Izbledeli tragovi signala nad gradom

Piše Ratko Dmitrović

Sve je u Hrvatskoj moguće, pa i to da jedna zaista herojska akcija srpskih partizana sa Korduna, predvođenih Hrvatom, Većeslavom Holjevcem, ovekovečena u formi igranog filma, posle decenijske slave bude obeležena kao ratni zločin

 

Ovih hladnih novembarskih dana u Karlovcu traje verbalni rat između jedva žive starčadi, bivših boraca, partizana, i nekakve koordinacije kočopernih branitelja digniteta tzv. „Domovinskog rata“. Ovi drugi su, treba li reći, veliki poštovaoci „Nezavisne države Hrvatske“ i smrt svakog vojnika te države, bio on ustaša ili domobran, svrstavaju u zločine počinjene protiv Hrvata i hrvatske države.
U slučaj je upleten i Josip Boljkovac, jedan od organizatora partizanskog ustanka na Kordunu, prvi ministar unutrašnjih poslova Tuđmanove Hrvatske, a odskora -to sigurno znate – zatvorenik, pod optužbom da je 1945. godine naredio likvidaciju nekih ustaša u Karlovcu. On tvrdi da nije. Stjepan Mesić poručuje da tu nema ni govora o ratnom zločinu, taman da je Boljkovac i naredio likvidaciju. Bio je rat, a te ustaše su pripadale zločinačkoj vojsci, dodaje Mesić. Ostavićemo ovoga puta tu Boljkovčevu muku po strani. Drugo nešto je u pitanju.

IDEJA NA GRANICI LUDILA
Karlovački antifašisti – grupa u tom gradu preostalih Srba i poneki Hrvat – obeležavali su 17. novembra godišnjicu jedne, mora se priznati, briljantno izvedene partizanske akcije koja je svoj odraz našla i u filmskoj umetnosti. Ostvarenje se zove „Signali nad gradom“. Taj film režirao je Žika Mitrović („Marš na Drinu“, „Nevesinjska puška“, „Užička republika“), a scenario je napisao Slavko Goldštajn, inače rođen u Karlovcu. O čemu se radi?
Početkom novembra 1941. godine ustaška policija Karlovca uhapsila je Marijana Čavića, sekretara Mjesnog komiteta KPH, za Karlovac, a prilikom hapšenja Čavić je teško ranjen. Prebacuju ga u bolnicu i ta informacija stiže do štaba partizanskih jedinica na obližnjoj Petrovoj Gori.
Članovi Okružnog komiteta Komunističke partije Hrvatske (kasnije proglašeni narodnim herojima) Nada Dimić, Srpkinja, i Većeslav Holjevac, Hrvat, donose odluku da partizani uđu u grad i otuda izvuku Čavića. Nada je tada imala svega 18, a Većeslav 24 godine.
Sama ideja bila je na granici ludila jer je Karlovac bio prepun ustaša i Nemaca, sa izuzetno jakim policijskim snagama i kontrolama, posebno na prilazima gradu.
Štab na Petrovoj Gori pravi plan i kreće sa realizacijom akcije koja je, budimo iskreni i realni, dostojna najboljih holivudskih scenarista. Doneta je odluka da grupa od dvadesetak partizana, obučenih u domobranske uniforme (domobrani su bili sastavni deo oružanih snaga NDH) uđe u grad, dođe do bolnice, preuzme ranjenog Čavića i vrati se na slobodnu teritoriju Korduna.
Za komandanta tog „partizansko-domobranskog“ odreda postavljen je Holjevac, odabrano je 25 uglavnom mlađih partizana, od kojih su 21 bili Srbi. Hrvati su zastupljeni sa ostalom četvoricom.
Svi članovi odreda bili su dobrovoljci kojima je neposredno pred ulazak u Karlovac rečeno u kakvu akciju idu. Ni tada niko nije odustao, bez obzira na to što Čavića gotovo niko od njih nije ni poznavao.
U akciju se kreće 17. novembra, ali odred sa Petrove Gore tada nema informaciju da je Čavić u međuvremenu preminuo. Ustaše su ga iz bolnice prebacile u istražni zatvor, bez obzira na povrede od ranjavanja prilikom hapšenja, počele sa ispitivanjem i torturom od koje je ovaj izdahnuo.
Ne znajući da je njihova akcija potpunio obesmišljena, partizanska grupa, kao domobranska postrojba, u predvečerje ulazi u Karlovac, bez smetnji prolazi nekoliko kilometara karlovačkim ulicama, stacionira se kod bolnice i tek tu Holjevac shvata da je sve bilo uzaludno. Odlučuje da se istim putem vrate nazad. Sve je teklo po planu do samog izlaza iz grada. Tu je bio jedan ustaški punkt i na njemu straža kojoj se učinilo da sa domobranskim odredom nešto nije u redu. Došlo je do puškaranja i jedan od partizana, Ivica Gojak, biva ranjen. Na ustaškoj strani poginula su dvojica. Odred se pod vatrom izvlači iz grada noseći Gojaka, ali ovaj ubrzo umire.

[restrictedarea]

ODJECI I PROPAGANDA
Upad kordunaških partizana u Karlovac odjeknuo je dalje nego što se moglo i sanjati. Čak je i Radio „London“ naširoko govorio o tome, koristeći slučaj u propagandne svrhe, odnosno hrabreći porobljenu Evropu da je otpor Hitlerovoj Nemačkoj moguć, što, govorili su, dokazuju jugoslovenski partizani.
Nisam siguran, ali mislim da je od svih članova partizanskog odreda koji je upao u Karlovac danas živ samo Branko Kresojević, general u penziji, i da živi u Vojniću, maloj varoši na Kordunu, ispod Petrove Gore.
Pre nekoliko godina umro je general i narodni heroj Dušan Pekić, takođe jedan od junaka događaja koji je poslužio za snimanje filma „Signali nad gradom“. Pekić je, valja podsetiti, pre oružanih sukoba u Hrvatskoj govorio na onom čuvenom mitingu, održanom marta meseca 1990. godine, na istoj Petrovoj Gori sa koje su 17. novembra 1941. godine partizani u domobranskim uniformama krenuli put Karlovca.
Na Titovoj sahrani Pekić je, možda se neko seća, išao ispred kolone i nosio najznačajnija odlikovanja Josipa Broza.
A kakva je bila sudbina Nade Dimić i Većeslava Holjevca? Nada je samo mesec dana posle akcije o kojoj je reč uhapšena u Karlovcu i posle nekoliko dana zadržavanja deportovana u zloglasni ustaški istražni zatvor na Savskoj cesti, u Zagrebu. Ubrzo je odvedena u logor „Stara Gradiška“, gde je streljana 17. marta 1942. godine.
Nada je rođena u Divoselu, srpskoj varoši u Lici, petnaestak kilometara od Gospića. Uoči Drugog svetskog rata Divoselo je imalo oko dve i po hiljade stanovnika, a onda su došle ustaše.
Samo u jednom danu, avgusta 1941. godine, u Divoselu je zverski ubijeno 700 Srba. Divoselo je iz rata izašlo prepolovljeno, a gotovo svi tragovi postojanja i sela i Srba u njemu izbrisani su u akciji „Medački džep“, provedenoj od strane hrvatske vojske, 9. septembra 1993. godine, na način koji je prevazilazio čak i ustaška zlodela iz Pavelićevog vremena. Danas Divoselo postoji još samo na topografskim kartama.
Holjevac je preživeo rat. Značajan deo vremena u prve dve godine Drugog svetskog rata proveo je na Baniji i Kordunu, kao politički komesar grupe odreda Narodnooslobodilačkog pokreta za Baniju i Kordun. Što se nacionalnog sastava tiče, te odrede činili su Srbi, procentualno preko 95 odsto, ali su politički komesari, bez izuzetka, bili Hrvati. Slučajno? Ovo što danas imamo rezultat je te „slučajnosti“.
Prvih meseci posle oslobođenja Zagreba Holjevac je bio komandant grada, a potom komandant Uprave Jugoslavenske armije u Istri. Tito ga 1946. godine šalje u Berlin, kao šefa vojne misije nove Jugoslavije u Nemačkoj. Tamo ostaje do 1948. godine. U njegovoj biografiji stoji da je obavljao ministarske poslove u vladama Hrvatske i Jugoslavije.
Najsnažniji posleratni pečat Holjevac je ostavio kao gradonačelnik Zagreba. Iz javnog života povlači se 1967. godine, pošto je isključen iz CK SKJ zbog otvorene podrške „Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog jezika“. Umro je 1970. godine. Njegova kćerka, Tatjana Holjevac, politički se angažovala, ali tek 2006. godine, kada je sa svojom nezavisnom listom ušla u Skupštinu grada Zagreba.

HEROJ, MINISTAR I – BITANGA
U filmu „Signali nad gradom“ Holjevca je igrao beogradski glumac Aleksandar Aca Gavrić.
Danas Hrvati, bar u Karlovcu, smatraju da je Većeslav Holjevac bio obična bitanga, odmetnik, terorista koji se borio protiv hrvatske države (NDH), te da je kao takav počinio nekoliko ratnih zločina. Još 1990. godine, odmah posle pobede HDZ-a, iz Centralnog parka u Karlovcu uklonjena je bista Većeslava Holjevca. Vraćena je 2001. godine, ali je domaća ustašija povremeno skrnavi.
Dok su ovog novembra neki živi partizani u Karlovcu polagali vence u znak sećanja na akciju kordunaških ustanika, lokalni domoljubi tražili su da se uklone svi tragovi antifašističke borbe na tom delu Hrvatske. Predstavnici Koordinacije udruga boraca „Domovinskog rata“ palili su sveće na grobovima ustaša poginulih u sukobu sa Kordunašima, 17. novembra 1941. godine.
Izvesni Mario Mateša poručuje da za borce „Domovinskog rata“ Većeslav Holjevac ( Nadu Dimić niko ne sme ni da spomene) nije narodni heroj, već ratni zločinac. On izražava zadovoljstvo što se Josip Boljkovac nalazi u zatvoru, mada mu nije pravo što su ga pritvorili tek sada.
Mirko Miladinović, predsednik karlovačkih antifašista, posetio je Boljkovca u zatvoru i prenosi njegovu poruku Karlovčanima da se ne plaše fašista, bez obzira na to šta se događalo.
Plašim se da Boljkovca u Karlovcu više nema ko da čuje. Kao ni u celoj Hrvatskoj. Ipak je to država, jedina u Evropi, koja na najvišem državnom nivou odaje počast fašistima. Mislim na ceremoniju kod Blajburga, mesta sloma i poraza ustaške armije. Toj komemoraciji svake godine, od osamostaljenja Hrvatske, prisustvuje ili predsednik Vlade Hrvatske, ili predsednik Sabora.

[/restrictedarea]