Piše Svetlana Vasović-Mekina
Nedavna korupcionaška afera u Evropskom parlamentu pokazala je da novinari koji deluju „pod krinkom“ mogu da postignu značajan uspeh uprkos činjenici da je više nego komplikovano potonje pravno sankcionisanje funkcionera uhvaćenih u korupciji
U Sloveniji je posle gotovo pet meseci otkako je engleski „Sandej tajms“ lansirao aferu „novac za zakone“ ponovo aktuelizovan „slučaj Taler“. Istražni sudija je na zaprepašćenje domaće javnosti odbacila zahtev Nacionalnog istražnog biroa Slovenije da se sprovede kućna istraga na adresi sada već bivšeg slovenačkog poslanika u Evropskom parlamentu Zorana Talera (Zoran Thaler), optuženog da je za mito od 100 hiljada evra u Evropski parlament „ugurao“ amandmane po želji (lažnih) lobista, uistinu prerušenih novinara. Taler posle izbijanja afere isprva nije pokazao nameru da se povuče sa političke scene, ali je bio prisiljen da to učini zbog pritiska javnosti koja ga je svojim glasom izabrala za slovenačkog predstavnika u Evropskom parlamentu. Jeste se tada izvinio ogorčenim (slovenačkim) biračima za svoj „nepromišljeni“ čin, ali je u istom dahu napao novinare koji su ga „uvukli“ u aferu i zapretio da će tužiti medijsku korporaciju koja izdaje „Sandej tajms“. U tom poduhvatu mu je zgodno došlo da je novina deo imperije Ruperta Mardoka koji se kasnije i lično našao na optuženičkoj klupi u britanskom Parlamentu zbog afere prisluškivanja, što je za posledicu imalo gašenje tabloida „Njuz of d vorld“.
Nagla Mardokova nepopularnost, uz nerazumljivu odluku istražnih organa u Sloveniji koji su lakonski zaključili da nema razloga za kućnu premetačinu doma bivšeg slovenačkog delegata u evropskom Parlamentu, ponukalo je Talera da se netom oglasi u javnosti izjavom kojom bi da spere ljagu sa svog imena jer navodno ima mnogo ponuda kako da iskoristi aferu čiji je bio jedan od glavnih protagonista.
„’Hajde, napiši roman.’ Politički medijski triler, takvi su deficitarni! No, pripreme su u toku. Mislim da bi mogao da se snimi odličan film koji bi morao da ima ambiciju da prikaže celu monstruoznost Mardoka i njegovu prepletenost sa politikom. A upravo moja bizarna priča ima na gomili sve moguće elemente: medije, politiku, tajne službe, žene, Balkan, EU, anti-EU, zavere itd. Da, život piše romane“, pohvalio se Taler tabloidu „Slovenačke vesti“, 30. jula ove godine.
Talerovo pojavljivanje u javnosti okuražio je zaključak istražnog sudije da za njegovo dalje gonjenje „ne postoje ni procesni, ni suštinski razlozi“. Tako će se Taler, za razliku od svog austrijskog kolege takođe uhvaćenog „sa rukom u ćupu meda“, izvući iz afere „novac za zakone“ sa nešto medijskih modrica, stoički podnevši zgražanje evropske, a naročito domaće javnosti i brisanje svog imena iz anala Evropskog parlamenta. Sva je prilika da Taler neće trpeti nikakve druge sankcije izuzev gađenja javnosti, jer je i ljubljanski Okružni sud odlučio da nije nadležan za ovaj slučaj. To je scenario koji je bio najavljen već tokom Talerovog nećkanja da se povuče sa mesta evropskog poslanika u jeku afere. Već tada su poznavaoci slovenačkog prava ukazali da ni dokazi „Sandej tajmsa“ o Talerovoj sklonosti da primi mito za protivuslugu da „ugura“ određena rešenja u Evropski parlament, na sudu neće imati težinu. Tako se i dogodilo – sudija je odlučila da suđenja neće biti jer su dokazi prikupljeni nezakonitim, tajnim snimanjem Zorana Talera. Iako ga je kamera (tajno) snimila kako se u kafani raduje svoti koju je zatražio od lobista (zapravo novinara „Sandej tajmsa“), slovenački sud smatra da nema osnove za sumnju da je Taler počinio kažnjivu radnju primanja mita.
LOVAC ILI ŽRTVA?
Afera je izbila 20. marta ove godine, kada je britanski „Sandej tajms“ objavio video snimke na kojima su zabeleženi primeri korupcije u Evropskom parlamentu. Novinari lista su se lažno predstavljali kao lobisti i pokušali da podmite oko 60 evropskih poslanika. Čak četrnaest poslanika je „pokazalo zanimanje“ za ponuđeni novac, dok su četiri poslanika prešla sa reči na dela – uzeli su novac ili su za utanačenu novčanu nagradu poslali u proceduru Evropskog parlamenta amandmane, koji su im (lažni) lobisti tražili. Među potonjima se našao i Zoran Taler, nekadašnji slovenački ministar spoljnih poslova, u Evropski parlament izabran na listi vladajućih Socijalnih demokrata (SD) premijera Boruta Pahora. Taler je u Evropski parlament poslao „svoj“, odnosno izlobiran amandman. Cena? Sto hiljada evra.
U istu klopku uhvatio se i Adrian Severin, nekadašnji ministar spoljnih poslova Rumunije, kao i Ernest Štraser koji je do 2004. godine obavljao funkciju austrijskog ministra unutrašnjih poslova. Severin je „lobistima“ čak poslao račun za „savetničke usluge“ u visini od 12.000 evra. Afera je dobro protresla Evropski parlament i ubraja se u jednu od najvećih za 53 godine postojanja te institucije. Četvrti posrnuli poslanik je Španac Pablo Zalba Bidegain.
Taler je, isto kao i Severin i Štraser, prvo sve negirao, a posle objavljivanja snimaka branio se da nije učinio ništa nezakonito. Posle pritisaka iz vrha Pahorove stranke bio je prisiljen da da ostavku. Štraser je posle odijuma austrijske javnosti povukao isti potez, dok je Severin na sve načine pokušao da se održi u evropskom sedlu. Osam dana posle izbijanja afere, Taler je medijima poslao saopštenje u kojem se izvinio „svima koje je povredio svojim teško razumljivim ponašanjem i uticao na njihovo loše raspoloženje“. Dodao je na kraju da „zna da je naneo štetu Evropskom parlamentu i široj politici, zbog čega mu je iskreno žao“. Uprkos izvinjenju, Taler je ostao tvrd u stavu da „nije primio mito“, pravdajući se da se samo pretvarao i sa novinarima lobistima dogovarao zato da bi otkrio „ko to želi da ga diskredituje“, jer je „80 odsto“ bio uveren da pokušaj diskreditacije dolazi iz Makedonije u kojoj je takođe inkriminisan zbog ceha za „medijsko savetovanje“ nekadašnjem predsedniku države.
Afera „novac za zakone“ doživela je kulminaciju početkom aprila najavom zvaničnih istraga, kako u državama iz kojih potiču posrnuli evropski poslanici, tako i u samom Evropskom parlamentu. Talerova kancelarija je zapečaćena. On je bio prinuđen da poseti sedište Antikorupcione komisije u Sloveniji i da da informacije OLAF-u (Evropskoj kancelariji za borbu protiv prevara), ali je paralelno poradio na svom imidžu „žrtve neprijateljske politike prema EU“ koju, prema Taleru, predvodi grupacija časopisa Ruperta Mardoka.
Stoga je i nedavnu odluku slovenačkih istražnih organa da ga neće dalje kazneno goniti Taler pozdravio kao „stručnu i profesionalnu“, izrazivši zadovoljstvo jer gospođa sudija nije pokleknula pred „demonstracijom moći“ od strane Nacionalnog istražnog biroa (slovenačkog pandana američkog FBI), koji je nedavno osnovan. Nije zaboravio ni da ponovi da još uvek razmišlja o tužbi protiv vlasnika britanskog tabloida jer je lično bio žrtva „tajnog snimanja“, zbog čega je u Velikoj Britaniji nedavno pukao veliki skandal, a posledično zatvoren list „Njuz of d vorld“.
Tanku nadu da se Taler ipak neće olako izvući iz afere koja je uzdrmala Evropski parlament, daje interesovanje slovenačke Komisije za borbu protiv korupcije, čiji prvaci sa Talerom ne dele isto viđenje slučaja. Komisija je ocenila da postoje osnovani razlozi za sumnju da je došlo do kažnjive radnje korupcije, zato je još 21. marta ceo slučaj predala Nacionalnom istražnom birou i posebnoj grupi tužilaca za progon organizovanog kriminala. Komisija je istakla da „naročitu brigu izaziva činjenica da istražni postupak u ovom slučaju teče izrazito sporo u poređenju sa druge dve države (Austrijom i Rumunijom) iz kojih potiču ostala dva (evropska poslanika) osumnjičena za primanje mita“. Slovenačka Komisija za borbu protiv korupcije upozorila je posle nedavne odluke domaćih istražnih organa da Talera oslobode s udice na koju se ulovio, da se radi o primeru sudske odluke koja zbog svoje suštinske i pravne argumentacije, odnosno njene odsutnosti traži posebnu pažnju. Zato Komisija proučava mogućnost da Sudsko veće ili neki drugi nadležan organ proveri i rad sudije u ovom slučaju.
Istražni postupak protiv Talera bi u Sloveniji mogao biti obnovljen, odnosno nastavljen, ali samo u slučaju da domaći Nacionalni istražni biro pronađe i ponudi nove dokaze.
Tako Zoran Taler u Sloveniji još nije ni saslušan u svojstvu okrivljenog, za razliku od postupaka koje, na primer, protiv Štrasera vode austrijski organi gonjenja. Oni su za potrebe postupka protiv njihovog donedavnog šefa Štrasera već saslušali 15 pojedinaca i obavili više kućnih pretraga i to ne samo u Austriji, već i u Belgiji i Francuskoj. U međuvremenu se oglasio i OLAF, nezadovoljan (ne)kooperativnošću organa Evropskog parlamenta u raščišćavanju afere, a istom prilikom je utvrđeno da Evropskom parlamentu nedostaju mehanizmi za kažnjavanje korupciji sklonih zvaničnika, što je upečatljivo demonstrirao rumunski poslanik Severin koji se dugo opirao da podnese ostavku i povuče sa mesta evropskog funkcionera.
Advokat Zorana Talera Boštjan Penko je u naporu da opere ljagu sa imena svog klijenta obelodanio da je zamolio OLAF, odnosno Evropski ured za borbu protiv korupcije da se u Talerovom slučaju sve (istražne) radnje obave što brže, kao u primeru španskog poslanika Pabla Zalbea Bidegaina. Odluka slovenačkog istražnog sudije nije iznenadila Talerovog branioca, niti slovenačke pravne eksperte koji su od početka afere upozoravali da novinarsko raskrinkavanje korupcije može biti uspešno jer može da dovede do ostavke pojedinog funkcionera, ali da je tako prikupljene dokaze teško upotrebiti u eventualnim kaznenim postupcima protiv protagonista primanja i davanja mita.
LAŽIMA DO ISTINE
Pravni problemi oko sudskog epiloga „slučaja Taler“ ne predstavljaju, naravno, nikakav dokaz o nezakonitosti novinarskog raskrinkavanja korupcije u redovima evroposlanika, kako to sada Taler pokušava da prikaže, povodom afere oko britanskog tabloida „Njuz of d vorld“. Jesu metode „lažnog predstavljanja“ novinara rizične, jer otvaraju i moralnu dilemu, odnosno nameću pitanje „da li je lažima moguće doći do istine?“ Etički kodeksi američkih i evropskih novinarskih udruženja dokazuju, međutim, da je ovakvo otkrivanje korupcije dozvoljeno i legalno. Jasno, pod određenim uslovima.
Odredbe etičkog kodeksa Američkog udruženja profesionalnih novinara (SPJ) određuju da novinar mora da se „kloni prikupljanja informacija pod krinkom i drugih prikrivenih metoda prikupljanja informacija osim u slučaju kada uobičajenim, otvorenim metodima ne bi bilo moguće dobiti informacije koje su nužne za javnost“. U slučaju primene prikrivenih metoda novinarskog istraživačkog rada, iste moraju biti razotkrivene u okviru članka koji publikuje informacije prikupljene pod krinkom. Slično i kodeks britanskih urednika, koji obavezuje i britansku Komisiju za pritužbe (Press Complaints Comission – PKK), novinarima u načelu zabranjuje upotrebu prikrivenih metoda rada, ali istovremeno određuje da je lažno predstavljanje ili prikrivanje (identiteta novinara) opravdano ako je to u javnom interesu i u slučaju kada nije moguće doći do materijala drugim sredstvima. „Smernice za novinare pod krinkom“ na sličan način obavezuju i belgijske novinare koji smeju da prikupljaju informacije od „velike društvene važnosti“ i to ako druge metode nisu dale rezultate.
Sudski progon novinara koji su radili pod krinkom, od strane „žrtava“ njihove obrade, u pravilu je osuđen na neuspeh u evropskim zemljama i u SAD. To i Taler dobro zna. Prilikom rangiranja pravnih problema koji nastaju tokom progona onih koji su u korupcijskim poslovima otkriveni od strane novinara „pod krinkom“, potrebno je razlikovati ciljeve i metode novinarskog rada od metoda rada organa progona. Novinar, čim raskrinka određeni prekršaj ili krivičnu radnju – može da kaže da je postigao cilj, obavio profesionalni zadatak. Dok je za istražne organe cilj – pravosnažna osuda prekršioca.
Novinarske istrage pod krinkom imaju mane, ali je njihova prednost što mogu da postignu veoma brz efekat.
Bilo bi korisno takve metode novinarskog rada proširiti i u Srbiji, jer i slovenački „slučaj Taler“ dokazuje da novinarski istraživački rad na temu korupcije u političkim krugovima može biti medijski i društveno veoma uspešan, čak i bez postizanja pravnih sankcija za one koji su uhvaćeni u nepravilnostima ili nezakonitim radnjama.
_____________
Saopštenje OLAF-a
Javno saopštenje OLAF-a da ni u Evropskom parlamentu nije naleteo na naročito razumevanje za istragu o podmitljivosti najviših zvaničnika EU, obeshrabruje da će slučaj Štraser, Taler i Severin dobiti epilog na evropskom nivou.
Istražitelji OLAF-a su odmah posle izbijanja afere prionuli prikupljanju dokaza kojima bi potvrdili ili odbacili sumnje u koruptivne sklonosti evroposlanika. Začudo, iako je većina Talerovih, Štraserovih i Severinovih kolega u medijima promptno osudila njihov čin, Evropski parlament je tek posle više od nedelju dana odugovlačenja i sporenja odobrio OLAF-u da počne istragu povodom „afere korupcija“. Dozvoljena je, međutim, samo administrativna istraga, što znači da je OLAF-u uskraćen pristup u kancelarije žigosanih poslanika.
„Sandej tajms“ je sa svoje strane pomogao početak istrage, tako što je Evropskom parlamentu dostavio „hard disk“ na kojem su zabeleženi svi podaci i tok „vrbovanja“ četiri posrnula poslanika, da u zamenu za novac kroz evropsku legislativu proguraju zakonska rešenja po želji lobista za koje nisu znali da su prerušeni novinari. OLAF je potvrdio da se radi o veoma kompleksnom slučaju i da do sada još nije vodio istragu povodom slične afere. zaйmы na kartu bez otkaza kredito24 zaйmzaйm studentu na kartukak polučitь zaйm pod materinskiй kapital
Krstaski pohodi preko Labe,
Praktični Saksonci pomisle: što ćemo mi ići na nevjernike u Palestinu, kad ih imamo odmah preko Labe veliko mnoštvo? Znali su Saksonci, da se iz Palestine malo tko živ vraćao, a još manje se tko vraćao s obilnijem plijenom. Nasuprot u slavenskoj zemlji bilo je dosta što se moglo zaplijeniti.
Tako Saksonci brzo odluče ne ići u Palestinu, nego u slavensku zemlju. Papi je Evgeniju III i to pravo bilo. Niklot se njeko vrijeme junački branio od krstaša, ali se ne bi bio mogao obraniti, da nijesu Saksonci sami odustali od boja i ponudili Niklotu mir. Ne treba misliti, da su se oni smilovali na jadne Slavene, već su ovo promislili: ako mi sve Slavene poubijamo i svu njihovu zemlju poharamo, tko će onda nama rabotati i harač plaćati? Niklot obeća, da će se sa svojim narodom krstiti, a onda se krstaši uklone iz bodrićske i ljutićske zemlje (jer su i među Ljutiće bili prodrli). Niklot je samo obećao krstiti se, ali obećanja nije izvršio, jer je i umro kao neznabožac.
Zapamtit ćemo, da su se i Danci pridružili krstašima, jer su i oni bili brzi na plijen. Kako su krstaši zašli u boj na Slavene s malo kršćanskoga oduševljenja, dokazuje i ovaj slučaj: jedan je dio krstaša krenuo i na pomorske Slavene i došao pod grad Štetin, da ga osvoji. Štetinci se vrlo uplaše, ali i začude, što to hoće da čine krstaši, kad su oni već 20 godina kršćani i u njihovu gradu stoji kršćanski biskup. Istom kad štetinski biskup iziđe pred krstaše i stane im dokazivati, da su Štetinci kršćani, onda se uklone ispod grada. Očevidno su Nijemci znali, da su Štetinci kršćani, ali njima se htjelo oplijeniti bogati grad, a sve u ime Isusovo! (…)
Velika, možda najveća nesreća Niklotova bila je u tom, što su u njegovu susjedstvu vladala dva vrlo jaka i silovita velikaša: brandenburški markgrof Albrecht Medvjed i saksonski vojvoda Henrik Lav. Ovoj dvojici nije bilo dosta, što je već propast slavenska bila sigurna i što se Nijemcima već ništa nije trebalo bojati od Slavena, oni su hotjeli, da slavensku zemlju obrnu posve pod njemačku vlast.
God. 1158. upotrebi Albrecht Medvjed njekakav ustanak Stodorana i Brežana, te provali u njihovu zemlju, Slavene pretvori u kmetove i njihove zemlje razda mnogobrojnijem Nijemcima, koji su nagrnuli u slavensku zemlju.
Dvije godine poslije toga prodre Henrik Lav u Niklotovu zemlju i učini s njom isto, što je Albrecht učinio sa stodoranskom i brežanskom zemljom. Niklot pade kao junak u boju, njegova sina Vratislava dade Henrik Lav objesiti, a drugi Niklotov sin Pribislav sretno uteče u pomorsku zemlju.
Otpor bijesnijeh njegda Bodrića skršen je zauvijek; nije više nikoga bilo među njima, da narod podiže na Nijemce, da diže zastavu narodnijeh bogova i ruši kršćanske crkve. Ni do kavge s Ljutićima nije im više stalo. Sve se to zaboravilo; od njegdašnjih junaka postali su kmetovi, od boraca za slobodu — težaci, od okorjelijeh neznabožaca — kršćani, od čistijeh Slavena — Nijemci. Što je još ostalo slavenske zemlje, sve je to za kratko vrijeme došlo u njemačke ruke. (…)
Oko god. 1170. bila je sva bodrićska, ljutićska i polapsko-srpska zemlja u njemačkoj vlasti izuzevši Ranu, koja je plaćala harač Dancima. Što je njemački mač osvojio, tu se naselio njemački vlastelin i njemački seljak kao u svojoj zemlji. Ako ovoj dvojici još dodamo njemačkoga vojnika i njemačkoga sveštenika, onda se može misliti, da je napredak germanizacije bio siguran. Mnoga slavenska vlastela videći germansku bujicu i bojeći se, da ne odnese njih i njihova imanja, ponijemčila su se odmah, čim su Nijemci osvojili zemlju. Tako je za posve kratko vrijeme narod ostao prepušten samomu sebi, jer su se od njega otuđila njegova gospoda.
Kada je narod vidio, kako svi oni, koji su bolji i jači, preziru sve, što je slavensko, onda je i on počeo ostavljati svoj jezik, najprije je dakako natucao nagrđenijem njemačko-slavenskijem jezikom, dok nije napokon iščeznula i posljednja slavenska riječ. Najdulje se čuvao slavenski jezik u drevljanskom plemenu, dok se nije i tu izgubio na početku XVIII vijeka. Spomenut ćemo, da je od drevljanskoga govora sačuvano do danas nješto malo pisanijeh ostataka i na temelju tijeh ostataka napisao je njemački naučnjak XIX vijeka (A. Schleicher) gramatiku rečenoga jezika.
Još kako tako razumijemo, što su se slavenska gospoda ponjemčivala po onijem zemljama, koje su Nijemci osvojili, ali što ćemo reći o Rancima i Pomorcima, koji su se mogli oteti germanizaciji, ali su je sami prihvaćali! Rekli smo, da su Danci osvojili ostrvo Ranu godine 1168, isto su tako na početku XIII vijeka pali pod dansku vlast Pomorci i istočni Ljutići. Znala su gospoda ovijeh plemena, da im Danci ne će i ne mogu oteti njihovu narodnost, za to su kao od njeke glupe obijesti njihovi knezovi i druge poglavice stali sami dozivati Nijemce, da se naseljuju po njihovijem zemljama, a da Nijemcima bude među njima što ljepše, da se osjećaju kao usred Njemačke, počela su gospoda primati njemačke običaje i njemački jezik, dok nijesu za malo vremena gornji slojevi posve ponijemčeni, a onda je dakako i donje slojeve izjela germanizacija. Gotovo bi čovjek rekao, da nije nikakva šteta, da propadne narod, koji takvo što radi. Ali ne osuđujmo prostoga naroda; da je na njegovu bilo, još bi on i danas govorio i osjećao slavenski. Njegovoj su narodnosti grob iskopali do duše Nijemci, ali su je u grob bacila njegova gospoda!