Krvavi oktobar

Piše Vladimir Dimitrijević

Ovog 20. oktobra 2011. godine navršava se sedamdeset godina od kada su Hitlerovi predstavnici evropske civilizacije i kulture u Srbiji pokazali pravo lice Zapadne Evrope, streljajući decu u Kragujevcu samo zato što su srpska. Istorija se i ovoga puta ponovila – ti isti, kulturni i evroatlantski integrisani Nemci, ovog puta u službi američke Imperije, opet pucaju na Srbe, otimajući nam Kosovo i Metohiju

U svojoj knjizi „Specijalni zadatak: Balkan“ (kod nas je objavljena tek 2004. godine), specijalni Hitlerov izaslanik za prostore Jugoistoka Herman Nojbaher kaže da su na Balkanu samo dva naroda bila pod nemačkom okupacijom: Srbi i Grci. Svi ostali su bili Hitlerovi saveznici. Hitler je Nojbaheru o Srbima govorio ovako: „Mi nikad ne smemo na Balkanu dozvoliti da jedan narod postane suviše moćan, narod koji oseća političku misiju i istorijsku ulogu. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, a i velike, ambiciozne ciljeve, koji idu čak do Egejskog mora. Imam ozbiljne primedbe na to da takav narod u njihovim nastojanjima i ambicijama još posebno ohrabrim i podržim (…) Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Zbog toga će oni uvek zastupati velikosrpsku ideju. Ono što dolazi iz Beograda znači opasnost“…

[restrictedarea] I to je jedina prava istina o Drugom svetskom ratu na našim prostorima, istina koju je akademik Dobrica Ćosić, primajući priznanje ruske države za antifašističku borbu, ovako formulisao („Pečat“, broj 117, od  4. juna 2010): „Bez trunke nacionalnog veličanja, mora se reći da su u Drugom svetskom ratu Srbi imali najveći pokret otpora u svetu (…) Ne mogu u ovom trenutku da ne istaknem značajnu istorijsku istinu: vernost Rusiji u antifašističkom ratu nisu potvrđivali jedino komunisti, nego i znatan deo monarhista, veći deo Srpske pravoslavne crkve, građanske demokratske stranke, najveći deo stvaralačke inteligencije, izrazita većina srpskog naroda i omladine. S ponosom ističem: nijedan srpski vojnik nije ratovao na Istočnom frontu! Nijedan srpski vojnik i oficir nije ratovao protiv saveznika!“Naravno, po Ćosiću, to je imalo svoju cenu: „Najveći i najmonstruozniji logor za Srbe, Jevreje i Rome van Nemačke organizovala je u ‘Jasenovcu’ Nezavisna Država Hrvatska, gde je na najsvirepiji način ubijeno nekoliko stotina hiljada Srba, 22.000 srpske dece, oko 40.000 Jevreja, mnogo Roma i manja skupina hrvatskih antifašista. Osim na Istočnom bojištu i u Varšavi, nigde nisu bile tolike nemačke odmazde nad civilnim stanovništvom kao u Srbiji. Masakri u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu, Mačvi, Kruševcu, Dragincu, Bačkoj, Bojniku, Pustoj Reci predstavljaju nemačke, mađarske i bugarske zločine koji se ne mogu zaboraviti. Beograd je jedini evropski grad koji je imao dva logora – ‘Banjicu’ i ‘Sajmište’ – za beogradske Jevreje i srpske rodoljube. Tu su mučene, pobijene, deportovane u nemačke logore desetine i desetina hiljada ljudi, žena i dece. I Niš je imao zloglasni logor na Bubnju koji su za smrt punili nemački i bugarski fašisti“. Ćosić je, u svom govoru, izrazio i oštru osudu negdašnjih savezničkih država koje su tako sramno postupile sa Srbima u doba raspada bivše Titotopije: oni su prošli najgore, proterani sa svojih vekovnih ognjišta i lišeni prava da žive u jedinstvenoj državi, za koju su krvarili i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a svi Hitlerovi saveznici sa prostora SFRJ bili su nagrađeni nacionalnim državama kakve nikad u novijoj istoriji nisu imali.
Ove, 2011, navršava se sedamdeset godina od oktobra meseca 1941. godine, kada su Hitlerovi predstavnici evropske civilizacije i kulture u Srbiji pokazali pravo lice Zapadne Evrope bez Hrista, koju je Vladika Nikolaj, pišući u nemačkom ropstvu svoje „Reči srpskom narodu“, nazvao „Belom Demonijom“.To iskustvo ne smemo zaboraviti, pogotovo kad vidimo da ti isti, kulturni i evroatlantski integrisani, Nemci, ovog puta u službi američke Imperije, opet pucaju na Srbe, otimajući im Kosovo i Metohiju; i, kako smo videli u prošlom broju „Pečata“, čuvaju iste bunkere kraj pruge Raška – Zvečan koje su njihovi preci podigli u Drugom svetskom ratu.

RAT PROTIV NIŽIH RASA
Godine 1941. Jugoslavija se našla na udaru nacističke Nemačke, njenih saveznika i satelita, u aprilu mesecu; u junu, na  istom udaru našla se Rusija, u to vreme pod imenom Sovjetskog Saveza. Iako je Jugoslavija bila monarhija, a Sovjetski Savez imao republikansko uređenje, iako su im društvena uređenja bila različita, postojalo je nešto što ih je spajalo: mržnja Adolfa Hitlera i njegovih sledbenika prema Slovenstvu, koje je, zajedno sa Jevrejima i Romima, smatrano nižom rasom,  koju, u prvo vreme, treba pokoriti, a zatim i istrebiti. Srbi, najbrojniji narod Jugoslavije, i Rusi, najbrojniji narod Sovjetskog Saveza, bili su žrtve slavofobije tvoraca Novog poretka (ah, kako to poznato zvuči!) Zato nije nimalo slučajno što su Srbi, čim su bili okupirani od nemačkih nacista i italijanskih fašista, pa onda izloženi genocidu njihovih saveznika (Bugara i Mađara) i satelita (hrvatsko-muslimanskih ustaša i šiptarskih balista), digli ustanak za slobodu, kao što nije bilo slučajno da su Rusi krenuli u Veliki otadžbinski rat, shvatajući da će im, ne budu li se borili, uništenje biti jedina sudbina.
Srbija je, od jula do septembra 1941, bila poprište silovitog ustanka zajedničkih rojalističko-legitimističkih (pod komandom pukovnika Vojske Kraljevine Jugoslavije Dragoljuba Mihailovića) i partizanskih snaga (koje su bile pod komandom kominterninog pouzdanika, sekretara Komunističke partije Jugoslavije Josipa Broza Tita ). Oslobođene su velike teritorije, od Loznice kod Šapca, preko Užica i Požege, do Čačka i Gornjeg Milanovca. Tri nemačke posadne divizije (704,714. i 717), sastavljene od ljudstva starijeg godišta, nisu bile spremne da se suoče sa neočekivanim ustankom i morale su ogorčeno da brane izolovane garnizone, komunikacije ka Grčkoj i veće gradove. To su bili prvi porazi nacista u Evropi. Izveštaj komande  jedne od nemačkih četa iz Šapca bio je rezigniran: „Srpski ustanički pokret raspolaže dobrim rukovodstvom. Konfiguracija zemljišta i nacionalni karakter veoma olakšavaju ovaj mali rat. Služba uhođenja i obaveštavanja olakšana ja saradnjom svekolikog stanovništva“. Besan zbog ovakvog razvoja događaja, Hitler iz Grčke u Srbiju prebacuje austrijskog generala Franca Bemea ( austrijski nacisti su naročito mrzeli Srbe, zbog poraza Beča u Prvom svetskom ratu), koji dobija velika pojačanja i 22. septembra počinje ofanzivu protiv ustanika, napadom na okuku Save kod Šapca. U naredbi od 25. septembra 1941, Beme saopštava vojnicima Vermahta: „Vaš zadatak je da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. godine potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo“. U toku nemačke ofanzive vršena su masovna streljanja na više mesta: u Šapcu, Beogradu, Dragincu, Kragujevcu i Kraljevu. Muškarci Šapca i okoline ( njih oko 5.000) bili su zlostavljani u toku „Dugog krvavog  marša“, kada su ih Nemci i hrvatske ustaše naterale da trče od Šapca, do mesta Klenak u Sremu, gde je za njih na otvorenom bio napravljen logor. Ko god bi se umorio ili pao, bio je ubijen na licu mesta.  U selu Dragincu, za osvetu zbog ustanka, predstavnici „superiorne rase“ pobili su preko 2.000 nevinih ljudi, samo zato što su Srbi. Beme je 10. oktobra naložio, ispunjavajući naredbu nemačke Vrhovne komande, da se za svakog ubijenog Nemca ili „folksdojčera“ strelja 100 zarobljenika ili talaca, a za svakog ranjenog 50 (to je bila najviša kvota u okupiranoj Evropi). Prema izveštajima generala Badera, koji je zamenio Bemea, do kraja decembra 1941. godine „neprijatelj“ je imao 3.562 poginula u borbama, a streljano je 11.164 lica. Za odmazdu. Valter Manošek, u svojoj studiji „Holokaust u Srbiji“ smatra da je taj broj mnogo veći i da iznosi preko 20.000. (Opaska za Sonju Biserko i družinu: Manošek nije Srbin, nego Austrijanac, i njegova knjiga nije pisana po nalogu Slobodana Miloševića i sličnih predstavnika projekta „Velika Srbija“. Rađena je na osnovu arhiva Vermahta i na srpskom se pojavila 2007. godine). Veoma važnu ulogu u svemu imali su potomci princa Eugena Savojskog, domaći Nemci, folksdojčeri. Oni su uživali, sasvim u skladu sa novozadobijenim statusom „nadljudi“, u ubijanju svojih sugrađana Srba, koji im pre Drugog svetskog rata, u Vojvodini i drugde, ni na senku nisu stali. Tako su se ponašali i mnogi Mađari, koji su u Novom Sadu 1942. godine pokazali kako umeju da neguju „dobrosusedske“ odnose. Zato će Tadić i družina da nastoje da ih sve, onako nežne i umiljate i evropske, rehabilituju.

POGIBIJA U KRALJEVU
U oktobru mesecu 1941. godine udružene snage partizana  i rojalista napale su grad Kraljevo s ciljem da ga oslobode. U gradu je, međutim, bilo oko 2.200 vojnika Vermahta, kojima je zapoveđeno da grad ne smeju nipošto predati. Napad ustanika je počeo 5. oktobra, a već 6. oktobra nemačke trupe zatvaraju fabriku aviona „Dornije“ zbog „radne nepouzdanosti“, i hapse njene radnike, kao i radnike Fabrike vagona i železničare, plašeći se sabotaža. Svi su zatvoreni u jednu halu Fabrike vagona u Kraljevu. Za to vreme, Vermaht je već počeo sa odmazdama: u prvih deset dana oktobra pobili su Hitlerovi vojnici preko sto seljaka iz okoline i spalili nekoliko sela. Kada su četničko-partizanske trupe ponovile svoj napad 11. oktobra, uz upotrebu artiljerije, doneta je odluka da se kao taoci uzmu „komunisti, nacionalisti, demokrate i Jevreji“. Pošto napadi ustanika nisu prestajali, 15. i 16. oktobra nemačka vojska kreće avijacijom protiv njih, a pešadijska divizija 717. zavodi u Kraljevu vanredno stanje. Posle napada 15. oktobra uveče, za odmazdu je odmah streljano 300 Srba, a već sutradan je objavljeno da će protiv Kraljevčana biti preduzete najoštrije mere. Rečeno je da „neće samo sto Srba biti streljano za jednog Nemca, već će se istrebiti porodice i uništiti posed“. U to vreme, episkop žički Nikolaj ( Velimirović), konfiniran od strane Nemaca u manastiru Ljubostinji, pokušava da interveniše kod majora Alfonsa Maucijeviča (negde piše: Macijeovića) da bi spasao taoce. U svojoj knjizi o stradanju Žiče (u okviru svojih jesenjih odmazdi 1941, Nemci su avionima bombardovali Žiču i razorili je) i Studenice za vreme Drugog svetskog rata, arhimandrit Jovan Radosavljević kaže da je Nikolaj Maucijeviču rekao da on ne može da veruje da će jedan Sloven (očito, bio je to germanizovani Poljak) dozvoliti uništenje čitavog jednog slovenskog grada, na šta mu je Maucijevič odgovorio da je on poljski Nemac. Ovaj zločinac ne želi da  sluša Nikolaja i preti mu strogim zatvorom, zbog čega Svetitelj Žički kaže da će ga snaći kazna Božja. Posle razgovora sa pretpostavljenima, Maucijevič vraća vladiku u ljubostinjski pritvor, nazivajući ga „anglofilom i  najvećim germanofobom“.
U znak odmazde za 14 ubijenih i 10 ranjenih nemačkih vojnika, pripadnici 749. i 737. pešadijskog puka ubijaju, po sopstvenim izveštajima, „ukupno 1736 muškaraca i 19 komunističkih žena“. Puk 749. ide u dalje odmazde, i uništava stanovništvo koje živi u selima uz prugu Kraljevo-Kruševac. Pokolji u kraljevačkoj oblasti traju do 24. oktobra.   U to vreme skoro da nije bilo kuće bez znaka žalosti – velikog crnog barjaka.
Među Srbima koji su u Kraljevu streljani našli su se i drugi Sloveni: Slovenci i Rusi (nimalo slučajno: pripadali su „nižoj rasi“ koju su firerovi „nadljudi“ želeli da istrebe). Streljani su Slovenci, njih pedeset i troje, koje je hitlerovska armada, zajedno sa 30.000 ostalih njihovih zemljaka, proterala sa teritorije Maribora (želeći da je etnički očisti za germansku „superiornu rasu“) i koje je Srbija, preko đenerala Nedića i njegovog opunomoćenika za izbeglice Tome Maksimovića, primila na svoju teritoriju i smestila na najbolji mogući način u kuće uglavnom seoskih domaćina, voljnih da pomognu južnoslovenskoj braći. Streljano je i 59 pravoslavnih Rusa, u ovaj grad su stigli posle Prvog svetskog rata, bežeći od boljševičke revolucije, i postali su pravi Kraljevčani, sasvim integrisani u lokalnu sredinu. Pogubljeno je, u ime „Novog poretka“, 29 ruskih radnika, četvorica inženjera i tehničara, četvorica činovnika, 16 zanatlija, petorica učitelja i srednjoškolskih profesora. Među njima je bilo četiri mladića od 16  do 25 godina, 26 ljudi u zrelom dobu, između 36 i 45 godina, kao i 15 njih od 46 do 55 godina. Niko od ovih nesrećnika nije bio uhvaćen sa puškom u ruci; svi su bili mirni građani, skromno su živeli i u znoju lica svoga zarađivali hleb…Ali, bili su krivi jer su se, kao Sloveni, našli na putu Trećem Rajhu i njegovim osvajačkim ambicijama. I to uvek moramo pamtiti: krv Rusa i Srba, braće u Hristu, lila se zbog prava da se živi slobodno, bez robovanja tuđinu, ma kako on moćan bio i ma kakvim maskama pokrivao svoje pravo,osvajačko lice. I tome bi zajedničkom stradanju svakako trebalo podići, makar i najskromniji, spomenik. Da se na zaboravi.

KRAGUJEVAC
Krajem septembra 1941. godine, četnici su u Gornjem Milanovcu zarobili šezdeset Nemaca. Franc Eger, koji je uspeo da pobegne iz zarobljeništva, javio je svojoj komandi: „Sa nama su pristojno postupali, pošto su nam objasnili: četnici su slobodni srpski vojnici i oni priznaju ratna prava“. Gnevne glavešine Vermahta, umesto da budu zadovoljne humanim tretmanom svojih zarobljenika, naređuju da se pošalje kaznena ekspedicija koja će spaliti ovaj mali grad; 13. oktobra trupe javljaju zapovednicima: „Milanovac gori, taoci se sakupljaju“. Vraćajući se prema Kragujevcu, Nemci usput spaljuju srpska sela i ubijaju nevini narod. Ustanici vode borbe protiv njih i ubijaju deset, a ranjavaju 26 Nemaca. Major Kenig, koji u to vreme „ureduje“u Kragujevcu, čeka povratak trupa iz Gornjeg Milanovca da bi sproveo odmazdu nad lokalnim stanovništvom. Hapšenja počinju prvo 18. oktobra 1941, kada je privedeno 66 Jevreja i komunista. Kapetan Fon Bišofhauzen, okružni komandant, poslao je zahtev pretpostavljenima da se Kragujevčani ne streljaju, jer u samom gradu nijedan nemački vojnik nije ubijen. Ali, Srbi su bili krivi što su živi: Bišofhauzen je predložio Kenigu da strelja seljake u okolini, jer su oni skloni buntu; Kenig to prihvata, i prosvećeni Evropljani ubiju 422 seljaka u grošničkom kraju. Među opakim buntovnicima bio je i 14-godišnji čobanin Ljubiša Manić; ubili su i sveštenika Nikolu Aleksića, koga su, zajedno s muškarcima, izveli sa molitve u hramu i pred hramom streljali. No, Kenig nije bio zadovoljan: nastavio je sa sakupljanjem talaca i uskoro ih je bilo 2.300, spremnih da posvedoče da „Evropa nema alternativu“. Naravno, visokoobrazovani Evropljani nisu mogli da se uzdrže: upali su u kragujevačku Gimanziju, i poveli đake, da ih pobiju zato što pripadaju narodu koji se usudio da ustane protiv Getovih potomaka. Prethodno je Bišofhauzen naredio da se nastava u gradu mora normalizovati, a ako roditelji ne budu slali decu  u škole, biće streljani kao saboteri. Kenig je, dakle, obnovu redovne nastave iskoristio da gimnazijalce pošalje u smrt. Posle smeštanja nesrećnika u tzv. „topovske šupe“, počelo je masovno streljanje u zoru 21. oktobra. Ubijeno je, u toku tih dana, petoro dece od 12 godina, troje dece od 13 godina, četvoro dece od 14 godina, devetoro dece od 15 godina, 20 dece od 15 godina, 37 dece od 17 godina i 66 mladića od 18 godina. Nemci su ponegde pokazali  i humanost (specifičnu, ali ipak): recimo, pošto su uhapsili Milosava M. Radojkovića i njegovog oca, a otac bio određen za puštanje, pristali su na trampu: ubili su oca, koji ih je molio da pogine da bi izbavio sina, a Milosava su pustili. Zabranili su rodbini pristup telima pobijenih, pod pretnjom smrću. Opelo je služeno tajno, bez prisustva građana. Iza streljanih su ostale najjednostavnije i najpotresnije poruke. Recimo, bravar Borivoje Jovanović, rođen 1904. godine u Ropočevu, napisao je: „Čuvaj decu… poslednja reč… Bora. Amanet: nemoj decu da ostaviš“. A učenik šestog razreda Druge muške gimnazije u Kragujevcu, Paja Ivanović, dečak od šesnaest godina, poslao je poruku: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmeza“. I nije dočekao ni ćilim, ni ručak. Direktor gimnazije, Laza Pantelić, koji je sa svojim đacima pošao u smrt, poručio je ovo: „Srca moja i duše moje…Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zanavek. Vaš tata Laza“. Primitivni Srbi, ljudi sa osećanjima; a s druge strane Ničeovi nadljudi, koji su prešli granicu dobra i zla, kako bi nesrećni Fridrih rekao za svog natčoveka – „zveri sa veselim trbuhom“… (Ne smemo zaboraviti ulogu folksdojčera u svemu: oni su, kao poznavaoci Kragujevca, služili Kenigovim vojnicima kao vodiči prilikom hapšenja; varali su nesrećne žrtve da je u pitanju samo „zamena legitimacija“; pljačkali su imovinu streljanih; učestvovali su u streljanju. „Dobar komšija ti je bliži nego brat“, govorili su, u ono vreme, veseli Srbi; folksdojčeri su rešili da im dokažu da nije sve tako ružičasto kako Balkanci misle).
Beme je mogao da bude prezadovoljan. Nije mala stvar pobiti gimnazijalce željne pekmeza. Kao Austrijanac, on je pokazao varvarima iz Srbije šta znači pripadati srednjoevropskom kulturnom krugu. Kad je odlazio  na nove zadatke, rastao se od potčinjenih dnevnom zapovešću od 5. decembra 1941: „(…) Tokom delimično upornih borbi protiv potuljenog neprijatelja, uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama i teško pristupačnim terenima, postignuti su uspesi na koje mogu da budu ponosni svi oficiri, podoficiri i vojnici koji su u njima učestvovali (…) Napred na nova dela! Živeo firer!“Zanimljivo je da se Beme na procesu u Nirnbergu branio tvrdnjom da je baš zahvaljujući njegovim energičnim i čisto vojnim operacijama u Srbiji izbegnuta odmazda  nad civilnim stanovništvom: „To su bile moje muke i brige, danju i noću, koje su me stalno obuzimale“, rekao je ovaj evropski riter.

JASENOVAC, KRALJEVO, KRAGUJEVAC: IMA LI RAZLOGA ZA RAZDVAJANJE?
Ovih dana se, sa više mesta, pokreće inicijativa da se 21. oktobar, dan pokolja u Kragujevcu, proglasi državnim praznikom. Kraljevčani smatraju da cela sedmica treba da se posveti žrtvama nacističkog terora u Srbiji. S time sa slažu svi, od Niša do Šapca. Međutim, s obzirom na to da su i neki iz vladajuće koalicija zalegli za to da 21. oktobar postane državni praznik, kao spomen na žrtve genocida, a da veliki broj Srba onima iz vladajuće koalicije ništa ne veruje, javilo se pitanje – da li to neko hoće da zločine nad Srbima u Drugom svetskom ratu „srbijanizuje“ i da ukloni naš pogled s „Jadovna“ i „Jasenovca“, da bi se zaboravilo na hrvatske ustaše, čiji EU naslednici kupuju srpske njive i privredne potencijale, i da bi se sve svelo na Hitlera, koga Zapad već decenijama predstavlja kao marsovca što se slučajno spustio na planetu Zemlju, iako mu je 1938. godine Vinston Čerčil izražavao divljenje, i tvrdio, u otvorenom pismu, da bi se on, Čerčil, molio Bogu da Englezima pošalje takvog vođu kakav je Hitler samo da su Englezi u Prvom svetskom ratu prošli onako kako je prošla Nemačka. Mudri Srbi su rekli da je, uprkos svim užasima Kraljeva, Kragujevca i „Banjice“, „Jasenovac“ ipak najveće srpsko stratište, najveći naš grad pod zemljom, i da se Srbi s ove i s one strane Drine ne smeju razdvajati ni u grobu, a kamoli u sadašnjosti. Jer, ubijeni su iz istih razloga: zbog zločinačke srbofobije i svoga slobodoljublja, koje je uvek bilo prepreka svakoj imperijalnoj sili na putu ka svetskoj vlasti, pri čemu se ne sme zaboraviti da su na Balkanu nacisti imali SS divizije sastavljene od Hrvata i muslimana ( „Handžar“) i Šiptara („Skenderbeg“)? I potomci Hitlerovih najvernijih balkanskih sluga sada su saveznici NATO-a u pohodu ka Rusiji (pri čemu su, od početka devedesetih godina 20. veka, Srbi opet „kolateralna šteta“). Zato, a da bismo mogli da, između ostalog, uočavamo poučne istorijske analogije, ako se već radi na obnovi sećanja, obavezno treba povezati  srpska stratišta svuda, sa Jasenovcem u središtu. Sve ostalo bilo bi krivotvorina.

PREDLOG ZA RAZMIŠLJANJE
Nedavno su, dok su Srbi sa severa Kosova i Metohije branili svoje pravo da žive u Srbiji, a ne u šiptarskoj kvazidržavi pod NATO protektoratom, na njih pucali, pored američkih i (gle, čuda!) nemački KFOR-ovci. Nemačka je (opet – gle, čuda!) svoju vojsku, prvi put  posle Drugog svetskog rata, van zemlje upotrebila tokom sukoba na prostoru bivše SFRJ, a njeni avioni su bombardovali Srbiju 1999. godine. Svega se toga vredi setiti ove, 2011. godine, kada nas ubeđuju da  Evropska unija nema alternativu. Jer, u životu jednog naroda istorijsko iskustvo pomaže da se narod ne zanosi nikakvim utopijama, ma kako privlačno izgledale. Srbija je, u prošlom veku, imala dva puta iskustvo sa Evropom lišenom obrazine, koja joj je dolazila, preko Beča i Berlina, naoružana i spremna za obračun sa „necivilizovanim“ Srbima. Takva „Evropa“ pucala je u nevine ljude 1941. godine. U današnjim ratovima koji se, između ostalog, vode i da bi nam pamćenje bilo izbrisano, vredi se sećati. To može biti spasonosno. Budućnost je budnost. Uostalom, evo nečeg što liči na savremenu „RTS“ priču o bezalternativnoj EU, a ne potiče od vladajuće koalicije: „Ujedinjenje Evrope koje se u istoriji već odavno ocrtava predstavlja nužan razvoj (…) Evropa je postala suviše mala za međusobno izolovane i zaraćene suverenitete (…) Savez evropskih država mora biti zajednica po mogućnosti svih evropskih zemalja“. To su reči iz Nacrta predstavke Hitlerovog Ministarstva spoljnih poslova, koje je vodio Ribentrop. I nije u pitanju 2011, nego 1943. godina. To jest, ako se istorija nekom ponavlja, ponavlja se nama. Oni koji su ubijali u Šapcu, Kragujevcu i Kraljevu želeli su Ujedinjenu Evropu, zar ne? Ne zaboravimo šta je stajalo iza kosmpolitske retorike: u Beču je, aprila 1941, vrhuška nacističkog resora spoljnih poslova, raspravljajući o podeli Jugoslavije između Italije i Rajha, došla do zaključka da se u geopolitičkim igrama na Balkanu mora uzeti u  obzir iskustvo „genijalnog vojskovođe i državnika princa Eugena“, a da Beograd treba da postane nemačka tvrđava; jer, rečeno je, „samo onaj ko čvrsto drži Beograd, može da vlada Kapijom kod Beča (…) Gvozdenom kapijom (Đerdapom). Savezna ustanova za prostorno uređenje Rajha je stoga, 24. aprila 1941, razbijanje Jugoslavije (čije je srce bila Srbija) videla kao mogućnost za „izvlačenje Dunava iz zapuštenosti, što omogućava njegov razvoj u glavnu saobraćajnu arteriju nemačkog i evropskog Jugoistoka prema Nemačkoj“. Liči li vam to na tvrdnju nezavisnog belgijskog novinara Mišela Kolona, koji je, 2003, u tekstu „Ko je ubio Đinđića“ (objavljenom na sajtu Majkla Čosudovskog) rekao da je atentat posledica sukoba SAD-a i Nemačke za kontrolu dunavskog basena?
Bilo kako bilo, u svoj ovoj nesreći i polomu, Srbi, budite ponosni: nijedan vaš predak, nikada, nije ušao ni u jednu nemačku gimnaziju, pohvatao njene đake i poveo ih na streljanje. Nije to malo: ni pred Bogom, ni pred ljudima.

[/restrictedarea]