Krvava EU kandidatura

Piše Milorad Vučelić

Obistinile su se najcrnje slutnje. Ma koliko se čuvali toga da budemo proroci zla ili oni koji prizivaju novu tragičnu kosovsku srpsku žrtvu, svaki ozbiljniji uvid u dešavanja na severu Kosova i Metohije ukazivao je da će se zlo dogoditi. Bojevom municijom, rafalnom i pojedinačnom paljbom, američki i nemački vojnici pucali su na srpski narod koji je mirno protestvovao i pružao otpor braneći svoje pravo na slobodan život u otadžbini.
Krajnje ogoljeno, NATO je rešio da na srpski narod više ne puca rukom šiptarskih terorista od njih naoružanom. Svoje oružje je krajnje otvoreno uzeo u sopstvene ruke i raspalio po Srbima. Američki i nemački vojnici su pucali i na one koji su nosili ranjenike, a kuršumima su izrešetali i vozila Hitne pomoći koja su prenosila srpske ranjenike.
Svi ovi tragični događaji bili su očekivani. Ali zbog toga užas, naravno, nije manji. Uprkos ovako pakleno kontrolisanim medijima i još gorim političarima, do naroda su dopirala upozorenja šta se može dogoditi nastavi li zvanična Srbija putem „bez alternative“, obesnažujući Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i sa snishodljivim oduševljenjem prihvatajući EULEKS.
I pored svih upozorenja srpske vlasti nisu učinile baš ništa da spreče i osujete (srpsko) krvoproliće. Naprotiv. Njihova neodgovornost je ovoga puta zalivena krvlju srpskih žrtava. Iz dana u dan uporno su ponavljali da srpski narod na severu Kosova ima pravo da mirno protestvuje i da na barikadama ne naseda na provokacije. Svaki nastup čelnici i služinčad srpskog režima su koristili da slavodobitno istaknu da je „država Srbija uz svoj narod na severu Kosova“ i da Srbi treba da imaju „poverenja u srpsku državu“. I svakoga dana u svakom pogledu, pokazalo se to u ovom krvavom obračunu američkih i nemačkih vojnika sa golorukim Srbima, lagali su, kriminalizovali svoje sunarodnike, varali, obmanjivali, pretili Srbima sa severa Kosova, otvoreno ih izdavali u tobožnjem „pregovaračkom procesu“ i „Briselskom dijalogu“, i opet lagali, lagali…
Našim vlastodršcima je prolivena krv nevinih i nenaoružanih Srba samo prilika da kažu da se sada nalazimo u „pat poziciji“, da „treba sačuvati mir i trezvenost“. Oni i dalje, preko prolivene krvi, besramno „pružaju ruke“ prema našim dželatima.
Gledajući unazad na ponašanje režima i uporno isticanje prava Srba na miran protest, sve ovo izgleda kao pokušaj providnog huškanja i navlačenja Srba sa Kosova na tanak led. Budući da je samoorganizovanim protestom Srba bio zatečen, i to usred samog finala izdajničkog procesa, beogradski režim je prihvatio staro geslo, po kojem kada već ne možeš da savladaš neprijatelja – pridruži mu se. U ovom slučaju originalan doprinos ovoj lukavoj i podmukloj političkoj tehnici samo je u tome što se u ovom slučaju kao neprijatelj režima pojavljuje, ni manje, ni više, nego vlastiti narod.
Iz usta najviših predstavnika srpskog režima moglo se po sto puta čuti da Srbija nikada neće preći „crvene linije“ svoje politike. Neke linije su sada i te kako crvene, da crvenije ne mogu biti. Crvene od srpske krvi prolivene na Kosovu. Za srpski režim boja srpske krvi ne spada u „crvene linije“ preko kojih nikada neće preći. Sve pouzdanije stiče se jasan utisak da su to u stvari „crvene linije politike i interesa EU i SAD-a“ koje današnji srpski režim nikada neće preći. Tačno onako kako uostalom i stoji u jednoj od, posredstvom Vikiliksa, objavljenih tajnih depeša američkog ambasadora iz Beograda.
Zvanična Srbija je sve karte stavila na postignuće statusa kandidata za EU. Dugo očekivana kandidatura za EU sada je više nego ubedljivo overena krvlju, prostrelnim i ustrelnim ranama Srba, i bodljikavom žicom kojom se pregrađuje Srbija. Umesto čadora po severu Kosova podižu se ograde bodljikavih žica. Nimalo slučajno. Ta bodljikava žica je pravi američko-nemački simbol. Kauboji su njom pregrađivali preriju otimajući je Indijancima, a kada su Nemci u pitanju jasno je da se radi o rovu i konclogoru. (Pročitajte tekst „Kandidatura okupana srpskom krvlju“ Nikole Vrzića).
Ima li užasnije kandidature za EU od one koja je poprskana krvlju nevinih žrtava? I ta krv nije samo na rukama neposrednih oružanih izvršilaca i njihovih komandanata iz NATO-a i EULEKS-a. Ona je i na rukama odgovornih i najodgovornijih nosilaca vlasti u Srbiji i ne može je niko i nikada sprati. Posle raspeća Hrista na krstu to nije uspelo ni njegovom dželatu – sudiji Pontiju Pilatu.
Priča kaže da se onaj ko je razapinjanjem na krst na smrt osudio Isusa Hrista toga kasnije nije ni sećao. Navodno je već ostareli Pontije Pilat na pitanje o usmrćenju Hrista odgovarao „Isus iz Nazareta! Ko to beše?“
Današnji, a sveži i bodri čelnici srpskog režima se već sada, poput  Pilata, pitaju: „Srbi sa Kosova! Ko to beše?“ Odvraćajući nam pogled sa Kosova ka krvavoj kandidaturi za EU, onako pilatovski pokušavajući da operu ruke od saučesništva i razapinjanja srpstva na krst.
Uzalud.