Tajni ultimatum Amerike Srbiji

Piše Branko Radun

Zahvaljujući tajnom američkom ultimatumu upućenom 2006. godine srpskoj vlasti saznajemo zašto je podržavana koalicija oko Tadića, zašto je Koštunica sklonjen sa mesta premijera, na koji način je sprečena patriotska koalicija Koštunica-Nikolić

Zahvaljujući „Vikiliksu“ na „videlo“ je isplivalo više diplomatskih prepiski koje potvrđuju da Srbija ima vlast koja je spremna da žrtvuje nacionalne i državne interese zarad dolaska ili opstanka na vlasti. Kako je to nešto što smo znali, ostaje da osmotrimo kako funkcionišu mehanizmi uslovljavanja sa Zapada prema vrhu vlasti u Srbiji, sa ciljem prihvatanja nametnute pozicije dežurnog krivca.

USMENO I U POVERENJU
Jedan od tih dokumenata datira iz 2006. godine. Reč je o tajnom američkom ultimatumu upućenom srpskoj vlasti u vidu zahteva za izvršavanjem 11 zadataka, u vezi sa potragom i hvatanjem preostalih Srba koje traži Hag. U dokumentu se ne spominje kakve će posledice pretrpeti naša zemlja ako se ti zahtevi u nekom roku ne ispune. Rezultat tih usmenih došaptavanja su i medijske „prljave kampanje“, pretnja opozicijom, tek „uzgredno“ pominjanje „finansijskih aranžmana“, to jest kredita kojima se krpi budžet, ili otvaranje pitanja „nezavisnog Kosova“, „problema Raške“, centralizacije BiH, gušenje Srpske, federalizacije Srbije preko „Vojvodine republike“.
U pomenutom dokumentu koji dolazi iz američke ambasade u Beogradu ultimatum je odbijen od strane tadašnjeg premijera Koštunice, a prihvaćen od tadašnjeg i sadašnjeg predsednika Tadića. U tom, ali i u svetlu konteksta insceniranog samoproglašenja „kosovske nezavisnosti“, postaje jasnije kako su se dešavale promene u Srbiji proteklih godina, kako je od strane Zapada učinjeno sve da se podrži koalicija oko Tadića, zašto je Koštunica sklonjen sa mesta premijera, odnosno na koji način je sprečena patriotska koalicija Koštunica-Nikolić.

SERIJA ULTIMATUMA
Zadržimo se na sadržaju naloga u 11 tačaka. Koštunici je upućen zahtev da se obrati javnosti i pozove na hapšenje Ratka Mladića, da to proglasi nacionalnim prioritetom, a one, pak, koji opstruiraju taj zadatak da smeni i otpusti. Takođe, zatraženo je da se javno obznani da će sve snage bezbednosti na celoj teritoriji zemlje biti uključene u lov na „najpoznatijeg srpskog generala“ i da se za tu priliku objavi telefonski broj na koji bi  cinkaroši mogli da prijave begunce. Tu je i „predlog“ da se izvrši pritisak na SPC da podrži hvatanje haških „begunaca“. Ovaj diplomatski izvor navodi da je od Srbije zatraženo da isporuči spisak svih jataka koji bi odmah morali biti uhapšeni, a u vezi s tim pominjan je i novi zakon kojim bi se drakonskim kaznama sankcionisalo pomaganje „haškim optuženicima“. Konačno sve to bi nadgledala posebna agencija u osnivanju, čiji zadatak bi bio isključivo potraga i hvatanje „ozloglašenih“.
Naravno sve to podrazumeva saradnju naših i američkih organa gonjenja, što znači dolazak američkih inspektora i agenata u Srbiju, koji bi se u dogovoru sa našim službama upustili u lov na glave. Zanimljivo je da je Austrougarska imala sličan zahtev upućen Pašićevoj vladi, u pogledu istrage pozadine ubistva habzburškog prestolonaslednika. Naravno to je Srbija tada odbila, iako svesna da je tim činom udarila šamar jednoj carevini i na taj način ugrozila sopstveni opstanak. Za razliku od 1914. godine, sada niko nije spominjao rat ili sankcije, ali je danas srpska elita mnogo manje spremna da se bori za narod nego onda. Koštunica je odbio, ali je  Tadić prihvatio ili barem obećao da će zahteve ispuniti.
Događaji koji su usledili posle promene vlasti u Srbiji potvrđuju postojanje ovakvog ili sličnog ultimatuma (ili serije ultimatuma) upućenih srpskoj vlasti. Tako jedna druga diplomatska depeša, datirana 22. 10. 2010. godine, govori kako je saradnja srpske vlade sa Hagom krenula „dramatičnim koracima posle julskog formiranja nove vlade, što se pokazuje hapšenjem srpskog ratnog lidera iz Bosne Radovana Karadžića.“ Tu stoji da nova Vlada sada radi, neometana od strane zvaničnika nekooperativne DSS, koji su zauzimali položaje u BIA i MUP-u, te da se „pokazuje sposobna da locira begunce i deluje na osnovu dojava“. Sledi i pohvala proevropskoj Vladi jer je na samom početku svoga rada uspela da isporuči dve od četiri preostale tražene srpske glave, Stojana Župljanina i Radovana Karadžića. Tako smo saznali da je u Srbiji cinkarenje i hapšenje onih koji su se učešćem u ratu „zamerili“ moćnicima ovog sveta mera evropejstva. Ipak, čini se da je ovakvo kukavno ponašanje naše vlasti dosledna negacija evropske ideje i istorijskog iskustva, koji počivaju na ideji nacionalne države i borbe za realne nacionalne interese po cenu žrtve.