Ultimatumi i Srbija

Piše Milorad Vučelić

Srbija ne pristaje na ucene, ultimatume i pritiske. To je kod Srba istorijski prepoznatljiva istina. Kada tu istinu naši današnji političari izgovaraju, ona ima novo značenje i nove posledice. To je sasvim u skladu sa kreativnošću i inovativnošću kojom je srpska vlast, a i političari uopšte, potpuno obuzeta.
Pojašnjenja radi, evo konkretnog primera. Mađari su odbili da dalje podržavaju vladu Srbije, a da o Srbiji i ne govorimo, zbog toga što su nezadovoljni Zakonom o restituciji. Po tom, u Parlamentu usvojenom zakonu, imovina se ne može vratiti pripadnicima fašističkih okupacionih snaga iz Drugog svetskog rata, pa prema tome ni onim Mađarima koji su u njima bili, kao ni njihovim naslednicima. Današnji Mađari tražili su da to ne važi za nekadašnje Mađare, koji su bili okupatori. Vlasti u Srbiji nisu uvažili ovaj ultimativni amandman.
Mađari su se požalili Budimpešti i matičnoj državi. Mađarska država je zapretila Srbiji vetom na status kandidata za EU. A veto na mogući status kandidata je pravo čudo. Nije to ni pritisak, ni ultimatum, ni ucena. Veto je to, moj brajko!

[restrictedarea] Srbija odlučno istupa. Nepokolebljivo. Neće ona da pristane da menja donet Zakon o povraćaju imovine. To ne! Srpska skupština će prvo da rehabilituje pripadnike mađarskih fašističkih okupacionih snaga, pa će onda, tako rehabilitovanim, da im preda imovinu koju traže. Nema šale kod srpskih režimlija i parlamentaraca. U međuvremenu, dok se stvari oko rehabilitacije ne srede, Srbija će do 1. decembra na zahtev SVM-a izdvojiti novih osam milijardi dinara radi održanja vlasti.
U svim dosadašnjim procesima denacifikacije važila je pretpostavka krivice. Svako ko je pripadao fašističkim vojnim formacijama morao je dokazivati svoju pojedinačnu nevinost. Srbija tu nastupa potpuno inovativno i kreativno. Raskida sa tom antifašističkom prošlošću. Nema kolektivne krivice za pripadnost fašističkim okupatorskim vojskama. Svi pripadnici fašističkih okupatorskih jedinica nevini su, sve dok neko ne dokaže suprotno. A šta bi kome ovi današnji mrčenici iz vlasti dokazali? Što se Mađarske tiče, ona se već u više navrata dokazala, a posebno u slučaju pokojnog ratnog zločinca Šandora Kepira, koji je umro sudskom odlukom oslobođen. Da je malo pričekao nova zakonodavna rešenja Srbije, on je mogao biti ne samo neosuđen, nego i rehabilitovan. A ako je još imao neku imovinu u Srbiji, njegove naslednike bi stvarno obrnula karta. Bačvani posebno, a i mi sa njima, sada stvarno imaju razloga da horski pevaju poznati refren narodne pesme: „Dođe vreme, sve se preokrene“.
Da zaključimo. Neće zvanična Srbija da tek onako okupatorskim vojnicima i njihovim potomcima vrati imovinu. Mora prvo da ih rehabilituje, da im da osam milijardi, pa tek onda sledi povraćaj imovine. I to „B92“ naziva dobrom vešću.
Nema za fašističke okupatore kolektivne krivice. Ona je i zvanično primenljiva jedino za Srbe. Zvanična Srbija će se uskoro izviniti svim okupatorima i fašistima zato što su se tadašnji Srbi borili za slobodu, i što su bili na boljoj i pobedničkoj strani sveta.
Mađarski ambasador Oskar Nikovic traži da mu vlada Mirka Cvetkovića, i to pismeno, podnese šta hoće da menja u svom zakonodavstvu, pa ako on bude zadovoljan, onda će se umilostiviti. Neće to našim državnim zvaničnicima teško pasti, jer oni više od svega vole ambasadu i ambasadore. Navikli su, doduše, na američku, ali nije loše kada nekoga zapadne i mađarska ambasada. Ambasada je ambasada.
Upozorava, doduše, njegova ekselencija Nikovic da ne zna kako će nam to sve ići sa Nemcima i folksdojčerima, odnosno sa onim  spornim, a  u prošlom broju „Pečata“ pominjanim ponderisanjem i uspostavljanjem pravila – koliko Srba vredi jedan Nemac, kad nas Mađar košta ovoliko (pročitati tekst „Srbiju za Status“, u ovom broju „Pečata“). Možda bi najbolje bilo da nam se rezultati tih potraživanja folksdojčera i Nemačke, a na osnovu poznatog odnosa 100 Srba za jednog Nemca, ispostave i saopšte zvanično u Šumaricama, 21. oktobra, na 70. godišnjicu streljanja u Kragujevcu. Da znamo koliko im čega dođemo. To bi tek bila veličanstvena vest! I ne samo za „B92“ (pročitajte tekst „Krvavi oktobar“, u ovom broju „Pečata“).
Koliko vredi Gadafijeva glava saznaćemo tek onda kada on bude „ubijen ili uhvaćen (pa ubijen)“, kako bi rekla stara dobra američka državna sekretarka Hilari Klinton.
I drugi su, pored Srba, ali na sasvim drukčiji način, okupirani proporcijama. Ustanovljeno je da jedan izraelski vojnik vredi 1.027 palestinskih zatvorenika. Doduše, reč je o živom Izraelcu i živim Palestincima. Gilad Šalit je zamenjen za 1.027 palestinskih zatvorenika. A nekada, ne tako davno, u Crnoj Gori se pevalo „Nema boja, nema rata, bez Jasera Arafata“.
Zbog toga što su kurdski pobunjenici ubili 26 turskih vojnika, Turska vojska je upala u Irak. Turski predsednik Abdulah Gul obećao je „veliku osvetu“. Za sada se ne zna koliko je Kurda pobijeno, i u kojem će odnosu i proporciji biti Kurdi i Turci, ali se nezvanično ocenjuje da predstoji šira vojna intervencija u Iraku.
Zbog toga je šef turske diplomatije Ahmet Davutoglu otkazao zakazanu posetu Srbiji. Moraćemo da pričekamo da se ovo sa Kurdima i Irakom okonča, pa da Davutoglu stigne i zavede red u islamskoj zajednici u Srbiji, i na ovom delu Balkana uopšte (pročitati tekst „Pucanj u nogu“). Nema kod Srbije labavo, što ne uradi Mađarska uradiće Turska, a da ne govorimo o Nemačkoj; a mi smo tu da im se nađemo kad već sami niti znamo, niti možemo, niti hoćemo. Ali ovo zavođenje reda i mira u odnosima Cerića, Zukorlića i Zilkića, i ova konsolidacija, nije uopšte loša. Bar za sada.
To je mnogo bolje od onoga što se, recimo, dogodilo pošto je Turska 1914. godine ušla u rat na strani Nemačke i kada je „sultan kao vjerski poglavica svih muslimana u svijetu, 14. novembra 1914. godine, posebnom fetvom pozvao 300 miliona muslimana na sveti rat (‘džihad’) protiv savezničkih država… Kosovom, Makedonijom, pa i Bosnom su kružili posebni proglasi muslimanima protiv Srbije“ (Milorad Ekmečić).
I tako zvaničnoj i medijski ultrakontrolisanoj Srbiji okruženoj takvim dobročiniteljima, mirotvorcima i prijateljima iz Evropske unije i šire, ne osta ništa drugo nego da se ustreme na patrijarha srpskog Irineja, i da ga uoči kao „opozicionog vođu“ i „glavnog protivnika evrointegracija“. A sve to zbog Kosova i nezahvalnosti prema dobročinstvima naših evroatlantskih prijatelja. Reče patrijarh Irinej:
„Ako treba da žrtvujemo KiM da bi ušli u Evropu, da im se onda zahvalimo na njihovoj dobroti i ljubavi. Neka nas ostave same, neka nam ne čine ono što su nam nedavno učinili, a da naše Kosovo ostane sa nama… Ne smemo i ne možemo se odreći naše Svete zemlje“.
S obzirom na to da većina Srba, čak i po režimskim anketama, isto to misli, moglo bi se sa sigurnošću reći da je to što je rečeno, rečeno „iz glave cijela naroda“.
Srbi sa Kosova dokazuju da ne pristaju na ultimatume (pročitaj tekst „Šest prkosnih tačaka“, u ovom broju „Pečata“) i to onda kada se zvanični i politički Beograd plaši i najmanjeg šušnja, a na samu reč veto umire od straha. [/restrictedarea]