzitet i to kako njegov profesorski, tako i studentski deo, da šiptarske političare Veli Devu i Fadilja Hodžu promoviše u državnike ravne Čerčilu i Klemansou i još mnogo toga. Broz je, kažu, bio apsolutista i mogao je da uradi šta je i kako je  i kada je hteo, ali je, eto, Ustav Jugoslavije menjao kršeći značajne otpore, i to je činio postupno, donoseći prvo ustavne amandmane, pa tek onda, i na kraju, znameniti Ustav SFRJ 1974. godine.
U to vreme nije bilo višestranačkog parlamenta, partijskog pluralizma i podele vlasti. Broz nije bio legalista, niti je do toga mnogo držao, ali je ipak morao da bude oprezan kada je promena ustava bila u pitanju. Brinulo ga je da zbog nepoštovanja ustava i pravne procedure ne izađe na loš glas u Evropi i u svetu.
Kao stara država, kao i zbog svoje gotovo dvovekovne ustavne tradicije, Srbija bi morala još više da razvija poštovanje prema osnovnom pravnom aktu koji se zove Ustav. Morala bi, kada bi njom vladale političke stranke i ljudi koji u svom političkom rodoslovu imaju prepoznatljive pretke, ili pretke uopšte. Najveći deo političkih partija i lidera u Srbiji, međutim, jesu „nešto“ bez presedana u istoriji ili su naprosto greške proistekle iz grubog poigravanja prirode. Imajući to u vidu, potrebno je, recimo,  razumeti i sve tmine i tmuše „Preokreta“. Gledajući ih, nemoguće je ne prisetiti se rečitog komentara naših starih: „Neka što ih Bog napravi, nego kako ih takve sastavi!“
Već godinama, a naročito u poslednje tri, u Srbiji se na vlasti i u vlasti nalaze stranke koje se drsko razbacuju svojom otvorenom protivustavnom političkom i praktičnom aktivnošću. Drastičan primer je donošenje Statuta Vojvodine. Tu se ne menja, nego ukida Ustav. Ovde i zadnji pravni nihilista izgleda kao ustavobranitelj. Vlasti Srbije sklapaju sporazume i dogovore koji su direktno i otvoreno protivustavni i kao takvi podležu krivičnopravnoj odgovornosti. Upravo zbog te i takve odgovornosti, što je neminovnost, i borba za opstanak na vlasti biće surovija i grčevitija nego što se moglo pretpostaviti.
Prikazivati se kao Evropljanin, a ne poštovati ustav i pravni poredak svoje države, nemoguće je i nezamislivo. To može samo „Preokret“! Antiustavno šenlučenje je svoju kulminaciju dostiglo upravo na petogodišnjicu Ustava Srbije. Pomenute pojave su i pored svega objašnjive i uz sve neodobravanje i neprihvatanje mogu se razumeti. Razumevanje može biti i olakšavajuća okolnost prilikom izricanja kazni za kršenje Ustava na budućim suđenjima.
Ono što izmiče bilo kakvom poređenju i što predstavlja jedinstven slučaj u svetu jeste činjenica da određena politička i intelektualna kupljevina u Srbiji ne prihvata i ne poštuje Ustav Srbije, ali zato prihvata Ustav „nezavisne države“ Kosovo, budući da je njegov sastavni deo Ahtisarijev plan! Podrška Ahtisarijevom planu ih je neodoljivo i neraskidivo intimizirala sa Ustavom Kosova. Poštovanje Ustava Kosova je najbitnija tačka „Preokreta“. Šta će Srbiji Ustav kada ga Tačijevo i EULEKS-ovo Kosovo ima!
Noam Čomski je objavio Deset upozorenja koja se odnose na manipulisanje ljudima putem masovnih medija. Treće upozorenje koje je nazvao „Loše na kašičicu“ glasi:
„Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, ‘na kašičicu’, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, a ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama“.
Primenimo to krajnje konkretno na srpsku zvaničnu politiku u poslednje tri i po godine: potpisivanje SSP-a; prihvatanje EULEKS-a; traženje i dobijanje savetodavnog mišljenja od Međunarodnog suda pravde u Hagu; izmišljanje nekih „šest tačaka“ iz Ban Ki Munovog izveštaja u zamenu za napuštanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN; podnošenje i usvajanje Rezolucije na Generalnoj skupštini UN sa prihvatanjem EU kao jedinog  posrednika; dogovor o slobodi kretanja u Briselskom dijalogu pod komandom Roberta Kupera; teroristička akcija šiptarskih specijalaca 25. jula…
I sve tako na kašičicu, malo pomalo, Srbija stiže do „integrisanog upravljanja granicom između Srbije i Kosova“. Stiglo se do prave pravcate granice između dve države, i to na svim carinskim prelazima (pročitati tekst „Između dve deklaracije“ Nikole Vrzića). Takvo rešenje koje je faktički potpuno priznavanje Kosova kao države će navodno Srbiju približiti kandidaturi za Evropsku uniju.
Najgori i najbezočniji potez beogradskog režima, po svemu sudeći, tek sledi. Čini će ga sledeći koraci. Napraviti državnu granicu između Srbije i Kosova (to je „integrisano upravljanje“), a unutar takvih državnih granica Kosova neka Srbi sa severa postavljaju barikade i koriste svoja građanska prava da protestuju i traže od vlasti u Prištini što god hoće. Tako će ispasti da su se Srbi pobunili zbog nekih komunalnih i socijalnih problema, i u tome će ih zvanični Beograd podržavati. Srpske barikade u okviru omeđene i od Srbije prećutno priznate države Kosovo neće više biti prepreka kandidaturi. Uspostaviš iza leđa kosovskih Srba granicu, pa neka oni pokazuju građansku neposlušnost do mile volje i neka ih KFOR unutar Kosova pregrađuje bodljikavom žicom koliko mu je volja, a Beograd dobije status kandidata i u skladu sa Ustavom Kosova traži poštovanje prava građana Kosova srpske nacionalnosti. I Vuk sit i ovce na broju. I usvojena nova skupštinska deklaracija o Kosovu.
Kada smo već kod te kandidature i tog 9. decembra kao mitskog datuma za našu političku kupljevinu i sam režim, postavlja se pitanje o kakvoj je to kandidaturi reč, i za šta? Angela Merkel otvoreno i jasno kaže: „Ovakva EU neće preživeti“. Nikola Sarkozi u ime Francuske kaže to isto. Da li je moguće ne čuti i ne razumeti ove izjave? Verujemo li mi više od Merkelove i Sarkozija u EU? Da li je to normalno?
I dok je zvanični Beograd tako zateleban u nešto što već godinama i na naše oči nestaje ili se bitno menja, šiptarske vlasti nastavljaju tamo gde su zastale 25. jula kod Jarinja i Brnjaka. Zaseda iz koje su Šiptari pucnjima iz kalašnjikova ubili Savu Mojsića i ranili Radoša Vukićevića i Veljka Đorđevića u Kosovskoj Mitrovici, očekivana je i isplanirana naredna faza borbe za nezavisno Kosovo. S tim su tesno povezane i poslednje manifestacije nasilja KFOR-a.
Nema više ništa „na kašičicu“. Moraju se progutati krupni zalogaji. A jelovnik je poznat, na njemu su samo Srbi i njihova država. Oni koji su prihvatili ovakav jelovnik neka kusaju. U grlo im zapalo.