VELIMIR ABRAMOVIĆ Igre s Božjom česticom i silom velike taštine I

Razgovarala Biljana Đorović

Jedan od najprestižnijih i medijski najviše afirmisanih projekata u CERN-u  nalazi se pred kolapsom, što je istina koja će, kako se tvrdi, do proleća biti sakrivena od svetske javnosti. Budući da je ovo senzacionalna vest ne samo za naučne krugove u svetu, razgovarali smo sa Abramovićem koji je ovu informaciju prvi obelodanio

 

Velimir Abramović, osnivač privatne filosofske škole „Institut za nauku o vremenu“, u okviru ruskog Interdisciplinarnog temporološkog seminara, koji obuhvata zajednički rad 17 katedri na Univerzitetu „Lomonosov“ u Moskvi (i bavi se prirodom vremena u najrazličitijim aspektima), krajem oktobra meseca ove godine održaće predavanje na temu „Objašnjenje matematičke metode i pobijanje fizičkih zaključaka Ajnštajnove elektrodinamike tela u kretanju“, popularno nazvane Specijalna teorija relativnosti.
Povod za naš razgovor je činjenica da je profesor Velimir Abramović nedavno izneo informaciju da se projekat u CERN-u (jedan od inače najprestižnijih i globalno medijski najviše popularisanih naučnih projekata – sa astronomskim budžetom) nalazi pred kolapsom, što je istina koja će, kako se tvrdi, do proleća biti sakrivena od svetske javnosti. Ovo je bez sumnje senzacionalna vest ne samo za naučne krugove u svetu.

[restrictedarea]

Kako smo nedavno zahvaljujući vama saznali, projekat u CERN-u odustao je od potrage za Higsovim bozonom i od supersimetrije. Ova informacija od velikog značaja neće biti objavljena do proleća sledeće godine. Kako vi vidite smisao i značaj projekta u CERN-u, i razloge njegovog kraha?
U CERN-u se paralelno rade tri projekta, potraga za Higsovim bozonom, navodnom gradivnom jedinicom, navodne Tamne materije, neprimereno nazvanim Božja čestica, zatim se proverava Standardni model elementarne građe opšte materije, koji je nedavno definitivno narušen merenjem nadsvetlosne brzine jedne vrste neutrina. I najzad je u igri treći projekat, generator muonske plazme, koji treba da rezultira velikim sudaračem muona, čestica koje su, kako se veruje, čiste energetske loptice, bez ikakve unutrašnje strukture.
S obzirom na to da Naučni komitet koji upravlja CERN-om broji preko 300 članova, a uže telo koje planira rad sudarača protona preko 100 naučnika, sasvim je jasno da u tom samoupravno organizovanom, veoma složenom, izuzetno skupom i neefikasnom sistemu upravljanja nikakve prave nauke ne može biti. U CERN-u nema prave naučne pameti, zamenjena je sofisticiranom naučnom politikom. Ne postoji kolektivni kreativni čin, već samo individualni, jer samo psiha pojedinca može da radi kao prijemnik kosmoloških zakona nezavisan od opšteg obrazovanja i univerzitetskih običaja sredine u kojoj živi genije osamostaljenog uma.

Kažete da u CERN-u radi sistem proizvođenja senzacionalnih naučnih vesti koji služi ublažavanju nemoći nauke pred pravim problemima nuklearne fizike. Kakva je argumentacija na koju se pozivate?
Da, upravo tako. Na primer, kada su se nedavno istopila jezgra tri reaktora u Fukušimi, odgovor naučnika iz CERN-a nije bio da hitno sednu u avion, odu u Fukušimu, ugase  jezgro i dekontaminiraju reaktore, jer oni pojma nemaju kako to da urade. Umesto toga pustili su japanske vatrogasce kamikaze da gase reaktor šmrkovima morske vode. Da bi skrenuli pažnju javnosti sa svoje potpune nemoći da odgovore na realne zahteve, naučni političari iz CERN-a objavili su vest da su proizveli antivodonik i da će ga uskoro moći održavati neverovatnih 15 minuta, kako bi proučili razloge zašto u Kosmosu antimaterije i materije nema podjednako, nego je antimaterija tako retka, iako je u početku velikog praska, kojim je po CERN-u navodno stvoren kosmos,  i jedne  i druge materije moralo da bude u istim količinama. Ovo je samo jedan primer kako se brani budžet od 20 milijardi evra, koji daleko manje unapređuje nauku, nego što su to, na primer, gotovo besplatno učinili Galilej i Njutn. Šta je radio Galilej da bi otkrio da slobodni pad tela ne zavisi od mase – jedan od najvažnijih zakona fizike? On je puštao loptice niz drvene kanale i bacao kamen u vis, što sve zajedno nije koštalo gotovo ništa. Njutn je na vašaru kupio staklenu prizmu kojom su se igrala deca. Isto kao i deca, gledajući razne boje, kad se prizma okreće prema Suncu, Njutn je otkrio zakone geometrijske optike i uradio teoriju boja. Ali je tada u nauci na delu bio um, a ne fondovi i višak obrazovanja, nepotrebno i netačno, a komplikovano simboličko znanje. Fizičari su lažno sveštenstvo našeg doba koje je izgradilo kosmološku sholastiku nalik na srednjovekovnu teologiju. Ali svemu tome dolazi kraj. Veliki je broj eksperimenata nepokrivenih teorijom, a raste broj neverovatno uglednih teorija koje ničim ne mogu da se potvrde. Pogledajte samo ovogodišnju Nobelovu nagradu za fiziku, dodeljenu za otkriće ubrzanog širenja svemira koje će svet dovesti do potpunog hlađenja, do smrti vasione. Ta predstava o širenju kosmosa je potpuno netačna: ako bih stao na beogradski trg Slaviju i gledao kako od mene odlaze svi automobili u svih sedam ulica, treba li da tvrdim da se širi Beograd? Takođe, ako se kosmos širi, da li to takođe znači da jedan metar prostora postaje dva metra? Na ovo drugo, jedan prijatelj, okoreli fizičar, odgovorio mi je da se širi i etalon mere, a ne samo prostor, pa sve to ne može da se utvrdi drugačije nego samo u jednačinama. Onda sam shvatio kako savremena fizika koristi matematiku za metaforičke opise, a ne za fizičku interpretaciju matematičkih operacija i objekata, kao što je to traženo u pitagorejstvu, kako bi se uspostavila fundamentalna veza matematike sa realnim svetom.

Koje projekte CERN obustavlja? Od koga potiče informacija o njihovom obustavljanju?
Ukratko, CERN je odlučio da obustavi projekte Higsovog bozona (Božja čestica) i traganja za Supersimetrijom elementarnih čestica, i ostavio samo projekat Muonske plazme (klasična plazma nastaje kada elektrone odvojimo od atomskog jezgra, ali osvajanje tehnike muonske plazme treba da omogući kreiranje takozvane „teške mase“ direktno iz energije).
Omasovljenje fundamentalnih istraživanja koje vrši CERN u suštini unazađuju nauku. Moja unutrašnja informacija iz CERN-a potiče od jednog turskog fizičara koji od početka sumnja u cernovske teorije, iako je tamo zaposlen, i zalaže se, još uvek tajno, za promenu paradigme u pravcu proučavanja Tesline Etarske tehnologije, u Teslinom arhivu potkrepljenoj njegovim mnogim eksperimentima koji razrešavaju glavne probleme nauke i tehnologije našeg planetarnog društva, kao što je, na primer, zaustavljanje radioaktivnog raspada radijuma i izotopa urana (detaljno opisan Teslin eksperiment) ili rasprostiranje elektromagnetskih talasa kroz prirodne sredine beskonačnom brzinom (Ne-Hercijanski talasi), ili proizvodnja gigantskih modela elektrona, protona i neutrona, odnosno čitavih atoma tehnikom kojom priroda proizvodi loptaste munje posle velikih oluja.
Naivnost svih navedenih cernovskih istraživanja očigledna je kada se uporedi sa Teslinim rezultatima opisanim u njegovom naučnom arhivu koji je još neproučen, a sadrži oko 60.000 naučnih dokumenata potpuno nove fizike.

U okviru ruskog Interdisciplinarnog temporološkog seminara, koji obuhvata zajednički rad 17 katedri na „Lomonosovu“ i bavi se prirodom vremena u najrazličitijim aspektima, predviđeno je da upravo ovih dana održite predavanje na temu „Objašnjenje matematičke metode i pobijanje fizičkih zaključaka Ajnštajnove elektrodinamike tela u kretanju“, popularno nazvane Specijalna teorija relativnosti. Ovo je već drugo vaše predavanje na „Lomonosovu“. Prvo je održano 2003, takođe u oktobru, pod naslovom „Uvod u ontologiju vremena“. To je ujedno bilo i prvo predavanje na „Lomonosovu“ održano na srpskom jeziku, uz prevod.
Napisao sam sledeće pismo šefu Katedre za ekologiju i stručnjaku za matematičko modelovanje ekosistema Aleksandru Petroviču Leviču:
„Ne zamerite mi na ovom ličnom obraćanju, koje služi kao poziv na predavanje.
Prošlo je 105 godina od objavljivanja Ajnštajnove Elektrodinamike tela u kretanju (Specijalne teorije relativiteta), u nemačkom časopisu ‘Annalen der Physic’. Za sve to vreme teorija se nije nimalo razvila, niti je iz nje proistekla tehnologija kontrole vremena u fizičkim i biološkim sistemima i procesima. Drugim rečima, nikada nije postojao, niti postoji bilo kakav relativistički inženjering na osnovu Ajnštajnovog shvatanja vremena kao čiste relacije, odnosno na osnovu njegove ‘Definicije simultanosti’, kao i na osnovu glavnog fizičkog zaključka Specijalne teorije relativnosti o asinhronosti pokretnih i nepokretnih fizičkih sistema (dilatacija vremena uzrokovana kretanjem). Primera radi, u čuvenom ‘Paradoksu blizanaca’ Ajnštajn obećava fizičku besmrtnost čoveku koji će u raketi putovati brzinom svetlosti, tvrdeći da takav putnik neće stariti, ali da se neće ni podmlađivati, jer temporalni računi pokazuju da putovanje u prošlost nije moguće“.

Vaši zaključci doveli su vas do tvrdnje da Specijalna teorija relativnosti ima osobine intelektualno izvedenog mađioničarskog trika, ekvilibristike, koja kada se razobruči gubi svoju moć koja se do tada doima kao natprirodna.
Ali, pre nego što sam se upustio u analizu zaista nikome jasnog Ajnštajna, upitao sam se: Ko sam ja? Filosof čiji osnovni duhovni interes je definisanje vremena, ontološki, matematički i fizički. Radim na tome preko dve decenije i spremam se da rezultate uskoro objavim u knjizi „Osnove nauke o vremenu“. To je pravi razlog zašto sam u Specijalnoj teoriji relativnosti pokušao da pronađem ideju za konstruisanje praktičnog instrumenta kojim se može uticati na vreme ili bar za ideju za eksperimente sa fizičkim vremenom. U tome nisam uspeo, ali sam uspeo u nečem drugom: da tu teoriju najzad shvatim. Bilo je to i moje veliko razočaranje: reč je o kružnom dokazu zasnovanom na zgodno izabranoj Gausovoj modularnoj aritmetici.
Kada sam najzad osvestio o čemu se radi, zaključio sam: specijalna teorija relativnosti ima osobine intelektualno izvedenog mađioničarskog trika. I kao što znamo, svaki razotkriveni trik nema u sebi više ničega natprirodnog. Isto tako, ko zaista shvati teoriju relativnosti, odmah će uvideti razloge da se ona obori. I zato, usuđujem se da kažem, da će svako ko bude prisustvovao mom predavanju učiniti čast svom intelektu i suštinski razumeti Ajnštajnovu, do sada svakome nejasnu relativnost vremena.
S dubokim poštovanjem i prijateljski, ali ne na uštrb istine, naslovio sam predavanje: „Objašnjenje Ajnštajnove matematičke metode i obaranje fizičkih zaključaka Specijalne teorije relativnosti“. Zašto? Ajnštajn tvrdi pogrešan koncept sadašnjosti, po kojem „svaka tačka prostora ima svoje vreme“, što je u sukobu i sa iskustvom i sa razumom: da je tako kako kaže Ajnštajn, granice prostornih dimenzija bile bi neistovremene, na primer krajevi neke dužine, pa prostor kakav vidimo, a time i čitav svet, ne bi mogli uopšte da postoje.

Kako je profesorski tim Temporološkog seminara na „Lomonosovu“ odgovorio na vaš predlog?
Ukratko, profesorski tim odgovorio je da ne vidi nikakvu grešku u mojim računima i da bi učesnici seminara voleli da čuju moje izlaganje uživo. Istaknuto je i da se nijedan veliki univerzitet u svetu ne bavi posebno temom vremena, osim „Lomonosova“, jer u zapadnjačkoj fizici priroda vremena još uvek nije prepoznata kao problem koji je neophodno razrešiti.
Primer sa Ajnštajnovim satovima koji pokazuju različita vremena pri raznim brzinama je smešan, zato što je još Ruđer Bošković u 17. veku, ali i mnogi drugi, Galilej pre njega – raspravljao o tome da jedno te isto klatno (kada je izvedeno iz ravnotežnog položaja za isti ugao) osciluje brže na obali mora, a sporije na vrhu planine, te da je sat u osnovi fizički oscilator…
Gde je inženjering Specijalne teorije relativnosti? Teorija ne služi baš ničemu već preko sto godina.
U pismu časopisu „Pathfinder“ („Čitač tragova“), 1937. godine, Nikola Tesla je objasnio svoju poziciju, kao i teorijski izvor relativističke prakse po kojem je on radio svoje izuzetno uspešne eksperimente:
„Da pomenem jednu od očevidnih zabluda savremene pseudonauke. Teoriju relativiteta pokrenuo je još pre više od 200 godina naš slavni zemljak Bošković, veliki filozof, koji je, iako pritisnut brojnim obavezama, uspeo da napiše oko hiljadu tomova na bezbroj različitih tema. On je radio na relativitetu – uključujući čak i kontinuum vremenskog prostora – tako detaljno i bez greške da za druge nije ostalo ništa već samo da dodaju neke koještarije. Relativisti nisu nikada pomenuli njegovo ime, jer naravno – u mutnome se riba lovi“.

U drugom delu intervjua – u narednom broju: „Globalizam i srpski ezoterijski dnevnik“

_____________

Iz naučne biografije

Abramović je doktorirao na temu „Problem neprekidnosti u prirodnoj filosofiji Lajbnica i Boškovića“. Kao profesor radio je na Katedri teorije filma na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, kao i Koncepcije vremena, prostora i materije u filosofiji i prirodnim naukama, u Centru za multidisciplinarne studije, Univerziteta u Beogradu. Od 2004. do 2007. godine bio je dekan fakulteta  „Akademija umetnosti“ u Beogradu; od 2003. godine urednik je naučnog i filosofskog časopisa „Delfis“ iz Moskve; osnivač je i glavni urednik naučnofilosofskog časopisa „Tesliana“, a od 2004. stalni je član ruskog Interdisciplinarnog temporološkog seminara na Državnom univerzitetu „Lomonosovu“ u Moskvi. Pre dve godine objavio je monografiju o Nikoli Tesli „Svetlost koja se nikada ne gasi“, u izdanju „Pravoslavne reči“ iz Novog Sada.

[/restrictedarea]