Dead or alive

Piše Aleksandar Đaja

Režim će uvesti kategoriju siromaštva kao sramotu, pokušavajući da usade u svest prosečnom građaninu Srbije mantru: „Stidi se, bedniče – jer smo te uvalili u bedu!“

 

Dužnici u Srbiji više neće moći da sakriju svoje dugove, jer će se podaci o njihovim dugovima naći na Internetu u Jedinstvenoj bazi podataka o izvršnim dužnicima. Ukucavanjem imena ili matičnog broja moći će da se proveri, da li je protiv određenog lica pokrenut izvršni postupak i nad kojom se imovinom sprovodi izvršenje. Režim tako uvodi svojevrsni „stub srama“, na kojem će biti „zakucana“ imena građana Srbije  nad kojima je pokrenut postupak zaplene imovine radi namirivanja duga. Njih će na ulici, verovatno, svako moći da pljune, a možda i da gađa kamenom.

[restrictedarea]

DODATAK NA SLUĐIVANJE
A zašto je građanin dužan, kao i kolika je u tome odgovornost katastrofalne ekonomske politike srpskih vlastodržaca na čelu sa Borisom Tadićem i vladom Mirka Cvetkovića, na tom „stubu srama“ neće pisati. Tako će režim uvesti kategoriju siromaštva kao sramotu, a svoju nesposobnost koja je do siromaštva dovela većinu građana Srbije, učiniti „transparentnom“ do nevidljivosti! Srpski vlastodršci će  opskurnim „orvelovskim postupkom“ pokušati da usade u svest prosečnom građaninu Srbije mantru: „Stidi se, bedniče – jer smo te uvalili u bedu!“ Još mračnija strana ovog nasilja nad slobodom i intimnošću pojedinca, jeste ideja da se građani „stimulišu“ da zaviruju jedni drugima u lične podatke na „stubu srama“, da se međusobno ogovaraju i gledaju „ispod oka“, što za krajnji cilj ima dodatno sluđivanje ionako sluđenog naroda. A sluđeni i zombirani narod nije u stanju da promeni svoje vlastodršce, što je krajnji cilj režima Borisa Tadića. Bez obzira na rezultate sledećih izbora, posle njih, po svaku cenu, ne pitajući koliko košta (odnosno, duboko zavučenih ruku u narodni budžet!), uz pomoć bilo kakve koalicije, bilo s kim, sa „šutim, zubatim i rogatim“ – ostati na vlasti do poslednje kapi krvi naroda Srbije!
Ali, ironija u vezi sa „stubom srama“ je upravo u tome, što zvanični državni statistički podaci, a ne „izmišljanja opozicije“ ili laži „ostataka Miloševićevog režima“, nedvosmisleno ukazuju na činjenicu da prosečan građanin Srbije jednostavno mora da bude dužan državi! Zato što je prosečna plata u Srbiji danas, prema Republičkom zavodu za statistiku, 38.763 dinara (u oktobru uvećana za čitavih 1,2 odsto!), a fantomska potrošačka korpa – 55.875 dinara! Što znači, da prosečnom zaposlenom građaninu nedostaje 17.112 dinara mesečno samo za golo preživljavanje, tj. hranu, dok mu za komunalije, grejanje, struju itd, nedostaje mnogo više od toga. Sa penzionerima je situacija, prema očekivanju, još gora. Prosečna penzija (takođe, u oktobru uvećana za 1,2 odsto) sada iznosi 23.428 dinara, što znači, da njima do potrošačke korpe treba više od još jedne penzije! I zato, zaista ne znam kako režim Borisa Tadića i DS-a misli da od „izvršnih dužnika“ iz Jedinstvene baze podataka, odnosno od lica sa „poternica“ nalepljenih na „stub srama“, naplati svoja potraživanja, kad su ona, jednostavno, prema državnoj statistici – odavno umrla od gladi!
Na sreću, kako ovako nakaradno sklepana državna administracija Tadić-Cvetković nema veze sa pravom državom, tako ni njena statistika nema veze sa životom, što znači da u Srbiji živih građana još uvek ima. Pa, ako ih baš nema mnogo u samoposlugama ili na pijacama, u radnjama sa odećom i obućom da i ne govorimo – na „stubu srama“ će ih biti sve više. U Srbiji, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, živi 9,2 odsto ili blizu 700.000 siromašnih građana čija su primanja niža od 8.544 dinara mesečno. U odnosu na prošlu godinu, broj siromašnih je porastao za tri odsto! Razume se, u stvarnom životu, van kapija statističkog zavoda, siromašnih je petostruko više!

TRULA DANSKA I ZDRAVA HRANA
Kao i obično „stručnjaci“ imaju objašnjenje kako se preživljava. Saša Đogović sa Instituta za tržišna istraživanja kaže da je potrebno raditi dodatne honorarne poslove, često u području sive ekonomije. „Ako imate rodbinu ili prijatelje na selu, onda ne kupujete na zelenoj pijaci, nego dobijate te proizvode sa sela“… Sa kojeg, bre, sela, zemljače? Seoska domaćinstva, sem još poneka u Vojvodini, više ne postoje. Seljaci ne obrađuju zemlju, ne tove junad, svinje, ne gaje čak ni kokoške. Jer, ako bi to radili, ne samo da ne bi zaradili, nego bi izgubili i ono malo novca po slamaricama, ulažući ih u poljoprivrednu proizvodnju koju srpski režim „stimuliše“ lažnim obećanjima o budućnosti srpskog sela kao izvorištu „zdrave hrane“ u Evropi. Ma, nema tu ničeg zdravog, „sve je trulo u državi Danskoj!“ Prosečan srpski seljak definitivno ne živi od poljoprivrede, već od inostrane penzije koju su on ili njegovi bližnji zaradili polažući kanalizacione cevi po Beču – ili polako umire, okačen na „stub srama“ Jedinstvene baze podataka o  izvršnim dužnicima…!
Nagrada Saveta Evrope „Sever-Jug“ ove godine je dodeljena predsedniku Srbije Borisu Tadiću, kao priznanje za njegov doprinos pomirenju na Balkanu (a ja mislio za geografiju?) i integraciji Srbije u Evropsku uniju. Onu istu, čiji stanovnici jedu četiri puta više mesa nego građani Srbije. Čestitamo! Valjda ćemo sada, kada nas je naš predsednik jednostrano „pomirio“ sa svim država i narodima na svetu, koji su nas u svim ratovima do sada napadali, bombardovali, odvodili u koncentracione logore, ubijali i klali – i mi jesti četiri puta više mesa nego danas. A ne samo visiti na „stubu srama“, na „poternicama“ države za prinudnu naplatu duga. Kao na Divljem zapadu. „Dead or alive!“

[/restrictedarea]