Milan Rakić i Jovan Dučić: Reči opkoljene delom

Piše Vladimir Dimitrijević

Sledeće, 2012, navršava se sto leta od kada je Milan Rakić u četničkim redovima vojvode Vuka krenuo, s puškom u ruci, da oslobađa Kosovo i Metohiju. Ove, 2011, navršilo se sedamdeset godina od kako je Jovan Dučić, o svom ruhu i kruhu, stigao u Ameriku, da svedoči o laži „jugoslavizma“ i stradanju srpskog naroda u NDH                            

Ko je zaista srpski intelektualac? Kakav bi on morao biti? O tome bi se dalo dugo i mnogo raspravljati, polazeći od raznih pretpostavki. Mi smo rešili da ne pišemo traktat na tu temu, nego da povodom dvojice srpskih intelektualaca pokažemo kako može da izgleda čovek koji zaslužuje da ga tako zovu. Povodi su dve godišnjice: sledeće, 2012, navršava se sto leta od kada je Milan Rakić u četničkim redovima vojvode Vuka krenuo, s puškom u ruci, da oslobađa Kosovo i Metohiju. Ove, 2011, navršilo se sedamdeset godina od kako je Jovan Dučić, o svom ruhu i kruhu, stigao u Ameriku, da svedoči o laži „jugoslavizma“ i stradanju srpskog naroda u NDH i drugde. Još su stari Latini znali da „reči uče, a primeri privlače“. „Pečat“, koji je odavno prestao da bude samo izvor informacija, a postao čuvar sabornog pamećenja ovog naroda, pravo je mesto za  podsećanje.

[restrictedarea]

RAKIĆ NA KOSOVU
„Ova je drama počela na Kosovu“, tako kaže Andrić u prvoj rečenici ogleda o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli. Uostalom, svaka srpska drama ima svoj početak na Kosovu; od Lazara i njegovih božur četa, velike borbe Srba su tamo nalazile svoj izvor i utoku. Karađorđe i Sveti Petar Cetinjski su želeli da oslobode i ujedine Srbe kosovskom krunom; Njegoš je poručivao knjazu Mihajlu: „Na Kosovu da se sastanemo, da mi naše stare pokajemo“, a crnogorsku korotnu kapu oblikovao kao rušninu za Kosovom.
Najbolji srpski pisci, Vojislav Ilić, Branislav Nušić i Milan Rakić bili su izaslanici Srbije na svetoj zemlji, a kralj Petar I Oslobodilac oslobađao ga je da bi na njemu opet propojale svetinje srpske i zazvonila zvona sa zvonika. I do danas se Srbi mere i proveravaju svojim odnosom prema Kosovu, ma kakve ale i vrane da ga privremeno opsedaju.
Jasno je da Kosovo uvek beše i pod senom izdaje Srba otpadnika („Brankoviću, pogano koljeno…“ veli Njegoš). Ali, veliki broj Srba je Kosovo branio samo rečju i jezikom, a ne istinom svog postojanja. I danas je takvih najviše. No, postojali su (i postoje) zavetnici, ljudi spremni da  životom posvedoče kosovsko opredeljenje. Oni su  3.septembra po pravoslavnom, a 16. septembra po građanskom kalendaru, ove, 2011. godine od rođenja Hristovog, kada srpska Crkva slavi svog prvog patrijarha Svetog Joanikija, čije mošti počivaju u Pećkoj lavri Majke Božje, nevidljivo bili prisutni na srpskim kosovskim barikadama.Oni bdiju sa današnjim pokolenjem vitezova, koji Vašingtonu i Briselu poručuju: „ Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“…Među njima je i slavni pesnik Milan Rakić, jedan od osvetnika Kosova iz 1912. godine.
Milan Rakić je bio pravi predstavnik srpske žrtvene elite. Sin uglednog intelektualca, pariski đak, umeo je da voli svoj narod do samozaborava. Umesto da provodi dane u hladovini činovničke službe, on je sa suprugom Milicom po zadatku otadžbine otišao da bude konzul Kraljevine Srbije u Prištini, u doba najvećih stradanja srpskog naroda pod Turcima i Arnautima. (Spomenik od reči toj Rakićevoj službi podigao je dr Jovan Pejčić, svojom knjigom „Milan Rakić na Kosovu“).
Rakić je u te dane pisao sa svoje konzulske dužnosti nadležnima u Kraljevini Srbiji: izveštavao je da je turska vlast Arnautima dala odrešene ruke da ubijaju Srbe, da su „obesni Arnauti u Pećkoj nahiji“, pošto su naš narod opljačkali i proterali, „okrenuli svoje razbojničke pohode na manastir Sv. Srpske Patrijaršije u Peći, da čovek „sa zebnjom mora misliti na budućnost našega naroda ako ovakvo stanje potraje još koje vreme“… da su se Arnauti u Prizrenu okupili da odrede dan kada će se izvršiti pokolj Srba… Slao je, 1909, 1910, 1911. godine spiskove uhapšenih i mučenih Srba, Srba ubijenih, Srpkinja silovanih, nesrećnica na silu poturčenih… Pišući pesmu o kosovskom Hristu koji u prazno širi ruke, čekajući pastvu koje nema, on je, u stvari, opisivao realnost.
Ali, to mu nikad nije bio povod za plašnju i povlačenje.
Rakić se, još dok je bio konzul Kraljevine Srbije na okupiranom tlu, herojski držao, ulazeći u Peć, među porobljene Srbe, bez pratnje, iako su mu Šiptari pretili da će ga ubiti. Čim je izbio Prvi balkanski rat, on je, nikom se ne javivši, napustio Ministarstvo inostranih dela, gde je bio činovnik, i otišao u četnike Vojvode Vuka. Među prvima je ušao u oslobođenu Prištinu, iskopao u dvorištu Konzulata zakopano zvono i zazvonio u njega.
Mladen St. Đuričić je zapisao Rakićevo svedočenje o onome što je pesnik nazvao „najvećim danom“ u svom životu:
„Ostavio sam Konzulat u kojem više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku… Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe…
Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.
– Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.
– Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!… To je Gazi Mestan, na kojem je Obilić…
Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio – otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: – Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava… Iskaza me celog – planina!
Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:
– Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama… Evo ga pozadi, s bombama… u odredu Vojvode Vuka!
I odmah odjeknu komandantov glas:
– Dobrovoljac Rakić, napred!
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze… prvi i poslednji put tada“.
A posle Gazi Mestana, Rakić hita Stojanu Čemerikiću, srpskom starcu, da mu blagovesti Srbiju na Kosovu. O tome je pisao Stojanov unuk Milan:
„U selu Skulanovu, na Kosovu, živeo je jedan handžija, Stojan Džokle-Čemerikić, rodom iz Prizrena. Rakić je od njega napravio sebi ne samo čoveka od poverenja, nego i najodanijeg prijatelja. Pred odlazak za Beograd, Rakić se oprostio sa tim svojim prijateljem, koji je bio oronuo i oboleo:
– Neću, ne mogu da umrem pre nego što vidim srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu – rekao mu je prijatelj pri opraštanju.
Prolazili su meseci. Džokle je sve više oboljevao i nije mogao da se s postelje podigne. Ali je on čekao, čekao je spasenje.
I, najzad, kucnuo je bio očekivani čas.
U srećnu jesen 1912. godine, Milan Rakić, četnik u prethodnici pobedničke srpske vojske, prelazi granicu na Merdarima, na domaku same Prištine. S fišeklijama i bombama, on, bivši konzul, ulazi na čelu jedne kolone u mesto u kojem je toliko godina službovao (…)
Vane, Mane i toliki mali ljudi bili su njemu u mislima kada se svetilo Kosovo.
Rakić se setio i svog prijatelja iz Skulanova. Jednog dana povede (sa) sobom nekoliko vojnika, i na čelu ove neobične čete, sa šubarom na glavi, naoružan, uputi se u selo. Njegov prijatelj Džokle ležao je na svojoj gruboj postelji, živi leš, strašniji nego onaj Rakićev Hristos u usamljenoj crkvi u Metohiji. Do njega gotovo nisu ni dopirali zvuci kosovskih okršaja, ni osvetničke pobede.
– Slobodan si, došla je Srbija! – uzviknuo je Rakić bolesniku. Iako u polusvesti, Džokle je poznao glas. Pogledao je Rakića, pogledao je naoružane vojnike pod šajkačom oko njega, i razumeo je. U magnovenju pribrao je svu svoju snagu, ustao iz postelje, mršav, dug, nezgrapan, i poljubio svoga oslobodioca u čelo. Zaljuljao se i pao.
Džokle je mogao ispustiti dušu tek kada je njegov zavet bio ispunjen“.
I Rakićevo okruženje bilo je herojsko. Njegov šurak Vladeta, sin jedinac (imao je pet sestara) slavnog Ljubomira Kovačevića, poginuo je kao divizijski oficir oslobađajući Staru Srbiju, 18. oktobra 1912. godine. Nad njegovim grobom otac Ljubomir je održao ovakav govor:
„Sine,
Pet stotina godina srpski narod je čekao trenutak da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo.
Sine moj,
Idi i reci Caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo“, govorio je čestiti Rakićev tast, još jedan pravi srpski intelektualac. Ima li mnogo ovakvih nadgrobnih beseda u istoriji naše i svetske retorike?

DUČIĆ U AMERICI
Posle sloma Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. godine, diplomata Jovan Dučić se avgusta meseca, iz Portugalije prebacio u SAD. Još u julu te godine pisao je svom rođaku Mihailu: „U Evropi je pravi pakao, a verujem da će za dugo vreme ići još gore i užasnije. Moja je namera da iskoristim tamo jedno duže odsustvo, koje sam dobio od svoje vlade, ali da to vreme iskoristim za jednu misiju za koju čekam konačna obaveštenja“. Vlada Kraljevine Jugoslavije u egzilu, posvađana i bez jasne vizije, Dučiću, međutim, nije poverila nikakvu misiju; zato ju je on sam preduzeo. Srbi u Americi, iako je u rodnom kraju od 1918. do 1941. godine zvanična politika glasila „brat je mio koje vere bio“, ipak nisu zaboravili ko su, šta su, odakle su i kuda idu. Zato su slavnog Dučića dočekali s nestrpljenjem. I dok je kraljevska Vlada usred ratnih strahota koje su Srpstvo u otadžbini snašle i dalje vodila  politiku zbunjujućeg jugoslovenstva, Dučić je, među Srbima u SAD-u, rešio da brani interese svog naroda, bačenog na klanicu zato što se suprotstavio Hitlerovom Novom poretku.
Stigao je u grad Geri, u državi Indijana, i nastanio se kod svog rođaka Mihaila i snahe Leposave, udovice pokojnog Save Dučića. Smestio se u vili na Mičigenskom jezeru, blizu  Geri. Njegov dom postao je pribežište svih rodoljubivih američkih Srba, koji su shvatili da moraju činiti sve što mogu za svoje zemljake u senci kukastog krsta i ustaškog noža. Prateći izveštaje o pokoljima Srba u NDH, 20. oktobra 1941. godine Dučić piše pesmu „Vrbas“, koja će, po rečima Slobodana Jovanovića, „biti zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva“, jer je po njemu Dučić „u danima velikog srpskog bola i mučeništva našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu“(„Pre svačiji sužnji, no ičije sluge“, poručio je Dučić ustaškim maroderima, koji su u to vreme bili „EUropa“; te reči i danas treba nositi u sebi i često ih, kad na TV-u gledate „drugosrbijance“, ponavljati: „ Pre svačiji sužnji, no ičije sluge“).
Dučić se tih dana razleteo po Americi: besedio je među Srbima u Čikagu, Njujorku, Pistburgu, na dalekom Zapadu. Luka M. Pejović, svedok njegove delatnosti, kaže: „On je masama ulivao poverenje. Govorio je kao sa katedre. Na dušu  slušalaca njegove su reči padale kao melem. Dučić je za sve imao istu lepotu govora i isto pesničko nadahnuće“.
U novembru mesecu 1941, kada su se kod Dučića u vili našli ugledni Srbi sa Novog kontinenta, doneta je odluka da se obnovi rad Srpske narodne odbrane, što je odmah i učinjeno (rad SNO je faktički zamro za vreme „jugoslavizma“); sedište SNO-a postao je Čikago, a osnovano je šezdesetak podružnica širom Amerike. Dučić je bez potpisa – mada su svi, i prijatelji i neprijatelji, znali ko to piše, u „Amerikanskom srbobranu“ počeo da objavljuje niz tekstova pod naslovom „Radi pravilnije orijentacije“, u kojima je objasnio ko su Hrvati i kako je  bilo moguće da se pojave monstrumi zvani ustaše. Objasnio je hrvatsku megalomaniju utemeljenu na pesku konvertitstva; pokazao svu laž njihovog ranijeg, navodno „projugoslovenskog“ političkog stava; digao glas u odbranu veličine jednog duhonosnog i državotvornog naroda, kakav su Srbi. Na Dučića i SNO krenuli su svi: Hrvati, pod pokroviteljstvom Vatikana, tvrdili su da priče o pokolju u NDH nisu istina; jugoslovenska Vlada je nastojala da sačuva privid harmonije „troimenog naroda“; „Jugocentar“ u Njujorku je nastojao da antifašističku borbu u Jugoslaviji prikaže kao delo jugoslovenskih  boraca , a ne kao prevashodno srpsku borbu za opstanak pod naletom Hitlerovih saveznika, od ustaša do balista; komunisti oko lista „Slobodna reč“ napadali su ga kao „dražinovca“; srbofobi iz Stejt departmenta su uz malu pomoć svojih hrvatskih prijatelja dokazivali da Dučić širi „rasnu mržnju“među narodima SAD-a.
Dučića, naravno, ništa nije sprečavalo da govori istinu; protivnicima je poručivao da će ih „udaviti u kapi mastila“, a o Hrvatima svedočio da su takvi kakvi jesu „ne zbog toga što se ničeg ne boje, nego zbog toga što se ničeg ne stide“. SNO objavljuje tri njegove brošure: „Ideologija jugoslavizma“, „Federalizam ili centralizam“, „Vlatko Maček i Jugoslavija“. Pisao je i o srpskom primorju, stigao da objavi studiju o grofu Savi Vladsilaviću i čudesnu „Liriku“, jednu od najlepših srpskih pesničkih knjiga. Sve vreme se lavovski bori da kaže pravu reč o Jugoslaviji, koju iznosi u jednom pismu: „Mi prisustvujemo ne samo katastrofi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva (…) I najužasnije od svega je to što sad treba da nas spasavaju ovi koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih Srba ministara koji su ovde, u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića, ispunjava me pravim užasom“. Izvesni Boža Marković je, svedoči Dučić, uveravao vladiku američko-kanadskog Dionisija da treba da pogine još trista hiljada Srba iz Bosne i Hercegovine da bi trijumfovala (opet) ideja „jugoslovenskog jedinstva“, a Milan Grol je, 27. marta 1941. godine, samouvereno besedio da put Srba i Hrvata mora ostati zajednički. Dučić je rekao da je  Grolov govor „put očajanja, put brodolamaca“ zato što se zasniva na laži, jer je (osim u braku degenerika) nemoguća zajednica ubica i ubijenih. Naročito diže glas u odbranu  interesa Bosne i Hercegovine, u kojoj žive Srbi koji su ginuli „na turskom kocu i austrijskom konopcu“, dok se između dva svetska rata njihovim interesima trgovalo („između jednog slučajnog Beograda i jednog ucenjivačkog Zagreba“, kaže Dučić). On uočava da je i sada, kao u Prvom svetskom ratu, na delu pokušaj stvaranja „Katoličke konfederacije“, jer katolicizmu i fašizmu odgovara saradnja radi borbe proiv šizmatika, koji su u isti mah i Sloveni. Pavelić je samo figura Vatikana,  i on će biti uklonjen čim se pokolj nad pravoslavnima ostvari. Jer, kako kaže Dučić u tekstu o Šubašiću: „Da nije katoličke mržnje protiv Srba, nikad Hrvati ne bi imali neki stožer oko kojeg bi se svi zajedno okupili. Srbi su oduvek ratovali pod svojom zastavom, uvek istom i uvek za isti cilj, a Hrvati nisu još od 11. stoleća nikad bili okupljeni pod svojom sopstvenom zastavom i za svoju sopstvenu stvar“. Zato u svom članku „Velika Srbija i Srbija Velika“ podseća svoje čitaoce na pravo rešenje: „Niko od Srba nije želeo Veliku Srbiju, koja bi, po definiciji, zarobila strane narode, nego Srbiju Veliku, znači državu trećinom manju nego ostvarenu Jugoslaviju: Srbiju od Like do Ulcinja, bez ijednog Hrvata u svom jarmu, ali ni u svom srcu“. Kako bi trebalo preustrojiti državu posle rata, Dučić izlaže u pismu jednom prijatelju: „Srbi moraju biti okupljeni (…) oko svoje srpske vlade da je izvedu na pravi put, i u sopstvenoj srpskoj kući, u kojoj će biti silni i veliki, i na liniji koju ćemo povući po dubini savesti i duljini mača. Bez ovog imaćemo nove Marselje, kapitulacije, Vrbase, preveravanje, upropašćenje svih iluzija potrebnih narodu koji uvek mora da veruje“.
Do poslednjeg daha svoga, Dučić, krepki starac od 72 godine, ne prestaje da se bori; iscrpljen, posle jedne prehlade i upale pluća umire na Blagovesti, 7. aprila 1943. godine…U svom ogledu o Dučiću, vladika Nikolaj američku misiju velikog pesnika opisuje ovako: „Nije on branio Srpstvo kao što advokat brani svoga klijenta od koga očekuje neku nagradu. Nego, bez plate i položaja, bez ikakve zvanične dužnosti i obaveze, razrešen od svega sem svoje savesti, on je gromovnički udarao po svima onima koji su krivi za propast države i uništenje srpskog pravoslavnog naroda (…) Sve Dučićevo prozno pisanje ovde u Americi odnosilo se na to da je srpski narod, pored svih grehova svojih vođa i svojih, zaslužio pred Bogom i čovečanstvom da živi kao slobodan narod. On je oštro osuđivao srpske političare koji su odstupili od istorijskog puta srpskog naroda, zaveli ga na stranputicu, doveli ga do rasula i dezorganizacije baš u onom vremenu kada su sva ostala plemena u našoj državi vešto iskoristila priliku i datu im slobodu da se organizuju u nacionalne i verske celine, jače nego ikada pre stvaranja Jugoslavije. S druge strane, iznoseći i osuđujući nečoveštva bližih i daljih neprijatelja nad srpskim narodom i njihov pakleni plan da zavladaju srpskom zemljom na groblju svih Srba, Dučić je pozivao srpski narod u Americi ka veri da se taj plan nikada neće ostvariti i ka bratskoj slozi u borbi protiv tog plana. Njegov poklič naišao je na silan odjek svih pravih Srba i Srpkinja u ovoj zemlji“.

RAKIĆ I DUČIĆ, DANAS I OVDE
Nikom normalnom među Srbima danas nije lako kad gleda polom svog naroda, i izdaju onih koji su se (a tobož „intelektualci“ ) poklonili bogu Mamonu, i koji mantraju svoje EU mantre samo zato što misle da je jedina prava ideologija „u se, na se i poda se“ (pri čemu to maskiraju u  priču o „ljudskim pravima“, reformama itd). Ali, ipak, treba okretati glavu od vašara taštine, koji se pretvara u ruglo, ruglo laži i pokvarenjaštva bez granica,. Baš sada, kada je teško, treba gledati u svetlost onih koji su bili pre nas, i koji su u isto tako teškim istorijskim okolnostima umeli da idu putem istine. Kako je Rakiću bilo u tursko-arnautskoj Prištini, dok je pevao o Hristu u Metohiji, Hristu bez pastve? Kako mu je bilo dok je svakog dana slušao vesti o pljačkanju i ubijanju njegovih sunarodnika, o strašnim zbivanjima propasti bez kraja i konca? A kako je bilo Dučiću dok je slušao kako ustaše kolju njegove Hercegovce i gledao Grola i Markovića kako buncaju o jedinstvenoj državi Južnih Slovena kao jedinom putu za Srbe? Sam protiv svih, oslonjen jedino na rodoljube iz Srpske narodne odbrane, Dučić se nije kolebao, jer je znao da je u pravu. Kao što je Rakić stihove „Na Gazi Mestanu“ opravdao s puškom u ruci, na tom istom Gazi Mestanu 1912, tako je i Dučić „Carske sonete“ opravdao boreći se perom kao mačem, u Americi za svoj klani, ali neubijeni narod…
Čiatocima i saradnicima „Pečata“, lista slobodne Srbije u okupiranoj Srbiji, ostaje samo da istraju na putu Rakića i Dučića. Jer, to je, kako bi njihov kolega po pesmi i brat po veri i naciji, Aleksa Šantić rekao, put Bogočoveka. Put slobode i pravde, bez koje nema ni hleba, ni života.

[/restrictedarea]