Neko hoće rat!

Pišu Nataša Jovanović i Miodrag Zarković

Kako je hronologija jednog incidenta na severu Kosova prerasla u ratni dnevnik

Preteći helikopteri Kfora – verovatno hrvatski – nadleću severni deo Kosmeta; američka oklopna vozila probijaju srpske barikade, odsecajući put meštanima Leposavića ka Kosovskoj Mitrovici; crkvena zvona i signali za uzbunu oglašavaju se severnim delom pokrajine treću noć zaredom; telefonske linije ne funkcionišu; Srbi, odlučni da istraju do kraja, još jednom stoje, goloruki i nenaoružani, licem u lice sa jedinicama ROSE opremljenim za rat…
Može li ovakva, nadrealno napeta situacija, da bude još nepodnošljivija?! Može!
„Sami sebi ste pucali u nogu. Videćete šta će vam se desiti za pola sata!“
Ove reči, kroz stisnute zube izgovara pukovnik Kfora, Portugalac Amareli Odesi. Upućene su Srbima koji su ga zaustavili na barikadi u  selu Zupče pored Zubinog Potoka, gde je zadržana kolona od četiri bela džipa koju je predvodio Odesi.

ZLOKOBNO PREPOZNATLJIVE RAZMERE
Nadmenom Portugalcu kao odgovor je stigla jedino tiha, ali postojana odlučnost okupljenih Srba, među kojima je, kao i prethodnih sati i dana, bilo sveštenih lica, žena, staraca… Ukratko – sve huligan do huligana, kako bi vraćajući se iz Praga nepogrešivo ocenio Boris Tadić, a sa lica mesta spremno potvrdili Borko Stefanović i Goran Bogdanović.
Šta se dalje dešavalo, nismo mogli da pratimo zbog surovih rokova zaključenja ovog broja „Pečata“. Da li je Portugalčeva pretnja označila makar privremeni kraj napetosti ili dalju eskalaciju već uzavrele situacije, bilo je potpuno nemoguće proceniti u sredu uveče, dva dana pošto je situacija na severu Kosmeta, onog Kosmeta koji Tadićev režim brani diplomatijom i pregovorima sa svojim dokazanim zapadnim prijateljima i saveznicima, buknula do zlokobno prepoznatljivih razmera.
Sve je, dakle, počelo u ponedeljak, kada je Hašim Tačim, premijer „nezavisnog“ Kosova, poslao specijalne jedinice ROSE na granične prelaze Jarinje i Brnjak, koje je do tog trenutka kontrolisao Euleks. Ako se napregnete, prisetićete se da je Euleks formacija koju je zvanični Beograd pozvao na teritoriju Kosmeta da bi tamo, u ime Evropske unije, uspostavila vladavinu zakona. Taj i takav Euleks, pozvan od tog i takvog zvaničnog Beograda, samo se povukao i prepustio šiptarskim specijalcima granične prelaze – Tačijeva kasnija potvrda da je sve urađeno uz odobrenje Zapada je, dakle, bila sasvim bespotrebna, pošto je povlačenje Euleksa pred snagama ROSE bilo dovoljan pokazatelj da iza cele operacije, po običaju, stoje Tadićevi zapadni prijatelji.
Za razliku od Tadića, kosmetski Srbi nemaju prijatelje na Zapadu i svesni su toga, a već duže vreme sumnjaju da imaju ikakvu naklonost i Beograda. Da je dara prevršila meru, videlo se i po tome što je uz pripadnike ROSE stajao i šiptarski ministar unutrašnjih poslova Bajram Redžepi, isti koji je svega nekoliko dana ranije  obišao sever Kosova, stigao helikopterom na kasnije  napadnute punktove i razgovarao sa predstavnicima Kfora.

DIPLOMATSKI I NEHULIGANSKI
Videći da će administrativnu granicu odbraniti ili oni ili niko, nekoliko stotina lokalnih Srba se organizovalo – protekle decenije su ih, nažalost, dobro naučile šta da rade u paničnim situacijama za koje vas ne mogu pripremiti revolucionarni kursevi u Budimpešti – i postavilo barikade. Tamo im stiže i beogradski odgovor na Redžepija, tj. naš zvaničnik, pomenuti Stefanović, u „munjevitom“ roku od nekih šest i po sati: u pratnji tridesetak (brojevima – 30) telohranitelja, Stefanović je oko pola četiri ujutro, u noći između ponedeljka i utorka, „dojurio“ play casino da organizuje lokalne Srbe. Koji su, inače, u tom trenutku uveliko organizovani. U svakom slučaju, dovoljno organizovani da povremeno zaparaju kosmetsku noć sloganima koji Stefanoviću nesumnjivo teško padaju:
„Borise, izdajniče!“
Iako se zora ni ne nazire, Srbi su osvetljeni sa svih strana, pošto su u njih upereni reflektori ROSE. I ne samo reflektori: šiptarski specijalci „komotno“ mokre po kolovozu, redovno okrenuti ka okupljenim Srbima, pokazujući im svoje intimne organe. Evropski, diplomatski, nehuliganski, zar ne…?
Dok stoje naspram naprasno netrpeljivih šiptarskih bešika, Srbi na nebu iznad sebe mogu da vide nešto krajnje neobično: helikoptere Kfora kako preleću na sever noseći u mrežama nekakve kontejnere, a zatim se vraćaju nazad, ali bez tereta. Gde su i šta helikopteri ostavljali, mogli su samo da nagađaju.
Kao što su mogli samo da nagađaju šta su Stefanović i Bogdanović dogovarali sa Šiptarima i predstavnicima „međunarodne zajednice“. Ali, Srbi nisu želeli da nagađaju. Želeli su da saznaju, ali ne kroz nekoliko godina, kada nekom zaludnom novinaru „Vremena“ bude palo na pamet da pravi dokumentarni film o ovim dramatičnim događanjima, već odmah.
„Nemojte samo vi iz Beograda da pregovarate o našim sudbinama“, dobacuje Stefanoviću neko iz gomile. „Kada god ste pregovarali, mi smo gubili po 50 kilometara teritorije“, dodaje drugi glas.

SABLASNO, ZAR NE?
Kako da i ne budu nepoverljivi, kada nalet šiptarskih specijalaca Srbi sa severa Kosmeta dočekuju u epskom ambijentu, kao preslikanom iz 19. veka. O najezdi Tačijevih krvoloka, primera radi, obaveštavaju ih crkvena zvona. Zamislite kako biste se vi osećali kada bi usred noći obližnja crkva oglasila da se prema vašem naselju kreće naoružana grupa neprijateljskih vojnika! Sablasno, zar ne?
Tok i rezultati pregovora, međutim, ostaju nedostupni radoznalim Srbima. Stefanović im ponavlja da se sa čelnicima Kfora dogovorio da se ROSE povuku sa graničnih prelaza i da će se stanje vratiti na ono od pre pokreta Tačijevih specijalaca, ali događanja na samom terenu jasno ukazuju da je dogovor ili drugačiji, ili da nije ni postignut. Sa graničnog prelaza Brnjak, naime, u utorak popodne stiže isprva neproverena informacija da je tamo došlo do oružanog sukoba ROSE sa lokalnim Srbima, kao i da je bilo povređenih, a možda i mrtvih, na obe strane.
Nedugo kasnije je vest potvrđena: zaista je došlo do okršaja, u kojem je stradao šiptarski specijalac. Posle toga kosovski policajci su pucali kako bi se probili do prolaza mimo Srba koji su pokušali da blokiraju put ka Brnjaku. Vidljive su rupe od metaka, tragovi krvi na asfaltu… Što može da znači jedino da su pregovori, ako ih je ikada i bilo u nekom iole značajnom obliku, posle svega potpuno propali. Tog trenutka je Srbima sa severa Kosmeta postalo savršeno jasno da će ih, umesto Tadićeve i Stefanovićeve pomirljivosti, možda spasiti samo živci i hrabrost, istančani u svim dosadašnjim izazovima ove nemirne pokrajine. Navikli na teskobne noći, pripremali su se za još jednu, u kojoj će im, kao i nebrojeno puta do tada, crkvena zvona biti jedina naklonjena diplomatija.
Sreda, očekivano, donosi samo još zategnutiju situaciju, na koju zvaničnici Kosovske Mitrovice reaguju onako kako Beogradu ne pada na pamet: proglašavaju vanredno stanje. Od uha do uha pronosi se nezvaničan poziv vojno sposobnim muškarcima da budu u pripravnosti – ukratko, lokalni Srbi do tada su uveliko shvatili da ministar vojni Dragan Šutanovac mnogo brže reaguje na neuspele koncerte nego na zapaljiva predratna žarišta u sopstvenoj državi, pa da su, shodno tome, prepušteni uglavnom sami sebi.

NEFORMALNA POMOĆ
Mada, određena, ali strogo neformalna, pomoć im stiže iz ostatka Srbije.
Grupice nacionalno svesnijih mladića iz srpskih gradova su dočekali sredu ujutro na Kosmetu, što u Mitrovici, što po enklavama. Nije to neka preterana vojna sila – u krajnjem slučaju, mnogi Beograđani koji bi se inače nesumnjivo rado spustili da brane svoje sunarodnike, proteklih su meseci mrcvareni sudskim postupcima pokrenutim najviše oko „gej parade“ – ali je ipak dobrodošla. Kosmetskim Srbima je svaka dobrovoljna duša dobrodošla.
E sad, i zvaničnom Beogradu je dobrodošlo da posegne za dobro oprobanim obrascem i dobrovoljce koji možda i nisu beznačajni, a koji su u sredu popodne zapalili prelaz Jarinje, nazove huliganima, s jasnom asocijacijom da je reč o navijačima. To je teorija iza koje su odmah stali beogradski zvaničnici, ispaljujući brojne uvrede i preoštre kvalifikacije na račun maskiranih mladića. Srbi u Kosovskoj Mitrovici, međutim, prema paljenju Jarinja nisu bili ni izbliza toliko negativni kao Tadić, Stefanović i Bogdanović. Da li će zbog toga i zažaliti, kao što im je preteći obećao Portugalac sa početka ovog izveštaja, za sada se ne može ni naslutiti, ali jedno je sigurno: zbog toga što su se u dramatičnim događanjima od poslednje julske nedelje oslonili jedni na druge, a ne na birokratske poslušnike beogradskog režima, nervozni Portugalac i njegove kolege zakrvavljenih očiju su u sredu uveče delovali kao ljudi kojima je nekakav plan očigledno bio pokvaren.

_____________

Računamo na njihove sklonosti

Zvonko Mihajlović, predsednik Opštine Štrpce, kaže da Srbi koji žive južno od reke Ibar pomno prate sve događaje i najnovija zbivanja u Leposaviću i Zubinom Potoku. Vlada Kosova pokušava da nasilno kroz preuzimanje kontrolnih punktova na Jarinju i Brnjaku integriše severni Kosmet u tzv. „institucije Kosova“. Doživeli su fijasko jer nisu očekivali tako dobru organizaciju Srba. U enklavama su oči uprte u dalje poteze Vlade u Prištini jer smo mi poučeni 17. martom, gde je isto tako sve krenulo sa severa Kosova i Metohije, da neće doći do prelivanja nasilja i na srpske sredine. Nasilni pokušaji preuzimanja srpskih firmi, institucija, preduzeća. U gradu vlada strah, nervoza i napetost, pomno se prate zbivanja, ne isključuje se odmazda. Interni dogovor je da niko, posebno individualno ne napušta Štrpce, jer postoji mogućnost osvete za ubijenog pripadnika KPS-a. Ukoliko bude poziva sa barikada ne isključuje se mogućnost da krenemo u pomoć. Ali zasad pokušavamo da se držimo na okupu. Posle najnovijih zbivanja pojačava se nepoverenje koje inače postoji između Srba i Albanaca. Podozrivost se oseća. Srbi nisu komotni kao nekad, ne izlaze van enklave. Ništa se ne sme prevideti kada su Albanci u pitanju. Skloni su svemu i mi na to računamo.