Orvelov nemački digitalni trojanski konj

Piše Miroslav Stojanović

Hakeri su provalili strogo čuvanu tajnu da državni „totalitarni jurišnici“ uz pomoć specijalnih softverskih programa nelegalno uhode i špijuniraju vlasnike personalnih računara

Agoniju maleroznog evropskog monetarnog čeda, evra, s grčkom tragedijom u njenom središtu, makar za kratko je iz udarnih vesti i naslova nemačkih medija potisnula sumorna orvelovska tema i velika politička afera: fiktivna i opasna Policija misli čuvenog britanskog pisca Džordža Orvela, koja u njegovoj „1984“, preko telekrana nadzire sve i svakoga, doživela je svoje ostvarenje i bukvalnu realizaciju u nemačkoj državnoj režiji.restrictedarea
Ovoga puta Orvelovi špijuni i totalitarni jurišnici su dojahali na policijskim elektronskim trojanskim konjima, kompjuterskim virusima, i uhvaćeni na delu, dok bahato vršljaju i haraju po privatnim kompjuterima građana, izazvali politički potres s još nepredvidljivim posledicama i razmerama.
Politički najuticajniji nemački dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“ piše ovim povodom da su „razmere štete nešto novo“. Kad se negde u svetu, primećuje list, desi nesreća u hemijskoj ili energetskoj privredi, od toga u demokratskim društvima profitiraju ekološki orijentisane stranke i savezi. U ovom slučaju, upozorava frankfurtski dnevnik, „bezbednost informacija u Nemačkoj doživela je prvu veliku nesreću“, uz konstataciju da će socijalni i politički život u bliskoj budućnosti određivati i obeležavati način na koji je regulisan pristup – informacijama i energiji. Neželjene, i gotovo uprogramirane posledice, može da spreči samo rigorozna demokratska kontrola.

ŽANDARMI I LOPOVI
Do uzbune koja se ne stišava došlo je u nekoj vrsti nadgornjavanja lopova i žandarma. S tim što su se u ulozi lopova, ovoga puta našli – žandari. Eksperti (i hakeri) u ovoj zemlji (veoma) poznatog „Haos kompjuter kluba“ otkrili su da policija u tajnosti i iz zasede zasejava personalne kompjutere „državnim trojancima“ (virusima) i tako na nezakonit način sakuplja informacije, bukvalno nadgledajući, kad god joj se prohte, aktiviranjem kamera i mikrofona ugrađenih u kompjutere ili uz kompjutere, i špijunirajući bespomoćne građane.
Ukoliko se ispostavi da su optužbe tačne, to bi predstavljalo presedan koji se mora ozbiljno shvatiti, upozorio je predsednik Odbora za unutrašnju politiku Volfgang Bosbah, član, inače, vladajuće Hrišćansko demokratske unije. U tom slučaju, „vlast bi postupala kriminalno“, konstatovao je uticajni konzervativni političar, koji, inače, nije protiv istraga pomoću softverskih programa što se instaliraju bez znanja vlasnika računara. „Takve istrage“, kaže Bosbah, „država se generalno ne može odreći, pošto u čitavom nizu procesa na drukčiji način ne bi mogla da pribavi dokaze.“
Nemačka država je to pravo sebi izdejstvovala zakonom čije je usvajanje izazvalo velika i žučna sporenja. Protivnici njegove „totalitarne“ prirode su pozvali upomoć Savezni ustavni sud koji je aminovao inicijativu vlasti uz dosta rigoroznih ograničenja, štiteći osnovno ustavno pravo o poverljivosti i integritetu ličnosti i – računara.
Sud iz Karlsruea je, naime, tumačenjem koje je doneo 2008. godine precizirao da policija može da posegne za tajnim nadziranjem kompjutera samo u slučaju kad postoje dokazi o konkretnoj opasnosti „po izuzetno važne pravne interese“: ugrožavanje života i slobode pojedinca ili ugrožavanje državne i ljudske egzistencije. I to isključivo po prethodno pribavljenom sudskom odobrenju i naredbi.
Policiji, očigledno, nisu po volji tolika ograničenja, pa je uverena da neće biti uhvaćena krenula da vršlja po kompjuterima njoj „interesantnih osoba“, po njihovim hard diskovima, elektronskoj pošti, ali i uz pomoć kamera i mikrofona koje „trojanci“ na njen „mig“ aktiviraju, šta vlasnici računara rade i govore kraj njihovih ekrana.
Eksperti „Haos kompjuter kluba“ upozoravaju javnost da „državni računarski programi za špijunažu“ ne samo da omogućavaju uvid u najintimnije podatke, oni „otvaraju vrata“ za ubacivanje u personalne kompjutere, bez znanja njihovih vlasnika, sumnjivih i optužujućih, na primer pornografskih i pedofilskih materijala.

VIŠAK POLICIJSKIH AMBICIJA
Upravo višak policijskih ambicija i radoznalosti „hrani“ zapaljivu aferu oko koje se lome (trenutno samo politička, ali se na tome neće očigledno zaustaviti) koplja ne samo na relaciji vlast – opozicija, nego i u okviru ionako lomne i malerozne vladajuće koalicije konzervativaca i liberala.
Ministarka pravde iz tabora liberala Sabine Lojthojzer Šnarenberger zahteva da savezne vlasti, zajedno s pokrajinskim, što pre, i neizostavno, raščiste mračnu aferu i zaštite „striktnim mehanizmima“ građane od nedopustive državne špijunaže. Promptno je uzvratio glasnogovornik konzervativaca, kad je reč o unutrašnjoj politici, Hans Peter Ul, optužujući ministarku da policiju i istragu gura „u zonu kriminala“.
Peter Ul je, inače, član bavarske Hrišćansko socijalne unije i njega, kao Bavarca, očigledno najviše i „svrbi“: pokrajinsko ministarstvo unutrašnjih poslova u Minhenu priznalo je da je bavarska kriminalistička policija koristila sporne softverske programe.
Iz najjače opozicione stranke, Socijaldemokratske partije, stigao je zahtev da pokrajinski ministar unutrašnjih poslova Bavarske Joahim Herman, ako se pokaže da su špijunski softverski programi, iznajmljeni od specijalizovane firme, korišćeni nelegalno, podnese ostavku.
Herman, bar za sada, ako nezaustavljiva lavina ne krene, ne pomišlja na ostavku. Tvrdi, čak, da su „bavarsko pravosuđe i policija radili sve po slovu zakona“, kako bi „ušli u trag kriminalcima“.
Sve su, međutim, učestaliji i glasniji zahtevi da se o ovoj politički i etički zapaljivoj temi, kojoj mediji ne daju da se ohladi, otvori parlamentarna istraga u Bundestagu.
„Noje osnabriker cajtung“ primećuje kako bi bilo pogrešno smatrati „da je ovaj usisivač podataka jednokratna nezgoda“. Ovo nije prvi put da vlast „premaši cilj“ prilikom kontrole šifrovane komunikacije. Programeri špijunskog programa su, dakako, znali šta rade, opremajući ga dodatnim funkcijama, kako bi „trojanac“ ostvario mnogo više od onoga što bi, u iznimnim slučajevima, po nemačkom Ustavu smeo. A način na koji je ovaj program izrađen i upotrebljen, konstatuje list, svedoči o „umešanosti pokrajinskih i saveznih vlasti u kršenje Ustava“. Da li su u to kršenje najvišeg akta ušli svesno ili s nedovoljnim tehničkim znanjima, građanima je svejedno. U oba slučaja „ozbiljno je uzdrmano njihovo poverenje u državu“.
Kad bi državni istražitelji špijunirali (samo) zle momke, još bi moglo mirno da se spava, piše „Sarbriker cajtung“, ali digitalni agent vreba svuda. I nevidljiv je. A toliko je kompleksan da ga razumeju samo stručnjaci. Obični građani su mu „izloženi na milost i nemilost“. Ako međunarodna zajednica ne uspe da pronađe efikasne antikodove, zaključuje nemački list, neće biti samo ugroženo pravo građana na informaciono samoodređenje, ugrožene su elementarne vrednosti poput slobode, morala i dostojanstva.
Krhka nada. Ton u međunarodnoj zajednici daje i diktira vlast, a njeni interesi su često, kao i u ovom orvelovskom slučaju, izvan i iznad interesa građana, svedenih na poziciju – podanika.

TAJNA VIŠE NE POSTOJI
Ima, međutim, u svemu tome nečeg i ohrabrujućeg: sve je, očigledno, teže sačuvati problematične postupke i tajne koje vlast krije od građana. Uvek se nađe neki Vikiliks.
S tom za vlast neugodnom činjenicom se suočava ovih dana i kancelarka Angela Merkel. Mediji su („Špigl“, pre svih) provalili u strogo čuvanu tajnu kojom njena vlada pravi još jedan radikalan zaokret u spoljnoj politici i politici bezbednosti u odnosu na sve dosadašnje vlade: na (uvek) tajnoj sednici Saveta za nacionalnu bezbednost, koji uz kancelarku čine ministri odbrane, unutrašnjih poslova, privrede i pravosuđa, uz šefa kancelarovog ureda, doneta je politički veoma problematična odluka o prodaji 270 modernih tenkova „leopard 2“ Saudijskoj Arabiji.
Uprkos neprestanim molbama i zahtevima iz bogatog Rijada, u takav, ma koliko profitabilan, posao se nikad nisu hteli upustiti ni Helmut Kol, za šesnaest dugih godina vladavine, ni Gerhard Šreder (dva mandata), pozivajući se na čvrste principe i obaveze koji Nemačkoj nalažu da ne izvozi oružje u krizna žarišta i zemlje s nedemokratskim režimima. I jedan i drugi su više puta stopirali takve aranžmane sa Saudijcima, sa zemljom u kojoj „muškarci mogu da voze tenkove, a žene ne smeju da voze automobile“. Kol bi i sada, tvrde njegov nekadašnji spoljnopolitički savetnik Horst Telčik i bivši ministar odbrane Folker Rije, rekao odsečno „ne“, tražeći od Merkelove da promeni odluku.
Ona nema nameru da od problematičnog aranžmana, iako se direktno o tome ne izjašnjava, odustane. Prodaja tenkova Saudijcima je, navodno, usaglašena sa Izraelom, iako s te strane stižu demantiji priče da je Tel Aviv na tome insistirao, i Amerikancima. Demonstrirajući političku moć i narasle ambicije Merkelova „žmuri“ pred obzirima kojim su se rukovodili njeni prethodnici u želji, kako se čuje i objašnjava u Berlinu, da pustinjsku kraljevinu osnaži kao protivtežu „opasnom Iranu“.
Ni finansijski efekat prevratničkog zaokreta u politici Berlina kad je reč o izvozu oružja u doskora „zabranjene zone“ nije, u vreme krize, zanemarljiv: menadžeri firme „Kraus Mafaj Vegman“ koja proizvodi „leoparde“ mogu zadovoljno da trljaju ruke, reč je o poslu „teškom“ više od pet milijardi evra.