KOSMET Glogov kolac za vukodlake

Piše Aleksandar Pavić

Srećom za Srbiju postoje i časni ljudi, i u Srbiji i van nje, koji ne tumače svaku odredbu Rezolucije 1244 na štetu Srbije, već je objektivno analiziraju i osvetljavaju one njene aspekte koji nedvosmisleno potvrđuju neotuđivo pravo Srbije na Lazarevu zemlju

Prema mitologiji, vukodlak je osoba koja menja oblik u vuka pomoću čarolije ili kletve. Na političkoj sceni Srbije, na kojoj je ionako sve naopako, trenutno hajku vode vukovi – tj. jedan Vuk i mnoštvo Vukodlaka. Uloge su podeljene – neki Vukodlaci su više koncentrisani na Ustav Srbije, dok se sam Vuk obrušio na Rezoluciju 1244. Ustav Srbije je isuviše jasan, pa ga je teško krivotvoriti, a menjati se trenutno ne može, tako da to nije trenutna opasnost – bar ne do izbora. Ni Rezolucija 1244 se ne može lako menjati – ali je njena terminologija, kao što je to slučaj s mnogim međunarodnom sporazumima, dovoljno dvosmislena da se može tumačiti na razne načine, u zavisnosti od namere.
Naravno, Vukove namere su zle – pa se on trudi da u terminologiji Rezolucije 1244, koja predstavlja temelj sačuvanog prava Srbije na Kosovo i Metohiju, nađe sve ono što ide na štetu Srbije. Tako je prema Vuku – a i Vukodlacima – Rezolucija 1244 zapravo „kamen oko vrata Srbije“, jer ona, navodno, predviđa „nezavisnost Kosova“. Uz to, Vuk i Vukodlaci tvrde da je „deo Rezolucije i završni dokument iz Rambujea, koji Srbija nije prihvatila, ali ga je prihvatila Rezolucijom 1244, kojim je predviđeno da će posle tri godine biti određen konačni status Kosova“. To je, opet, sasvim u duhu legendarne zverke, takođe predstavlja i zlog čoveka koji se povampirio ili povukodlačio iz groba. Tako nam, svojim krivotvorenjem, Vuk i Vukodlaci zlog mrtvaca – ultimatum iz Rambujea – pokušavaju da predstave kao nešto živo i aktuelno.
Srećom za Srbiju postoje i časni ljudi, i u Srbiji i van nje, koji idu suprotnim putem. Umesto, na primer, da tumače svaku odredbu Rezolucije 1244 na štetu Srbije, oni je objektivno analiziraju i u njoj pronalaze brojne suštinske elemente zasnovane na međunarodnom pravu koji su u korist Srbije. I više od toga – osvetljavaju i skrivene aspekte Rezolucije 1244, koji nedvosmisleno potvrđuju neotuđivo pravo Srbije na Lazarevu zemlju. Jedan takav čovek je Panajotis Haritos, profesor međunarodnog prava i nekadašnji sudija vrhovnog suda Grčke. Koristeći argumentaciju koju je izneo u naučnom radu „Status Kosova i Metohije prema međunarodnom pravu“, predstavljenom na skupu SANU „Kosovo i Metohija: prošlost, sadašnjost, budućnost“, održanom marta 2006, naoružaćemo javnost posredstvom jedinog preostalog javnog servisa Srbije, „Pečata“, potrebnim oružjem kojim će se u predstojećem vremenu braniti od psihološkog rata koji Vuk i Vukodlaci već uveliko vode preko „naših“ medija – novih TV Bastilja otvorenih za svaku „istinu“ – pod uslovom da ne ide Srbiji u prilog.

[restrictedarea]

VUKODLACI IZ RAMBUJEA
Osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN čini njena izričita zasnovanost na dva temeljna dokumenta – Povelji UN i Helsinškom završnom aktu, „imajući u vidu principe i ciljeve Povelje Ujedinjenih nacija…ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i Aneksu 2, ponovo potvrđujući apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo“.
U Povelji UN (član 2, stav 1) stoji: „Ova Organizacija je zasnovana na načelu suverene jednakosti svih njenih članova“. U 1. delu, stav I Helsinškog završnog akta se, pak, navodi sledeće: „Države učesnice će međusobno poštovati svoju suverenu jednakost i individualnost kao i sva prava koja čine i obuhvataju suverenost, posebno uključujući pravo svake države na pravnu ravnopravnost, teritorijalnu celovitost i slobodu i političku nezavisnost. One će takođe međusobno poštovati pravo druge države da slobodno bira i razvija svoj politički, društveni, privredni i kulturni sistem, kao i njeno pravo da donosi sopstvene zakone i propise“. Stoga se, kako ističe profesor Haritos, „autonomija Kosova i Metohije unutar Srbije ne može postaviti na bilo koji drugi način osim kao autonomija u skladu sa zakonodavstvom Srbije“, pa tako „’pitanje statusa Kosova’ ne postoji prema odredbama međunarodnog prava“.
Primetiće se odmah da se, osim pozivanja na Povelju UN i Helsinški završni akt, Rezolucija 1244 takođe poziva na „Aneks 2“. Taj Aneks, tj. dodatak je zapravo tekst Beogradskog sporazuma koji je Vlada SRJ prihvatila 3. juna 1999, uz jemstva EU i Ruske Federacije. Sam Beogradski sporazum predviđa „politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru koji će obezbediti suštinsku autonomiju za Kosovo, uzimajući u potpunosti u obzir Sporazum iz Rambujea i načela suvereniteta i teritorijalne celovitosti SR Jugoslavije i drugih zemalja regiona“. Upravo ovo pozivanje na „Sporazum iz Rambujea“ Vuk i Vukodlaci koriste kako bi dali za pravo nasilnim pokušajima otcepljenja KiM, tvrdeći da su, zapravo, vlasti SRJ na kraju prihvatile odredbe iz ultimatuma u Rambujeu, koji je predviđao ne samo vojnu okupaciju SRJ već i buduće otcepljenje KiM. Međutim, ugledni grčki pravnik je u svojoj analizi jasno pokazao da to nije tačno, tj. da je posredi prevara međunarodnih razmera koja je dosad ostala nepoznata javnosti.
Naime, tekst Rezolucije 1244 sadrži dve različite stavke – „Sporazum iz Rambujea“ i „Sporazum iz Rambujea [S/1999/648]“ – a oni nisu ni najmanje istovetni. Jer, da jesu, ne bi stav 11 glavnog dela Rezolucije 1244 predviđao „(a) Rad na uspostavljanju, do uspostavljanja konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir dodatak 2 i Sporazum iz Rambujea [S/1999/648]“ i „(e) Pospešivanje političkog procesa usmerenog ka određivanju budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir Sporazum iz Rambujea [S/1999/648]“. Naime, kako ističe Haritos, sam Aneks 2 Rezolucije 1244 se već poziva na „Sporazum iz Rambujea“, tako da je dodavanje fraze „i Sporazum iz Rambujea [S/1999/648]“ – naizgled suvišno. Osim – ako ta fraza označava različitu stvar, tj. ako se ne odnosi na „Sporazum iz Rambujea“ koje pominje aneks 2, odnosno Beogradski sporazum. A ne odnosi se. Kako ističe Haritos, fraza „Sporazum iz Rambujea“ iz Beogradskog sporazuma, tj. Dodatka 2 Rezolucije 1244, „označava ono što je prihvaćeno i što je dogovoreno na skupu u Rambujeu u pariskoj oblasti tokom februara i marta 1999. godine od strane jugoslovenskih i srpskih vlasti koje su potpisale Beogradski sporazum od 3. juna 1999. godine. Ono oko čega su se jugoslovenska i srpska delegacija dogovorile s posrednicima bila su Načela skupa u Rambujeu, u skladu sa saopštenjem Kontakt grupe od 29. januara 1999… Na osnovu tih Načela, potpisan je pravni Sporazum o autonomiji Kosova i Metohije od strane predstavnika sedam etničkih zajednica iz srpske pokrajine 18. marta 1999. godine“.
S druge strane, „Sporazum iz Rambujea [S/1999/648]“ u glavnom delu Rezolucije 1244 odnosi se, kako ističe Haritos, na nešto drugo – „na dokument uručen UN-u od strane predstavnika Francuske u toj organizaciji. U tom dokumentu, izraz ‘Sporazum iz Rambujea’, koji se pojavljuje u Beogradskom sporazumu od 3. juna 1999. godine izjednačen je s tekstom naslovljenim ‘Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu’, to jest s ultimatumom, koji je bio odbijen od strane jugoslovenskog rukovodstva i Skupštine Srbije marta 1999. godine“. Pomenuto izjednačavanje je vremenski došlo „posle 3. juna 1999. godine, tj. datuma kada su jugoslovensko rukovodstvo i srpska Skupština prihvatili predlog Evropske unije i Ruske Federacije, koji je u sebi sadržao izraz ‘Sporazum iz Rambujea’, tj. dokument koji su vlasti SRJ i potpisale pre bombardovanja. Taj tekst, to jest tekst Beogradskog sporazuma, kao što je prethodno ukazano, uključen je kao Dodatak 2 u Rezoluciju 1244, koja je usvojena 10. juna 1999. godine“.
Šta se to, dakle, dogodilo u međuvremenu? Ovaj deo Haritosove studije se bukvalno čita kao detektivski roman.

DETEKTIVSKA PRIČA
„Dana 4. juna 1999, francuski stalni predstavnik u UN, ambasador Alen Dežame, dostavio je generalnom sekretaru UN pismo u kojem se navodi sledeće:
‘Imam čast da vašoj pažnji predstavim, u ime dvoje kopredsedavajućih Konferencije u Rambujeu, Francuske i Velike Britanije, Sporazum iz Rambujea: Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu (videti dodatak). Bio bih vam zahvalan ako biste tekst ovog pisma i njegovog dodatka distribuirali kao tekst Saveta bezbednosti.’
Pripojen gore pomenutom dodatku bio je tekst kojeg su jugoslovenske vlasti odbile u martu 1999. godine, malo pre početka bombardovanja Jugoslavije od strane NATO. Kao naslov dokumenta, velikim slovima, pojavljuje se fraza ‘Sporazum iz Rambujea’ (‘Rambouillet Accords’), s velikim ‘a’, a ispod nje, kao podnaslov, štampano manjim slovima, nalazi se fraza ‘Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu’.
Dana, 7. juna 1999. godine, pismo francuskog ambasadora, zajedno s njegovim prilogom, dobilo je registracioni broj Saveta bezbednosti ‘[S/1999/648]’. Na ovaj način, ‘Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu’, u jednini (tj. ‘Interim Agreement for Peace and Self-Government in Kosovo’), prekršten je u ‘Sporazum iz Rambujea’ u množini (tj. ‘Rambouillet Accords’), očigledno u nameri da se poistoveti s izrazom ‘Sporazum iz Rambujea’, koji se pojavljuje u Beogradskom sporazumu od 3. juna 1999… Osmog juna 1999. godine celokupni tekst nacrta rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu postao je dostupan međunarodnoj javnosti putem medijske distribucije. Ni na jednom mestu u tekstu nacrta rezolucije, bilo da je reč o glavnom delu ili o oba dodatka, ne pojavljuje se broj ‘[S/1999/648].
Sledećeg dana, 9. juna 1999. godine, na osnovu Beogradskog sporazuma od 3. juna 1999. godine i imajući u vidu skoro usvajanje rezolucije Saveta Bezbednosti u skladu s uslovima sporazuma, Vlade Jugoslavije i Srbije su potpisale Vojni sporazum s ‘međunarodnim snagama bezbednosti’, KFOR-om. Na osnovu tog Vojnog sporazuma, Vojska Jugoslavije počela je da se povlači s Kosova i Metohije, a u isto vreme su oružane snage NATO i drugih država – pod imenom KFOR – počele da se razmeštaju po Kosovu i Metohiji.
Sledećeg dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244… čiji tekst nije u skladu ni s odredbama Beogradskog sporazuma od 3. juna 1999. godine, ni s tekstom nacrta rezolucije, koji je međunarodno distribuiran od strane medija 8. juna 1999. godine, dan pre potpisivanja Vojnog sporazuma, po kojem se jugoslovenska vojska povukla s Kosova i Metohije. U pasusu 11 glavnog dela Rezolucije pojavljuje se broj ‘[S/1999/648]’, na osnovu intervencije francuske Vlade u UN.“

NEZAKONIT ČIN
Kako ističe Haritos, „putem ove akcije neistinite činjenice su predstavljene kao istinite… Ova intervencija predstavlja moralno neprihvatljiv i nezakonit čin. To je isto tako čin suprotan načelima dobre namere, koja sve države članice UN treba da poštuju, kao što je predviđeno u članu 2, stavu 2 Povelje UN. Taj čin ne može da proizvede pravno dejstvo“. Baš kao ni agresija na SRJ, kako jasno govori Rezolucija 3314 (XXIX) Generalne skupštine UN od 14. decembra 1974, niti bilo šta što je iz nje proizašlo, uključujući i tzv. priznanja „nezavisnog Kosova“.
Dakle, da budemo savršeno jasni: naši „evropski prijatelji“, pošto su s nama potpisali Sporazum kojim se jemči teritorijalna celovitost Srbije, ubacili su naknadno, bez naše saglasnosti i znanja, a pošto smo već počeli da postupamo po postignutom Sporazumu, dokument koji niko u Srbiji nikad nije potpisao, a mogao da se tumači kao „zeleno svetlo“ za eventualno otcepljenje KiM. Vuk i Vukodlaci, bivajući „istinski Europljani“, hvataju se upravo za podmetnuti dokument. Nama, „necivilizovanima“, ostaje jedino da se držimo onoga što je potpisano – pa makar „kao pijan plota“.
Postoji još nekoliko ključnih momenata koje profesor Haritos ističe, od kojih je posebno bitan onaj prema kojem je postojanje međunarodnog bezbednosnog prisustva i međunarodnog civilnog prisustva na KiM zasnovano „na saglasnosti SRJ, koja je sadržana u Beogradskom sporazumu od 3. juna 1999. godine. To znači da nastavak ovih ‘prisustava’ mora da bude uz saglasnost države Srbije. Ako ovaj pristanak države Srbije prestane da postoji, onda će se ‘međunarodno civilno prisustvo’ i ‘međunarodno vojno prisustvo’ automatski pretvoriti u strane okupacione sile, prema opštim načelima međunarodnog prava i prema 1. delu, stav IV Helsinškog završnog akta, na koji se sama Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti i poziva“.
Dakle, ako znamo da se „međunarodno prisustvo“ na KiM tamo nalazi po lažnim osnovama, znamo i da je suštinski nelegitimno, i da imamo pravo i da, u trenutku koji mi odredimo, otkažemo našu saglasnost na njihovo prisustvo, a da, u međuvremenu, ako treba postavljamo i barikade po sopstvenoj teritoriji. Kosovo će i dalje biti ono što jeste, po pravdi i međunarodnom pravu – sastavni i neotuđivi deo Srbije. Glogov kolac za sve Vukodlake.

[/restrictedarea]