Орвелов немачки дигитални тројански коњ

Пише Мирослав Стојановић

Хакери су провалили строго чувану тајну да државни „тоталитарни јуришници“ уз помоћ специјалних софтверских програма нелегално уходе и шпијунирају власнике персоналних рачунара

Агонију малерозног европског монетарног чеда, евра, с грчком трагедијом у њеном средишту, макар за кратко је из ударних вести и наслова немачких медија потиснула суморна орвеловска тема и велика политичка афера: фиктивна и опасна Полиција мисли чувеног британског писца Џорџа Орвела, која у његовој „1984“, преко телекрана надзире све и свакога, доживела је своје остварење и буквалну реализацију у немачкој државној режији.restrictedarea
Овога пута Орвелови шпијуни и тоталитарни јуришници су дојахали на полицијским електронским тројанским коњима, компјутерским вирусима, и ухваћени на делу, док бахато вршљају и харају по приватним компјутерима грађана, изазвали политички потрес с још непредвидљивим последицама и размерама.
Политички најутицајнији немачки дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ пише овим поводом да су „размере штете нешто ново“. Кад се негде у свету, примећује лист, деси несрећа у хемијској или енергетској привреди, од тога у демократским друштвима профитирају еколошки оријентисане странке и савези. У овом случају, упозорава франкфуртски дневник, „безбедност информација у Немачкој доживела је прву велику несрећу“, уз констатацију да ће социјални и политички живот у блиској будућности одређивати и обележавати начин на који је регулисан приступ – информацијама и енергији. Нежељене, и готово упрограмиране последице, може да спречи само ригорозна демократска контрола.

ЖАНДАРМИ И ЛОПОВИ
До узбуне која се не стишава дошло је у некој врсти надгорњавања лопова и жандарма. С тим што су се у улози лопова, овога пута нашли – жандари. Експерти (и хакери) у овој земљи (веома) познатог „Хаос компјутер клуба“ открили су да полиција у тајности и из заседе засејава персоналне компјутере „државним тројанцима“ (вирусима) и тако на незаконит начин сакупља информације, буквално надгледајући, кад год јој се прохте, активирањем камера и микрофона уграђених у компјутере или уз компјутере, и шпијунирајући беспомоћне грађане.
Уколико се испостави да су оптужбе тачне, то би представљало преседан који се мора озбиљно схватити, упозорио је председник Одбора за унутрашњу политику Волфганг Босбах, члан, иначе, владајуће Хришћанско демократске уније. У том случају, „власт би поступала криминално“, констатовао је утицајни конзервативни политичар, који, иначе, није против истрага помоћу софтверских програма што се инсталирају без знања власника рачунара. „Такве истраге“, каже Босбах, „држава се генерално не може одрећи, пошто у читавом низу процеса на друкчији начин не би могла да прибави доказе.“
Немачка држава је то право себи издејствовала законом чије је усвајање изазвало велика и жучна спорења. Противници његове „тоталитарне“ природе су позвали упомоћ Савезни уставни суд који је аминовао иницијативу власти уз доста ригорозних ограничења, штитећи основно уставно право о поверљивости и интегритету личности и – рачунара.
Суд из Карлсруеа је, наиме, тумачењем које је донео 2008. године прецизирао да полиција може да посегне за тајним надзирањем компјутера само у случају кад постоје докази о конкретној опасности „по изузетно важне правне интересе“: угрожавање живота и слободе појединца или угрожавање државне и људске егзистенције. И то искључиво по претходно прибављеном судском одобрењу и наредби.
Полицији, очигледно, нису по вољи толика ограничења, па је уверена да неће бити ухваћена кренула да вршља по компјутерима њој „интересантних особа“, по њиховим хард дисковима, електронској пошти, али и уз помоћ камера и микрофона које „тројанци“ на њен „миг“ активирају, шта власници рачунара раде и говоре крај њихових екрана.
Експерти „Хаос компјутер клуба“ упозоравају јавност да „државни рачунарски програми за шпијунажу“ не само да омогућавају увид у најинтимније податке, они „отварају врата“ за убацивање у персоналне компјутере, без знања њихових власника, сумњивих и оптужујућих, на пример порнографских и педофилских материјала.

ВИШАК ПОЛИЦИЈСКИХ АМБИЦИЈА
Управо вишак полицијских амбиција и радозналости „храни“ запаљиву аферу око које се ломе (тренутно само политичка, али се на томе неће очигледно зауставити) копља не само на релацији власт – опозиција, него и у оквиру ионако ломне и малерозне владајуће коалиције конзервативаца и либерала.
Министарка правде из табора либерала Сабине Лојтхојзер Шнаренбергер захтева да савезне власти, заједно с покрајинским, што пре, и неизоставно, рашчисте мрачну аферу и заштите „стриктним механизмима“ грађане од недопустиве државне шпијунаже. Промптно је узвратио гласноговорник конзервативаца, кад је реч о унутрашњој политици, Ханс Петер Ул, оптужујући министарку да полицију и истрагу гура „у зону криминала“.
Петер Ул је, иначе, члан баварске Хришћанско социјалне уније и њега, као Баварца, очигледно највише и „сврби“: покрајинско министарство унутрашњих послова у Минхену признало је да је баварска криминалистичка полиција користила спорне софтверске програме.
Из најјаче опозиционе странке, Социјалдемократске партије, стигао је захтев да покрајински министар унутрашњих послова Баварске Јоахим Херман, ако се покаже да су шпијунски софтверски програми, изнајмљени од специјализоване фирме, коришћени нелегално, поднесе оставку.
Херман, бар за сада, ако незаустављива лавина не крене, не помишља на оставку. Тврди, чак, да су „баварско правосуђе и полиција радили све по слову закона“, како би „ушли у траг криминалцима“.
Све су, међутим, учесталији и гласнији захтеви да се о овој политички и етички запаљивој теми, којој медији не дају да се охлади, отвори парламентарна истрага у Бундестагу.
„Ноје оснабрикер цајтунг“ примећује како би било погрешно сматрати „да је овај усисивач података једнократна незгода“. Ово није први пут да власт „премаши циљ“ приликом контроле шифроване комуникације. Програмери шпијунског програма су, дакако, знали шта раде, опремајући га додатним функцијама, како би „тројанац“ остварио много више од онога што би, у изнимним случајевима, по немачком Уставу смео. А начин на који је овај програм израђен и употребљен, констатује лист, сведочи о „умешаности покрајинских и савезних власти у кршење Устава“. Да ли су у то кршење највишег акта ушли свесно или с недовољним техничким знањима, грађанима је свеједно. У оба случаја „озбиљно је уздрмано њихово поверење у државу“.
Кад би државни истражитељи шпијунирали (само) зле момке, још би могло мирно да се спава, пише „Сарбрикер цајтунг“, али дигитални агент вреба свуда. И невидљив је. А толико је комплексан да га разумеју само стручњаци. Обични грађани су му „изложени на милост и немилост“. Ако међународна заједница не успе да пронађе ефикасне антикодове, закључује немачки лист, неће бити само угрожено право грађана на информационо самоодређење, угрожене су елементарне вредности попут слободе, морала и достојанства.
Крхка нада. Тон у међународној заједници даје и диктира власт, а њени интереси су често, као и у овом орвеловском случају, изван и изнад интереса грађана, сведених на позицију – поданика.

ТАЈНА ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ
Има, међутим, у свему томе нечег и охрабрујућег: све је, очигледно, теже сачувати проблематичне поступке и тајне које власт крије од грађана. Увек се нађе неки Викиликс.
С том за власт неугодном чињеницом се суочава ових дана и канцеларка Ангела Меркел. Медији су („Шпигл“, пре свих) провалили у строго чувану тајну којом њена влада прави још један радикалан заокрет у спољној политици и политици безбедности у односу на све досадашње владе: на (увек) тајној седници Савета за националну безбедност, који уз канцеларку чине министри одбране, унутрашњих послова, привреде и правосуђа, уз шефа канцеларовог уреда, донета је политички веома проблематична одлука о продаји 270 модерних тенкова „леопард 2“ Саудијској Арабији.
Упркос непрестаним молбама и захтевима из богатог Ријада, у такав, ма колико профитабилан, посао се никад нису хтели упустити ни Хелмут Кол, за шеснаест дугих година владавине, ни Герхард Шредер (два мандата), позивајући се на чврсте принципе и обавезе који Немачкој налажу да не извози оружје у кризна жаришта и земље с недемократским режимима. И један и други су више пута стопирали такве аранжмане са Саудијцима, са земљом у којој „мушкарци могу да возе тенкове, а жене не смеју да возе аутомобиле“. Кол би и сада, тврде његов некадашњи спољнополитички саветник Хорст Телчик и бивши министар одбране Фолкер Рије, рекао одсечно „не“, тражећи од Меркелове да промени одлуку.
Она нема намеру да од проблематичног аранжмана, иако се директно о томе не изјашњава, одустане. Продаја тенкова Саудијцима је, наводно, усаглашена са Израелом, иако с те стране стижу демантији приче да је Тел Авив на томе инсистирао, и Американцима. Демонстрирајући политичку моћ и нарасле амбиције Меркелова „жмури“ пред обзирима којим су се руководили њени претходници у жељи, како се чује и објашњава у Берлину, да пустињску краљевину оснажи као противтежу „опасном Ирану“.
Ни финансијски ефекат превратничког заокрета у политици Берлина кад је реч о извозу оружја у доскора „забрањене зоне“ није, у време кризе, занемарљив: менаџери фирме „Краус Мафај Вегман“ која производи „леопарде“ могу задовољно да трљају руке, реч је о послу „тешком“ више од пет милијарди евра.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.