Evropa po „mustri“ Angele Merkel

Piše Miroslav Stojanović

Evropska zajednica, stvorena s namerom da uključivanjem (tada Zapadne) Nemačke ukroti njenu eventualnu hegemonijalnu moć, pomogla je (sada ujedinjenoj) Nemačkoj da uspostavi (neželjenu) dominaciju u evropskoj kući

Život zaista ume da izrežira maštovite, neočekivane i širim razmerama neželjene situacije. Kao one koje je donela „bitka za evro“. I posebno „sudbonosni Samit“ lidera evropske familije prošle sedmice u Briselu.
Ovaj skup je čini se (da li samo za određeni period ili na duže staze?) razrešio dilemu koju je kao sudbinsku, ne samo za Stari kontinent, davno formulisao Tomas Man: hoće li Nemačka postati evropska ili će Evropa biti nemačka? U korist ove druge teze.
A učinjeno je to na zaista paradoksalan način: upravo je Evropska zajednica, koja je stvorena s namerom da uključivanjem (tada Zapadne) Nemačke predupredi i ukroti njenu hegemonijalnu (pre)moć, pomogla (ujedinjenoj) Nemačkoj da sada  kroz Evropsku uniju uspostavi dominaciju u evropskoj kući.

[restrictedarea]

ISTORIJSKA IRONIJA
Zvuči kao „vic“ i ironija istorije: oni koji su najviše insistirali na uvođenju evra, reč je o Francuzima (u vreme predsednikovanja Fransoa Miterana), želeli su da time „ukrote“ Nemce, konstatuje (u poslednjem broju) „Špigl“, a evro je poslužio Nemcima da obuzdaju Francuze. Jedinog, dakle, partnera u evropskoj familiji koji je do sada, sve do Nikole Sarkozija, makar prividno s  njima bio „na ravnoj nozi“.
Ono što se dogodilo na Samitu u Briselu predstavlja (i po „Špiglu“) konačno, i gotovo već institucionalno, oblikovanje evrozone prema projektu i nazorima nemačke kancelarke: Evrolend je dobio hegemonijalnu (vodeću) silu (a to je Nemačka), ima jedan i jedinstven cilj (a to je izričita stabilnost evra), jedan (neporeciv) princip (a on glasi: ko se /pre/zaduži gubi /manje ili više/ suverenitet, ima centralnu vlast /Evropski fond za finansijsku stabilnost/ koji upravlja „zaštitnim kišobranom“ nad zemljama koje se nađu u /dužničkoj/ nevolji, pod nemačkim rukovodstvom).
Nemačka kancelarka je od početka operacije spasavanja evra, demonstrirajući nesalomivost, forsirala nacionalnu strategiju – zaštita nemačkog novca (kredita datih zemljama zahvaćenim dužničkom krizom), očuvanju nemačke konkurentnosti na svetskim tržištima – prihvatajući da bude eventualni „spasilac Evrope“ samo uz uslov da to odgovara (već spomenutim) nemačkim nacionalnim interesima.
Njena strategija svodila se na sledeće geslo, na čemu je insistirala s gvozdenom istrajnošću: zemlje dužnici moraju najpre same, rigoroznim programima štednje, „zaseći“ do krvarenja i bola (primer Grčke), kako bi, tek potom i pod tim uslovima, zaslužile nemačku pomoć.
„Šefica Evrope“, primetio je u tom kontekstu lisabonski „Publiko“, „nije spremna da reskira nijedan peni“ za rešavanje velikog finansijskog problema.
Merkelova se nije obzirala na žestoke kritike da svojim tvrdim stavom i odlaganjem samo produbljuje dužničku (posebno grčku) krizu, koje su dolazile iz celog sveta, glasne i žučne i u samoj Nemačkoj. Terala je po svome, ignorišući čak i zahteve Baraka Obame i – uspela.
Kancelarka Merkel radi šta hoće, konstatovao je posle briselskog Samita s neskrivenom gorčinom i pod dramatičnim naslovom „Paket spasa pun nemačkih „tenkova“  grčki dnevnik „Eleftereotpija“. „Grčka i čitava evrozona su izručeni Nemačkoj… Ako se tako nastavi, da nijedna druga zemlja (pored Nemačke) ne može nametnuti svoj stav, onda se Evropi, a posebno malim zemljama, kao najslabijim karikama u lancu, ništa dobro ne piše“.
Pariski „Figaro“ je pokušao da nađe bar neku utehu u činjenici da se Francuska našla u nemačkoj senci. U izboru „između Merkelove Nemačke i Berluskonijeve Italije ne bi trebalo da se dvoumimo. Oni koji kritikuju što se Pariz (navodno) podredio Berlinu, nisu razumeli u kakvoj se dubokoj krizi nalazimo. Nemačka prevlast je znak nove arhitekture. To bi trebalo da nas snažno motiviše da iznova oblikujemo Evropu, ruku pod ruku s Nemačkom“.

PODELJENA ZAJEDNICA
(Pre)moć nemačke kancelarke u evropskoj familiji manje počiva na veličini njene zemlje (ima još velikih u evropskoj familiji), više na dubini nemačke kase i, možda pre svega, nemoći njenih partnera na liderskim pozicijama. I još jedan paradoks: najmoćnija žena sveta (opet po „Forbsovoj“ listi) manje je moćna u sopstvenoj kući. Njene političke akcije, s raštimovanom i izblamiranom koalicijom (s liberalima) stoje (veoma) nisko.
Merkelova, sasvim sigurno, i u „drugom poluvremenu“ drugog mandata neće dosegnuti veličinu prethodnika, posebno ne Konrada Adenauera i Helmuta Šmita, njenih političkih „predaka“, jednog Vilija Branta i Helmuta Šmita, iz protivničkog, „crvenog“ tabora. Ona, međutim, prva, u dugoj listi njenih prethodnika, barata tako otvoreno, gotovo brutalno, jakom nacionalnom kartom, bez ikakve zazorljivosti, ne umotavajući nacionalne interese i namere u evropski politički eufemizam.
Cena briselskog uspeha Angele Merkel je kako primećuju i nemački mediji – oštra podela Evrope. Uspostavlja se, praktično, dvoklasno društvo u evropskoj familiji. Ko ne učestvuje u evru, ne pripada evropskom jezgru, odlazi na periferiju. Mora napustiti (i bukvalno) dvoranu kad se odlučuje o važnim stvarima. To je sada fiksirano. U dokumentu usvojenom na Samitu kaže se, na primer, kako zemlje evrozone imaju pravo da produbljuju saradnju i integraciju, ne obzirući se na članice Unije izvan evrozone.
Posledice nove situacije i hijerarhije osetio je na sopstvenoj koži Dejvid Kameron. Engleski premijer je zahtevao da i zemlje koje nemaju evro kao valutu (Britanija je ispunjavala za to uslove, ali je odbila da se priključi monetarnoj uniji) učestvuju u odlučivanju o njegovoj sudbini, uz obrazloženje da će se suočiti s posledicama takvih odluka.
Francuski predsednik Sarkozi mu je odbrusio kako bi bilo bolje da „drži jezik za zube“ („Propustili ste dobru priliku da zaćutite“). I dalje, takođe direktno: „Smučilo nam se“, primetio je jetko iziritirani Sarkozi, „od vaših kritika i pridikovanja šta treba da radimo. Rekli ste da mrzite evro, a sada želite da učestvujete na sastanku nas koji ga koristimo kao zajedničku valutu“.
Predsedavajućem Samita Hermanu van Rompeju nije ostalo ništa drugo do da ljubazno saopšti Kameronu, i ostalim liderima zemalja koje ne pripadaju evrozoni, da – napuste dvoranu!
U dvorani su ostala, i pod nemačkom dirigentskom palicom, sedamnaestorica i odlučila da: 1) privatni sektor (banke) otpiše 50 odsto spoljnog duga Grčke (čime bi se ukupan dug ove zemlje, do 2020, sa današnjih 160 procenata bruto društvenog proizvoda smanjio na – još visokih – 120 odsto), 2) da se sredstva Evropskog fonda za finansijsku stabilnost povećaju sa 440 milijardi na bilion (hiljadu milijardi) i 3) da se zatraži finansijska pomoć od zemalja koje raspolažu s velikim, a neangažovanim deviznim rezervama, pri čemu se pre svega mislilo na Kinu, ali i na Brazil, Rusiju, Indiju…

EVRO ILI RAT
Činjenicu da je promptno u Peking poslat direktor „Evropskog fonda za stabilnost“ Nemac Klaus Regling, „Njujork tajms“ je protumačio kao znak uspostavljanja novog međunarodnog poretka u kojem će Kina ugroziti dugotrajni primat Amerike kao vodeće svetske finansijske sile. Prvi put se, naime, evropske zemlje u nevolji nisu obratile perjanici kapitalizma, Vašingtonu.
Novi paradoks: pomoć je zatražena od zemlje u kojoj vladaju komunisti i čiji su građani u proseku daleko siromašniji (po dohotku koji se računa po glavi stanovnika – a to u ovom slučaju znači milijardu  i trista miliona žitelja – Kina se nalazi na stotom mestu, znatno iza (čak) Srbije!) od onih u čije ime se grozničavo traži pomoć. Peking, međutim, raspolaže s najvećim deviznim rezervama na svetu – više od  tri biliona!
Regling se vratio iz Pekinga praznih šaka. To ne znači da Kinezi neće odrešiti kesu. Njima nije u interesu da se „uruši“ tržište Evropske unije, najjača adresa za njihove proizvode. Međutim, ne žuri im se. Žele da dobiju podrobnije i pouzdanije informacije o tome na koji način će funkcionisati evropski fond, u koji bi, eventualno, „ulili“ deo sredstava. Drugi deo bi išao povećanjem kineskog uloga preko „Međunarodnog monetarnog fonda“. Njihova spremnost da priskoče u pomoć Evropljanima ima pored finansijske (kamate, uslovi i rokovi otplate kredita) i svoju političku cenu: od Evropljana će se, nema sumnje, tražiti određeni ustupci.
I bez dodatnog kineskog novca, najveći poverilac Sjedinjenih Američkih Država, Peking,  u isto je vreme i najveći evropski poverilac: Kinezi su dosad uložili 650 milijardi evra kupujući obveznice jednog broja evropskih država, a u Grčku je na taj način već ušlo osam milijardi evra.
Konstatujući da Nemačka posle poslednjeg Samita ima „Evropu kakvu želi“, već spomenuti „Špigl“ kaže da ostaje otvoreno pitanje da li će „zbog toga biti i srećna“. „Nemačka Evropa“ budi podozrenja i strepnje kod suseda. O tome bi mogli da svedoče oni koji su minulih meseci bili na odmoru u Grčkoj ili Portugaliji. Psovke upućivane ranije Briselu, kada su njihove zemlje zapadale u probleme, promenile su sada „adresu“: na nišanu je Berlin.
Nemačko insistiranje na rigoroznim merama štednje izazvalo je posebno žučna reagovanja u Grčkoj. „Rojters“ javlja o „obnavljanju istorijskih neprijateljstava“ i podsećanja na „masovno nacističko razaranje mediteranske zemlje pre 65 godina“.
Agencija govori o učestalim sukobima domaćina s nemačkim turistima. Erupcija antinemačkih raspoloženja vidljiva je posebno u grčkim medijima. Jedan list je predstavio „trojku“ kontrolora, koju čine predstavnici EU, „ Evropske centralne banke“ i „Međunarodnog monetarnog fonda“, u nemačkim uniformama iz Drugog svetskog rata. Te uniforme, objašnjava karikaturista Statis Stavropulos, pokazuju da „ono što Nemci nisu uspeli oružjem tokom Drugog svetskog rata, sada pokušavaju da ostvare ekonomskim merama“.
„Rojters“ konstatuje da se „nova ljutnja na Nemce“ naslanja na decenijama dugo nezadovoljstvo Grka zbog neplaćenih reparacija na račun zločina koji su u ovoj zemlji počinili nacisti. To nezadovoljstvo se sada „koncentriše“ oko bivšeg poslanika Manolisa Glezosa, on je 1941. godine rizikovao život skidajući zastavu sa zloglasnom nacističkom „svastikom“ sa Akropolja. Umesto ucena, Nemci bi trebalo, kaže Glezos, da isplate Grčkoj 40 milijardi evra koje duguju za počinjene ratne zločine!
Sve dosadašnje nemačke vlade su svesne posledica koje bi imalo njihovo „tvrdo držanje“ i odlučivanje „na svoju ruku“ nacionalne interese i ambicije zaodevale, uglavnom i najčešće, u „evropsko ruho“. Uz neke iznimke, kao što je to bilo u slučaju raspada Jugoslavije. Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer su tada, uprkos njihovom, prilično malokrvnom protivljenju stavili partnere u Evropskoj uniji pred svršen čin: mi ćemo priznati secesiju Hrvatske i Slovenije, a vi činite šta hoćete.
To „evropsko kamufliranje“ je po mišljenju nemačkih medija bilo „mudro“: niko od partnera nije želeo da vidi trijumfalističku, nadmoćnu Nemačku.
Merkelova se, očigledno, „oslobađa“ takvih obzira. Njeni obziri se daleko više tiču nemačke kase, nego njenih partnera, a aduti su jaka nacionalna karta i – kasa. I kada dramatičnim glasom u Bundestagu „agituje“ za evro – „ako propadne evro, propašće Evropa“ – ima na umu, prevashodno, nemačke nacionalne interese.
Britanski „Dejli ekspres“ je, inače, kancelarkinu dramatizaciju pretočio u naslov „Nemačka upozorava na mogući rat u Evropi“.
Upozorenje i parolu „Evro ili rat“, prvi je, inače, u vreme jedne od cikličnih, a permanentnih kriza u Evropskoj uniji, izrekao bivši kancelar i jedan od „očeva“ evropskog monetarnog novorođenčeta Helmut Kol. Krah evra, objašnjavao je tada, značio bi „renacionalizaciju politike“ u evropskoj familiji, oštro sukobljavanje različitih nacionalnih (državnih) interesa, što bi u krajnjem slučaju moglo da vodi i u – ratna sukobljavanja.

________________

Uzbuna zbog odluke grčkog premijera

Evropljani su reagovali zatečeno i kritički na odluku grčkog premijera Papandreua, donetu početkom ove sedmice, nekoliko dana posle Samita u Briselu, da konačnu reč o „antikriznom paketu“, koji od Atine kao uslov za njegovu realizaciju zahteva rigorozne mere štednje i bolna zasecanja u socijalnoj oblasti, prepusti – narodu.
Neočekivanu nameru da raspiše referendum, premijer je objasnio konstatacijom „da se mora poštovati volja građana“.
Predstavnik nemačke vlade je saopštio da Berlin o spornoj odluci nije prethodno bio obavešten, a više uticajnih političara je upozorilo Grke da bez sporazuma nema novca.
Oni su, naime, uvereni da je, sudeći po nezadovoljstvu stanovništva mediteranske zemlje zahvaćene dubokom dužničkom krizom, dugotrajnim demonstracijama i štrajkovima, ishod eventualnog referenduma unapred poznat. I da će Grci, uprkos strahu od bankrota, na referendumu najverovatnije reći „ne“.
U tom slučaju, zapretili su iz jednog broja evropskih prestonica, Grčka bi morala da napusti evro i da se sama, bez obećane finansijske pomoći koja je uključivala otpis polovine duga, bori s ogromnim teretom krize.

[/restrictedarea]