Prokleta avlija

Piše Milorad Vučelić

Neko je u neslanoj šali ili nekada sprdajući se nazvao Dragoljuba Mićunovića „ocem srpske demokratije“. Iz neznanja, ulizištva ili iz neobaveštenosti pojavili su se i oni koji su ove reči shvatili ozbiljno, ponavljali ih bezbroj puta, pa je i sam Mićunović u to počeo da veruje. Tako je sa sve tim lažnim oreolom i brutalno, bez ikakvog obzira cenzorski sa programa Javnog servisa Radio-Beograda skinuo emisiju Biljane Đorović „Atlantis“. „Kao slušaoca“ iznervirali su ga i nivoom razočarali Čomski, Herman, Peterson, Parenti, Pildžer – mislioci i sagovornici koji su po objavljenim intervjuima sa njima dobro poznati i čitaocima „Pečata“.
I tako je sa najskupljeg poslanika u istoriji srpskog parlamentarizma i predsednika Političkog saveta Demokratske stranke pala demokratska maska, nastala, inače, šalom i zavitlavanjem. Padom te nevešte maske stvorili su se ponovo uslovi da se iz skorašnjeg sećanja prizove i s izvesnim osnovama aktuelizuje nekadašnja zgoda o tome kako je nekada, kao mladić, na počecima svog demokratskog puta, Mićunović jahao popa Jagoša, a sve da bi brže stigao tamo gde je krenuo i konačno ovih dana stigao.
Neko će nam staviti primedbu da je danas o cenzuri izlišno govoriti. Svi mediji su ionako od vlasti ili stranih evrounijatskih kompanija kontrolisani i dirigovani. Oni jednostavno objavljuju ono što gazde, vođene svojim interesom, hoće, a ne objavljuju ono što neće, i nemaju pri tom nikakvu obavezu da istinito informišu javnost. Primedba je relativno osnovana, ali u slučaju Radio-Beograda reč je o javnom servisu koji je „vlasništvo građana Srbije“ i za koji oni plaćaju pretplatu. Zbog toga  skidanje sa programa  ugledne i uticajne emisije kao što je „Atlantis“ Biljane Đorović, nije ništa drugo nego prava pravcata cenzura (videti u ovom broju „Pečata“ tekst „Potapanje ‘Atlantisa’ kao genocid u kulturi“).
Režim u Srbiji je time, pored ekonomskog uništavanja, socijalnog deklasiranja, nezakonitog hapšenja i primene represije, montiranih političkih procesa i pretvaranja medija u golo propagandno sredstvo, u svoj repertoar uvrstio i klasičan napad na slobodu informisanja – cenzuru.
„Cenzura je kritika kao monopol vlade; ali zar kritika ne gubi svoj racionalni karakter ako ne deluje otvoreno nego tajno, ne teorijski nego praktično, ako se ne nalazi iznad partija nego sama čini partiju, ako se ne služi oštrim nožem razuma nego tupim makazama samovolje, ako želi da sama vrši kritiku a ne da je i trpi, ako svojim ostvarivanjem negira sebe, i ako je, najzad, toliko nekritična da vidi univerzalnu mudrost u nekoj individui, reči razuma u rečima sile, sunčeve mrlje u mrljama mastila, matematičke konstrukcije u cenzorovom precrtavanju, i ubedljive argumente u udarcima“.
Cenzura „ne može sprečiti nijednu opasnost koja bi bila veća od nje same… Nesloboda je stoga istinska smrtna opasnost za čoveka… Slobodna štampa je vazda budno i svevideće oko narodnog duha, oličeno poverenje naroda prema samome sebi, rečita spona koja vezuje pojedinca sa državom i sa svetom, otelovljena kultura koja materijalne borbe preobražava u duhovne… Ona je bezobzirna ispovest naroda pred samim sobom, a ispovest, kao što je poznato ima spasilačku snagu…“
Ovako je pisao Karl Marks. Ove njegove reči nalaze se u knjizi „Birokratija i javnost“ koju je u Beogradu izdao „Vuk Karadžić“ davne 1965. godine u čuvenoj biblioteci „Zodijak“ i to pod rednim brojem – 1. Izbor ranih Marksovih tekstova je sačinio upravo pomenuti Dragoljub Mićunović. Gotovo pola veka kasnije isti taj Mićunović demonstrira svoje osnovno slobodarsko i demokratsko geslo i poručuje nam: „Šta će nam duh kada imamo vlast“! Prao ne prao naknadno ruke – on je, kao i DS i niko drugi, kriv i odgovoran za zabranu radio emisije „Atlantis“. Istovremeno vidimo koliko je lako frazirati o načelima i slobodi, a koliko je teško živeti ta svoja uverenja, naravno, ukoliko je uopšte reč o uverenjima, a ne samo o interesu opstanka na vlasti.
Ozbiljno bolesnim političkim životom Srbije potpuno dominira žudnja za vlašću ili opstankom na vlasti, i to po bilo koju cenu i na bilo koji način. Mesta  principima tu gotovo da i nema. Svojevremeno je srpski radikalski prvak Stojan Protić na tajnim skupštinskim sastancima, a u toku međunarodnih pregovora, govorio da je „sitna politika tražiti ono što može da se dobije, treba tražiti ono na šta se ima pravo…Srpski narodni program ne može se ispuniti odjednom, ali se ne može ni menjati“.
Ako je iko i na trenutak poverovao da se iza gromoglasnih frazetina kako „nikada i ni pod kojim uslovima nećemo priznati nezavisnost Kosova“ krije snaga ubeđenja, doživeo je surovo otrežnjenje kada je čuo briselsku izjavu predsednika Srbije Borisa Tadića:
„Svaki dogovor u vezi sa Kosovom mora da počiva na realnosti na terenu – a realnost je da Albanci nikad neće priznati suverenitet Srbije, kao što ni Srbi sa severa Kosova nikada neće prihvatiti suverenitet Kosova“.
Dakle, nije više reč o svim Srbima ili većini Srba koji nikada neće priznati lažnu državu Kosovo, nego je reč isključivo o Srbima koji žive na severu Kosova. Ne pominje se ni Ustav Srbije, ni Rezolucija 1244 SB UN, ni činjenica da se na postojeći Ustav predsednik Srbije zakleo. Sve to je dobro orkestrirano sa javnom pomamom kojom je problem Kosova pretvoren u puko „tehničko pitanje“. Pa se tako i hapšenje Marka Jakšića povlači po tajnim sastancima u našim ministarstvima kao neophodan preduslov da se ta „tehnička pitanja“ reše. Naravno, da se zločini OVK i trgovina ljudskim organima Srba neće nikada dovinuti ni do nivoa „tehničkih pitanja“, što bi, inače, bilo ponižavajuće i uvredljivo.
Srpski režim neprikriveno i orkestrirano deklariše svoj pregovarački program kao beskompromisnu borbu za pet odsto teritorije današnje Južne pokrajine Srbije. To je njima taktika da albanska strana ne dobije sve, a srpska ništa. Njima ni na pamet ne pada da „traže ono na šta imamo pravo“. Oni na taj način vide „realnost na terenu“.
Sa takvim neskrivenim polazištem sasvim je izvesno da će stići do toga da će putem koji je označio Statut Vojvodine poći i „Preševska dolina“. Koliko juče nadležni ministar iz DS-a je otvoreno na to uputio rekavši da nam je cilj da na tom delu srpske teritorije razvijemo multietničko društvo kao u Vojvodini. Sa Kosovom će se, dabome, u skladu sa dosadašnjom politikom srpskog režima razvijati dobrosusedski odnosi kako i dolikuje dvema posebnim državama – Kosova i Srbije. Krene se od Euleksa, preko savetodavnog mišljenja MSP-a, mizerne i kapitulantske rezolucije u UN i pregovora sa Šiptarima o „tehničkim pitanjima“ i izdvajanja Srba sa severa Kosova kao posebne etničke grupe, i stigne do prihvatanja Kosova kao nezavisne države, odnosno  kao gotove činjenice. Onda nedostaje samo još jedan korak da se strategija gmaza potpuno realizuje. Da se oko takve već jasno uobličene kvislinške strategije posle novih izbora i mogućim i opasnim stvaranjem „velike koalicije“ postigne najširi partijski konsenzus i promeni Ustav Srbije, a pre svega njegova preambula vezana za Kosovo i Metohiju.
Sve se to odvija uz punu podršku „evrodruštvu“ na putu bez alternative, sa sve svakodnevnim aferama i survavanjem Srbije u najgori tabloidni ponor. Uskoro će u Srbiji zahvaljujući političarima i medijima pod njihovom komandom svaki slobodan čovek i patriota izgledati kao čudak. Cilj je da se svim tim kampanjama Srbi toliko zabave i okupiraju da ni ne primete da su ostali bez polovine svoje državne teritorije.
U opakom orkestriranju mogu se čuti i pominjanja nekakvog „Dejtona 2“ koji bi napravio novu državnu prekompoziciju bivše Jugoslavije, a ticala bi se Republike Srpske i Kosova. Kratkovidi i gotovo maloumni srpski režim koji tumara od nemila do nedraga, a sve bežeći od Srbije, bio bi spreman da se i u tako šta upusti, ne shvatajući da bi u sadašnjem odnosu snaga došlo do unitarizacije BiH, nezavisnosti Kosova, separacije Vojvodine, autonomizacije Sandžaka i „Preševeske doline“, pomeranja srpske državne granice u korist Hrvatske i obaveznog ulaska ostatka ili preostatka Srbije u NATO. Kada bi naše režimlije znale ko je Nikola Pašić oni bi se možda i setili njegovog gesla: ako već ništa ne možemo dobiti, nećemo praviti kompromis. Da bi se oko nečega sporazumevao moraš se pre toga za nešto boriti.
Za ovakvu kvislinšku operaciju i realizaciju strategije gmaza neophodno je što više i što pre pridaviti prosrpski glas Rusije. Trebalo je samo posmatrati šta je sve srpski režim činio da obesmisli posetu Vladimira Vladimiroviča Putina i da mnogo štošta u vezi s tom posetom dovede do apsurda (videti tekst Uglješe Mrdića „Medijsko blaćenje važne posete“). Režimska propaganda se ubila od naglašavanja da u „toku kvalitetnog razgovora nije bilo ni reči o pristupanju Srbije NATO-u“, da bi se ipak čulo da je o toj temi Putin bio izričit, rekavši da je „Srbija u NATO-u pretnja Rusiji“ i da će u tom slučaju Rusija morati da usmeri svoje nuklearne potencijale na ciljeve u Srbiji. A u tu Srbiju koja želi da uđe u NATO, Rusija navodno hoće da uloži 10 milijardi dolara. Putin predlaže da se u zemlju ka kojoj će morati da usmeri nuklearne glave prethodno uloži 10 milijardi dolara! Pa, zar neko zaista misli da se od Putina može napraviti neki nedorasli čovek koji ne zna s kim i o čemu razgovara. Svi pokušaji režima da osujeti Putinov neposredni kontakt s srpskim narodom su pali u vodu i to na najvećem stadionu u Srbiji. Tako je bilo i sa njegovom režimski i medijski prikrivanom posetom Hramu Svetog Save i primanjem najvišeg odlikovanja SPC.
Odmah posle odlaska Putina najviši i niski predstavnici režima odlaze u Kanosu u Brisel. Idu po oproštajnicu u prestonicu već dugo nepostojeće države Belgije da deklarišu gore pomenutu pregovaračku poziciju oko Kosova i da neutrališu ruski prigovor da se „pregovori Beograda i Prištine ne odvijaju u skladu s Rezolucijom Generalne skupštine UN“!
Politika srpskog režima na međunarodnom planu sve više podseća na komedijantsko imitiranje nekakvog neotitoizma. Ništa u svetu danas nije i ne izgleda kao u Titovo vreme, niti iko od režimlija može biti okarakterisan kao „igrač“. Oni su negde po ženskim žurnalima verovatno nabasali na neku Titovu „treću poziciju putem nacionalne mekoće“, po kojoj se čekajući stalno nešto daje i sada je neuspešno travestiraju. Greška je njihova, baš kao što su oni nacionalna i državna greška, jer nije to Titovo bila pozicija mekoće, već se radilo o „trećoj poziciji putem nacionalne snage“.
Sve u svemu otvoreni cilj današnjeg režima je da od Srbije napravi što manju „Prokletu avliju“ (neka nam na posezanju za naslovom njegovog dela, a  u ponešto  nedostojnom kontekstu, oprosti veliki Ivo Andrić) i  za to se koriste sva moguća sredstva koja su vlastodršcima  pri ruci, od ekonomskog razaranja, državnog satiranja, hapšenja, cenzure, montiranih političkih procesa i političkih harangi, potpune socijalne pauperizacije, kulturne kolonizacije i provincijalizacije, ponižavajućih pogađanja oko rasprodaje nacionalnih resursa („Telekom“), do međunarodnog mizernog i krajnje neukog tumaranja, odricanja i poricanja istorije i tradicije…
Očigledno je da ne živimo u vreme „kada su malom Srbijom koračali veliki ljudi“ kako bi to, govoreći o Stojanu Novakoviću, rekao naš istoričar Radovan Samardžić.
Veliki i značajni ljudi ponekad samo svrate i to na jedan dan u Srbiju. Srbi tada pokažu da pravu priliku ne propuštaju. Te ljude i takve prilike oni prepoznaju i iskažu oduševljenje, ljubav, toplinu i divljenje. Živi su uprkos svemu, i još uvek su nepokoreni.