Klozetske zabune

Piše Milorad Vučelić

Jedna velika SLUČAJNA zabluda klozetarske albansko-kosovske delegacije izazvala je priličnu pometnju i dovela do „malog diplomatskog rata“ i nove „diplomatske pobede Srbije“.
Neka delegacija Albanaca iz „nezavisne države Kosovo“ krenula je u Pariz s namerom da prisustvuje velikoj Međunarodnoj konferenciji zaštitara i kadrova zaduženih za velike javne nužnike ili klozete. Ta i takva delegacija krenula je na put sa odlično pripremljenim promotivnim materijalom javnog klozetskog prostora u koji je „država“ Kosovo i njeno većinsko stanovništvo pretvorila srpsku crkvu Samodrežu u Prizrenu. Poduhvat i pravi civilizacijski albanski podvig je bio tim veći što nije reč o „običnoj“ srpskoj crkvi, već onoj u kojoj se pričestila srpska vojska uoči Kosovskog boja.
Šiptarska delegacija je s punim pravom očekivala najveće moguće priznanje za ovaj jedinstveni, sa njihovog stanovišta kulturni i civilizacijski događaj. Predviđeno je čak da se na sledećem Venecijanskom bijenalu ovo umetničko delo prikaže kao reprezentativni projekat „države“ Kosovo i kao ključno svedočanstvo o postojanju kosovske kulturne baštine i „srednjovekovnih spomenika Kosova“. Osobenost ovog projekta je i u tome što je to etnički čist i nacionalno ekskluzivan klozet. Posebno je važno što ovaj projekat ne pripada samo nekom pojedinačnom umetniku, već je reč o kolektivnom autoru, tako reći projekat je iz „glave cijela naroda“ i duboko ukorenjen u njegovu tradiciju. Reč je o gotovo idealnom spoju tradicionalnog i globalistički modernog. Ovaj poduhvat je na neki način i dokaz kako na Kosovu uspešno funkcioniše civilno društvo.
Međutim, pomenuta delegacija je u Parizu greškom promašila pravu adresu i hrupila, umesto na Konferenciju klozetara, na 35. godišnje zasedanje Komiteta za svetsku baštinu Uneska. Već posle pola sata ova delegacija je shvatila da je na pogrešnom mestu. I kada su već hteli da se neopaženo izvuku, videli su da njihov projekat brige za srpsko kulturno blago izaziva veliku pažnju kod čitavog niza predstavnika raznih država. Dobar deo tih Uneskovaca pomislio je da je projekat pokušaja pretvaranja crkve Samodreže u ekskluzivni albanski klozet prava preporuka da se na isti ili sličan način mogu da zaštite i Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica i Ljeviška.
Malo bolje obavešteni znali su  i da su pomenuti srpski srednjovekovni spomenici na meniju pregovaračkog stola Prištine i Beograda, pa su nazvali  Roberta Kupera (o kakvoj je zverci reč možete pročitati u tekstu Ljubomira Kljakića „Robert Frensis Kuper: imperijalni strateg i administrator“) da vide kako je on to rešio. Na našu sreću Kuper je rekao da za sada još nije spreman da saopšti šta je odlučio, pa bi najbolje bilo kada bi se konačno rešavanje tog pitanja ostavilo za dogodine u Sankt Petersburgu kada će „dobrosusedski odnosi između država Srbije i Kosova“ već biti uređeni, te će sve na teritoriji Kosova biti u posedu „države“ Kosovo, pa tako i pomenuti manastiri. A i lokacija Sankt Petersburga za Kupera ima simboličko značenje u toku daljeg ponižavanja Srba. Dodao je, uz to, da ga ne uznemiravaju jer žuri da na vreme stigne na Konferenciju klozetara, čuo je, naime, za jedan „fantastičan umetnički projekat kosovskih Albanaca“.
Bilo je tu povuci-potegni, ali borbena srpska delegacija postiže veliki trijumf i ubedi skup da su Dečani i Gračanica, Pećka patrijaršija i Ljeviška – srpski. Kakav podvig! Naši diplomatski podvižnici se već pripremaju za buduće bitke i neće se smiriti sve dok se ne izbore za potpuno izjednačavanje Srba i Kurda. To je Kuperov san koji u javu pretvaraju srpske jadne i bedne režimlije, a i najveći broj političara. I takvu Srbiju i Srbe će konačno „s ponosom predstavljati“.
Kažu da je pomenuta kosovsko-šiptarska delegacija kada je konačno stigla na pravo odredište, na Konferenciju klozetara, doživela prave ovacije prisutnih i da je Dišanov pisoar kao neka vrsta uporišnog graničnika moderne umetnosti potpuno bačen u zasenak. Oduševljenje na Zapadu tek počinje i još ne dopire do nas u punom sjaju.
Ne manja zabuna dogodila se nekoliko dana kasnije u Briselu. Hašim Tači je doputovao u taj grad na Međunarodnu konferenciju trgovaca ljudskim organima. Tači ne samo da je predsednik sekcije za trgovinu srpskim organima, nego je i počasni predsednik Upravnog odbora ove multilateralne organizacije. I umesto da ode na mesto na kojem se ova Konferencija održava, on je zabasao nigde drugde nego u samo sedište Evropske unije, i to pravo kod šefice Ketrin Ešton, kojoj Tadić intimno tepa – Keti. I tako dok su se nesporazumi i zabluda oko pogrešne adrese otklanjali i Tači spremao da blagovremeno stigne na pomenutu Konferenciju, stara dobra Keti ozareno izrazi veliku radost i ushićenje što je srela Tačija. I reče mu da kada god je u prilici, svrati kod nje, i najavljen i nenajavljen. Vrele preporuke overene od Medlin Olbrajt očigledno još uvek važe. Da li je Keti iskoristila priliku da preko Tačija pozdravi i Konferenciju trgovaca ljudskim organima, a posebno srpske sekcije, ne treba sumnjati.
I pregovori između Srbije i tzv. „države Kosovo“ odvijaju se u znaku zabune. Oni se prikazuju kao pregovori Beograda i Prištine, pa svi uporno očekuju da se na pregovorima konačno pojave gradonačelnici ovih gradova, Dragan Đilas i Isa Mustafa. Mogli bi se i zbratimiti jer imaju toliko toga zajedničkog. Simbolički, Đido i Mustafa bili bi možda novi Boro i Ramiz, i kao takvi bi se mogli brendirati i rebrendirati.
Navodno je čak i sam Robert Kuper pomalo nervozan kada umesto Đida i Mustafe mora da gleda Borka Stefanoviqa i Editu Tahiri. Srećom, on sa tolikim neskrivenim i otvoreno deklarisanim (u svojim teorijsko-političkim radovima) prezirom gleda na „necivilizovane“ Srbe da mu je potpuno svejedno kome izdaje zapovesti. Gleda s direktnim gađenjem i engleskim cinizmom kako pod lažnim imenom pregovora Beograda i Prištine srpski režim puzeći priznaje šiptarsku „državu“ Kosovo.
Kuperov prezir je toliki da čak ne oseća nikakvu potrebu da njegove naloge neko sa srpske strane potpisuje. On nešto usmeno naloži i pošalje srpske režimlije na izvršenje. Ostaje samo mali trag u vidu nekog briselskog birokratskog opisnog saopštenja. Sa tim usmenim nalogom on zadovoljno u potpunosti poništava ustavni i pravni poredak Srbije, i njen teritorijalni integritet, i to na način koji je nezapamćen u iskustvu čak i banana država.
„Dogovora o Kosovu nema na papiru“, hvali se naša pregovaračka zamlata. Nema papira, nema ratifikacija, nema skupštinske potvrde. Ustav i zakoni Srbije su poništeni rečju jednog paklenog „stratega“. I naši gmazovi se tim ponose!
Kakva beda! Nažalost, svaki miligram Kuperovog, Hejgovog i Eštonkinog prezira predstavnici srpskog režima više su nego zaslužili. Zato će mnogo brže nego što i pomišljaju morati da odgovaraju za „ugrožavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije“. Onako kako to nalaže poštovanje pravne države. To što nema papira kojim se to može dokazati, može samo malo komplikovati izvođenje dokaznog postupka. To može izazvati određenu lako otklonjivu procesno pravnu zabunu – i ništa više.
Primera i poređenja radi, vešto održavanom zabunom Holanđani su do sada izbegavali da ponesu krivicu za masakr u Srebrenici. Holandski sud je tome stao na put i doneo odluku o holandskoj krivici. Neko će možda reći da je tu reč o malom broju žrtava, ali tu ne pomažu kvantifikacije. Žrtva je žrtva.
Na osnovu zabune podsticalo se uverenje da je cilj NATO agresije na našu otadžbinu bio sprečavanje albanske humanitarne katastrofe na Kosovu, a onda nam je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD Kristofer Hil otvoreno rekao da je pravi cilj agresije bio „da NATO uđe na Kosovo“. Tako je razjašnjena dugo negovana zabuna.
Žrtve zabune bili su i gledaoci „Dnevnika“ Javnog servisa posle okončanja teniskog Vimbldona. Na osnovu u ovoj emisiji emitovanog izveštaja osnovano se mogao steći utisak da je toga dana igrano finale muških parova i da je na Vimbldonu pobedio par Tadić-Đoković. Tek sutrašnji veliki narodni doček Novaka Đokovića u Beogradu otklonio je sve zabune. U Vimbldonu je pobedio teniser broj 1 na svetu – Novak Đoković.