GADAFI Pikaso afričke politike

Piše Zoran Milošević

Život je dao, ali naftu nije. To će morati da uradi neki domaći izdajnik i strani plaćenik. Zato analitičari, uključujući i zapadne, kada pišu o budućnosti i „mogućnosti demokratije“ u postgadafijevoj okupiranoj Libiji nisu optimisti. Zaključak je jednoglasan: ubistvom Gadafija rat u Libiji nije završen

Gadafi je ubijen. Time je dodata još jedna sramna stranica zapadnoj istoriji beščašća. Zapadni mediji pišu da ga je ubio osamnaestogodišnji vojnik, a ruski da ga je ubio – Sarkozi. Reakcija njegovih „kolega“ po profesiji – političara, tačno je onakva kakav je bio i njihov odnos prema Libiji. Zapadni lideri i mediji ne skrivaju radost zbog njegove smrti (navodno, jer je bio diktator)! Ali, ostaje pitanje: da li treba verovati političarima?

[restrictedarea]

„OBRAZAC“ DEMOKRATSKE POMOĆI
Predsednik SAD-a Barak Obama je izjavio da je „Libijski narod zatvorio, na kraju, tešku i bolnu stranicu svoje istorije. Danas mi možemo sa sigurnošću saopštiti da je režimu Gadafija došao kraj, te da jednog od najstarijih diktatora više nema među živima“. Poznata američka TV stanica objavila je intervju sa Džonom Mekejnom, senatorom SAD-a iz države Arizona, povodom smrti Gadafija, sa veoma indikativnim sadržajem i sa nekoliko poruka: NATO je ustanovio obrazac pomoći „demokratama“ širom sveta i smrt Gadafija treba da zabrine Putina, jer je on sledeći. A generalni sekretar NATO-a Anders F. Rasmusen rekao je da „Libija može podvući crtu pod teškom i tamnom stranom svoje istorije i okrenuti novi list“. Pri tome je još dodao da su „NATO i njegovi partneri uspešno sproveli u život istorijski mandat OUN za zaštitu naroda Libije“. Slično su izjavili i britanski premijer Dejvid Kameron, nemačka kancelarka Angela Merkel, predsednik Evropske komisije Žoze M. Baroz, predsednik Evropskog saveta Herman van Rampej i generalni sekretar Ujedinjenih nacija Mun. Povodom ubistva Gadafija oglasio se i Vatikan, istom pesmom kao i ovi nabrojani politički prvaci Zapada, ustvrdivši da je Gadafi vodio surov i despotski režim, što drugim rečima opravdava njegovo ubistvo. „Ubica“ Gadafija Nikola Sarkozi je izjavio: „Nestanak Moamera Gadafija je veliki korak u borbi koju je poslednjih osam meseci vodio libijski narod, koji je težio da se izbavi od diktature i nasilja koje je vladalo više od 40 godina“.
Stiče se utisak kao da im je ista ruka (ili isti interes) pisala izjave. A koliko je libijski narod vodio borbu protiv Gadafija svedoči činjenica da je glavnu ulogu u njegovom svrgavanju sa vlasti imao NATO, a ne Libijci. Laži i demagogiji nikad kraja.
Sasvim drugačije izjave, međutim, dolaze iz Indije. Ministarstvo spoljnih poslova ove zemlje je izjavilo: „Događaji u Libiji i stradanje njenog naroda nas zabrinjava. … U ovom momentu Indija izražava svoju spremnost da dostavi pomoć narodu Libije u političkoj tranziciji i obnovi zemlje“. Slično saopštenje dala je i Južna Afrika, dok je predsednik Venecuele Ugo Čavez izjavio saučešće libijskom narodu i Gadafijevoj rodbini: „Ja sam razgovarao sa kubanskim liderom Raulom Kastrom i on mi je rekao: ‘Gadafija će ubiti’. Nažalost, smrt Gadafija se obistinila. Njega su ubili … Uvek ću pamtiti Gadafija kao velikog borca, revolucionara i mučenika“.
Ministarstvo inostranih poslova Kine se takođe oglasilo vrlo pomirljivom izjavom i bez etiketiranja Gadafija kao diktatora, izrazivši želju da se uspostavi etničko i nacionalno jedinstvo i što pre obnovi socijalna stabilnost i ekonomija, kako bi građani države mogli da vode normalan život.
Islamske države iz Persijskog zaliva koje su mnogo pomogle snagama NATO da sruše i ubiju Gadafija nisu dale nikakvo saopštenje, niti izjavu.
Ironično zvuče izjave predstavnika organizacija za zaštitu ljudskih prava sa Zapada, jer uvek dođu kasno kako bi se skrenula pažnja sa ubica, i zaštitili političari od odgovornosti da „treba istražiti smrt Gadafija“. „Emnesti internešenal“ je, na primer, pozvao da se sprovede nezavisno istraživanje smrti Gadafija, koji je, kako se videlo na snimcima, bio uhvaćen živ i posle toga mučen (vezali su ga za džip i vukli), da bi ga potom streljali – naravno, bez suda.

„PAS BLISKOG ISTOKA“
Gadafija su, dakle, različito doživljavali. Kao vojnika (pukovnika) i „kralja kraljeva Afrike“, diktatora, teroristu, individualistu, ekscentrika, heroja, važnog strateškog partnera… Gadafi je imao svoju političku filozofiju, detaljno inače opisanu u njegovoj „Zelenoj knjizi“. Uvek je privlačio pažnju, ne samo arapskog sveta, jer njegovi govori i dela zaista su bili ubedljivi. U Libiji, za njegovo vreme uspostavljen je stvarni socijalistički poredak, veoma pravedan. Nije bilo nezaposlenih, svi su imali pravo na besplatno školovanje i studiranje (bilo gde u svetu), svi su bili stambeno obezbeđeni, a cene životnih namirnica bile su svedene na minimalne…
Kao mlad oficir u burnoj 1969. godini Gadafi je izveo prevrat bez kapi krvi, da bi deset godina kasnije (1979) svet o njemu pisao kao o lepom, harizmatičnom mladom oficiru. Gadafi je bio sledbenik egipatskog lidera Nasera, jer se poput njega, odmah po preuzimanju vlasti, pozabavio demontažom i popravkom ekonomskog nasleđa nastalog u vreme kolonijalizma. No, ove dve države su imale različit izvor problema. Egipat je vodio borbu za kontrolu nad Sueckim kanalom, a Gadafi za kontrolu nacionalnih resursa – tačnije nafte. Do 1969. godine dohodak od eksploatacije libijske nafte išao je stranim kompanijama, pa je Gadafi zatražio preispitivanje Ugovora, preteći da će onemogućiti eksploataciju nafte ako se to ne uradi. Govorio je: „Ako su ljudi živeli 5.000 godina bez nafte, mogu još nekoliko godina dok ne dobiju svoja zakonska prava“. I uspeo je! To je bio primer i za druge arapske države, što je dovelo do njihovog ekonomskog razvoja, zasnovanom na izvozu nafte. Od svih država Libija je stekla najviše bogatstva, a Gadafi je to usmerio na stvaranje socijalne pravde i dekolonijalizaciju Afrike. Uspeo je da realizuje značajne projekte, kao što je „velika veštačka reka“, sistem vodovoda koji je doveo vodu sa juga (iz arterskih bunara) na sever zemlje.
Rodio se 1942. godine u porodici beduina. Bio je inteligentan i vispren, iako nije imao normalno obrazovanje. U detinjstvu je naučio samo da čita Kuran, a kasnije je završio vojnu školu. Ipak, početkom sedamdesetih godina rešio je da postane svetski politički filozof i razradio je „treću svetsku teoriju“, detaljno opisanu u „Zelenoj knjizi“. Želeo je da ukloni raznoglasja između kapitalizma i komunizma (prva i druga teorija) i tako uvede čovečanstvo na put političke, ekonomske i socijalne revolucije koja će osloboditi sve porobljene narode. Širio je, dakle, antiimperijalističke ideje i na druge države,  podržavao je i finansirao pojedince, grupe i političke partije iz niza država koji su u svom programu imali borbi protiv imperijalizma.
Važan momenat za odnos prema Gadafiju je eksplozija bombe 1986. godine u jednom berlinskom kafiću, od koje su poginula tri američka vojnika. Tadašnji predsednik SAD-a Ronald Regan je naredio da američka vojska avijacijom bombarduje za osvetu Tripoli i Bengazi. Međutim, do današnjeg dana nema dokaza da je podmetanje bombe izvršila Libija. SAD su ga, odnosno Regan, proglasile „psom Bliskog istoka“. Od avio-bombi poginulo je mnoštvo Libijaca, ali i Gadafijeva kćerka, dok je on izbegao smrt. Ova akcija SAD-a samo je osnažila autoritet pukovnika u antiameričkim i antiimperijalističkim krugovima.
Ono što je dokazano jeste da je Gadafi odgovoran za podmetanje bombe na let 103 avio-kompanije „Panam“ nad škotskim gradom Lokberi, 1988. godine, što je učinio da bi se osvetio za avio-napad na svoju zemlju. Tom prilikom je poginulo 270 ljudi. To je dovelo do sankcija Ujedinjenih nacija i  višegodišnjih pregovora o plaćanju odštete rodbini poginulih, kao i samoj avio-kompaniji.
Do kroćenja „besnog psa“ doveo je američki napad na Irak 2003. godine. Njegovi saradnici su tvrdili da je posle toga Gadafi „smekšao“ i počeo da uspostavlja dobre odnose sa Zapadom, odnosno promenio je spoljnu politiku Libije. To je dovelo do ukidanja sankcija UN i lideri svih zemalja su ponovo počeli da posećuju Tripoli, uključujući čak i  engleskog premijera Tonija Blera.
Kada su u decembru 2010. godine nemiri zahvatili Tunis, samo je mali broj ljudi znao da će uskoro meta biti Libija. „Dani gneva“ su proizveli Rezoluciju 1973 Saveta UN (mart 2011), kojom se dozvoljavaju „bilo koje neophodne mere“ za zaštitu građanskog stanovništva u Libiji. Ovakvu formulaciju iskoristio je Zapad, ali najviše francuska vojska, čije su akcije dovele do proterivanja Gadafija iz Tripolija i potom do njegovog surovog ubistva. Gadafi se junački borio da zaštiti nacionalno bogatstvo, tačnije naftu od zapadnih krstaša i pljačkaša, a da je agresorima cilj libijska nafta, a ne zaštita građana, svedoči izjava predstavnika vojne koalicije koja je napala Libiju da će troškove rata naplatiti libijskom naftom.
Život je dao, ali naftu nije. To će morati da uradi neki domaći izdajnik i strani plaćenik. Zato analitičari, uključujući i zapadne, kada pišu o budućnosti i „mogućnosti demokratije“ u postgadafijevoj okupiranoj Libiji nisu optimisti. Zaključak je jednoglasan: rat u Libiji ubistvom Gadafija nije završen.

ZAŠTO JE GADAFI PREDAT ZAPADU?
Gadafi je neosporno bio lider Afrike. Njegova zemlja je učestvovala u skoro svim ratovima na afričkom kontinentu, a i Zapad i Istok (kao i daleki Istok) iritirao je učešćem u građanskom ratu u Kongu, gde se vodila bitka za tantal, bez kojeg nema savremene radio-elektronike. Gadafi je pomagao mnoge režime i ustanike u Africi.
Borbu za Afriku započeo je 1970. godine stupanjem Libije u Organizaciju afričkog jedinstva, gde je bio glavni organizator udaljavanja vlasti Izraela i zapadnog kolonijalizma sa Crnog kontinenta. Blagodareći Gadafiju likvidiran je portugalski kolonijalizam u Africi. Finansirao je antikolonijalnu revoluciju u Angoli, Gvineji Bisao, Mozambiku… Ogroman novac je Gadafi potrošio da bi uspostavio bratske odnose sa Južnoafričkom republikom (za vreme vlade Džekoba Zume). Posebno dobre odnose uspostavio je sa Ugandom i Tanzanijom. Uopšteno govoreći, Gadafi je faktički pomogao sve aktere antikolonijalne revolucije u Africi. Nestankom SSSR-a, Gadafi je promenio svoju taktiku na Crnom kontinentu formalno otkazavši podršku ustanicima, ali se koncentrisao na stvaranje političkog jedinstva Afrike po obrascu Evropske unije. Tačnije, stvorio je Afrički savez, proglašen na sastanku Organizacije afričkog jedinstva 9. avgusta 1999. godine.
To je izazvalo jezu, kako na Zapadu, tako i na Istoku. Čak su Indija i Kina počele da zaziru od Gadafija, jer su, koristeći se političkim i ekonomskim slabostima Crnog kontinenta, širili svoj uticaj i eksploatisali prirodna bogatstva ovog kontinenta u svom interesu.
Naravno, od samog početka Afričkog saveza Libija i Gadafi su igrali glavnu ulogu, zato što je većinu budžeta obezbedila upravo ova država. Samim tim uticaj pukovnika je rastao, ne samo kod afričkih lidera, već i kod običnih ljudi. Gadafi je dozvolio da mnogi Afrikanci dođu u njegovu zemlju na rad i tako ih spasao od gladi i siromaštva. Godine 2008. o njemu se govorilo kao o „Kralju kraljeva Afrike“. Na osnovu uspeha i popularnosti u Africi, poslednje tri godine, Gadafi je imao ideju da izgradi „Sjedinjene afričke države“, sa jednom valutom, pasošem, jedinstvenom vojskom… Zato ga je ne tako davno jedan arapski doktor političkih nauka s pravom nazvao „Pikasom afričke politike“.
Ipak, značajan broj afričkih lidera bio je povezan sa Zapadom, zatim Kinom, Indijom i Rusijom, koji su ih podržavali u zamenu za pristup (jeftinim) sirovinama. Težnja Gadafija da stvori „Sjedinjene afričke države“ predstavljalo je ugrožavanje interesa mnogih država koje su Afriku posmatrale isključivo kao neiscrpnu sirovinsku bazu. Zato je u Savetu bezbednosti postignuta saglasnost (10 – za, nijedan – protiv) da se donese odgovarajuća Rezolucija kojom je Gadafi „pušten niz vodu“, piše Sergej Balmasov za rusku „Pravdu“. Doduše, Rusi su vrlo brzo počeli da se kaju zbog libijske Rezolucije. Da li zato što je u medijima masovno počelo da se piše da su Rusi sve svoje saveznike u novije vreme izneverili (od Jugoslavije, do Iraka i Libije) ili zbog istinskog saznanja da su se prevarili, ostaje za sada nejasno.
Moramo pognuti glavu pred sećanjem na slavnog sina svih naroda. Slava pukovniku Gadafiju! – pišu i govore mnogi Rusi, deleći tako emociju i raspoloženje značajnog dela nezavisnog i mislećeg čovečanstva.

[/restrictedarea]