Na treći rođendan „Pečata“

Piše Milorad Vučelić

fNegde davnih, ranih sedamdesetih godina prošlog veka, što me, ali ne samo to, čini „starijim, i to mnogo starijim“, pročitao sam kod istoričara Milorada Ekmečića u „Ratnim ciljevima Srbije 1914“ kako su u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova, u toku Prvog svetskog rata, Hrvata Frana Supila, člana Jugoslovenskog odbora, mnogo rađe i češće primali nego profesora Tomaša Masarika. Ser Edvardu Greju kao i prvom ministru Herbertu Askvitu, Supilo se dopadao jer je bez predrasuda „odbacivao stara ubeđenja kada mu ona više nisu bila potrebna“. Za razliku od Masarika koji ih je zamarao čvrstim principima i načelima, Ekmečić je to pomalo sarkastično prokomentarisao rečima: „Prevelika učenost obavezuje“.
Kod naših aktuelnih režimskih političara i njihove medijske i analitičarske služinčadi, stekle su se obe ove (Supilove) osobine: brza promena uverenja, po pravilu na štetu naroda  i države, praćena zaljubljenošću bližnjih i intimnih zbog toga što takvim držanjem ostaju na vlasti i pri novcu, ali tu je izvesna i neporeciva učenost. Ukus im je nesporno istovetan i zajednički. Što se promene ili potpunog odsustva bilo kakvih uverenja tiče, to ne treba posebno obrazlagati, jer se vidi golim okom, i to može zaključiti svako koga ne krasi pamćenje kokoške.
Ali, kada je njihova učenost u pitanju to već zaslužuje komentar. Naše režimlijske političare nepravedno optužuju da se bave samo marketingom. I da samo ta znanja znaju. To nije tačno. Imaju oni i primenjuju raznovrsna znanja koja, doduše, nalaze u specijalizovanim i po pravilu petparačkim i žutim, uglavnom ženskim tabloidnim žurnalima koje jedino i čitaju. Preciznije bi bilo reći da je reč o priučenosti krajnjih nesposobnjakovića i dustabanlija bez znanja i biografije, uz trogodišnji rad na ministarskim mestima u postojećoj vladi.
Ali budući da se ovaj uvodnik ispisuje 22. februara, na treći rođendan „Pečata“, bićemo širokogrudi i uzdržani.
Uzmimo dva primera  trenutno aktuelna, a u vezi sa učenim i proučenim merama koje će naša uskoro rekonstruisana Vlada  preduzeti kao put za izlazak iz krize.
Negde, u nekom dodatku tabloida, naše režimlije pročitale su da biljkama u njihovom razvoju i sazrevanju, kao i u slučaju povećanja mlečnosti krava, izuzetno pomaže slušanje muzike. I već tri pune godine naša Vlada i njeni činovnici obilato primenjuju taj metod. Počev od evropske himne, Betovenove „Ode radosti“, Srbijom se po njenim njivama i farmama, a sa televizijskih ekrana, radio programa i drugih modernizovanih i kompjuterizovanih medija, stalno razleže optimistička i uzvišena muzika. Širi se optimizam neštedimice. Ali, avaj, uspeh izostaje! Zašto? Jer su zbog „učenosti koja ih obavezuje“, naše režimlije i njihovi ližisahani i čankolizi zaboravili neke njima nevažne stvari. Treba nešto poorati, zasejati, navodnjavati i zalivati da bi moglo da raste. I mora biti i krava muzara da bi uz muziku mogla da daje više mleka. U svom priučavanju i učenosti do toga naše režimlije još nisu stigle, niti će.
U našoj Vladi su na njihov učeni način, a primereno njihovoj pameti, problem  shvatili i sada će rekonstrukcijom da bi rešili kriznu situaciju pokušati da još više pojačaju glasnost, poprave i dorade izbor muzike. O tome se vode krajnje ozbiljni i iscrpljujući koalicioni, stranački razgovori. Kako se može saznati iz vrhova vladajuće koalicije, za sada je usaglašeno da se što češće čuje poznati hor bečkih dečaka i Štrausovi valceri.
Pominje se, dakako, i rok, ali pravi onaj nekadašnji, čak i ako je moguće malo falširano pro faši i naci „rokenrol kao način života“, kako je to neko nedavno u jednoj televizijskoj emisiji već nadahnuto rekao! Putevi nadahnuća su katkad veoma čudni i zaprepašćujući, pa velike i tačne konstatacije bivaju podstaknute krajnje minornim, pa čak i mizernim pojavama i jadnim iskustvima. Ali to je, ovom prilikom, bio i čin odavanja kojim se dao naslutiti ovaj veliki strogo čuvani tajni državni projekat spasa zemlje, zbog čega  je i osoba kojoj se omaklo da ovo kaže strogo ukorena, baš kao i onaj koji joj se u zanosu razgovora ili čega drugog poverio.
Ovo je za sada najstrože  čuvana državna tajna koju sada ekskluzivno i prvi mogu pročitati samo čitaoci „Pečata“. Čuvajući tu tajnu, nedavno su se tri potpredsednice stranaka vladajuće koalicije (Trivan, Grubješić i Vukomanović) na televiziji čitava dva sata  ponašale i izgledale kao „tri palme na otoku sreće“ ili „izgubljene na salašu“, pokazujući da tobože ne znaju ništa iz političkog života. One su solidarno čuvale najveću državnu tajnu, a u sebi istovremeno, preslišavajući se, pevušile neke arije i pesmuljke,  pogodne za učestalija emitovanja optimističke, prefinjene ozbiljne ili rok muzike, a radi  boljih prinosa i mlečnosti krava, kao i izlaska iz krize. Sada se u vladajućim strankama bije odlučujuća bitka za status i upotrebu folk, narodne i pop muzike.
Pravi razlog Dinkićevog izbacivanja iz vlade, da otkrijemo sada i to, su upravo ta muzička neslaganja i to pre svega oko roka i popa.
Izdvojićemo još jedan razlog na „učenosti koja obavezuje“ zasnovan poduhvat. Na njemu se  predano već godinu dana eksperimentalno radi, a sve za spas države, naročito i uoči pregovora sa Kosovom. Došlo se do epohalnog zaključka da se, pored propagandnog rada, rokenrola „kao načina života“ i slično, i psihoanalitičkim sredstvima ili upornim i redovnim psihijatrijskim tretmanom od gmizavca, gmaza može napraviti kičmenjak, pa shodno tome i tele, june, krava, prase ili uzgojna svinja. Neposredni rezultati bi doneli veliku korist našoj privredi, pre svega stočarstvu, a i od prodaje ovakvog patenta svetu moglo bi se zaraditi.
Za uspeh ovog velikog  poduhvata neophodno je  još nešto. Nužno je istovremeno istim takvim tretmanom sve one koji su oduvek bili ljudi ili nacija prvo poniziti, pa onda načiniti beskičmenjacima i gmazovima prethodno ih ubeđujući da su njihove ljudske osobine poput dužnosti i ljubavi, posebno prema narodu i državi, a naročito Kosovu, teška bolest koja zaslužuje psihijatrijski tretman. Pouzdano se zna (i nama je, dakako, to neposredno poznato) da su neki pojedinci već proverili na delu ovaj izum i zaštitili ga kod patentnog zavoda i ovde i u svetu i da ga, za sada, ljubomorno samo najbližima preporučuju. A pravi cilj je obuhvatiti ovim postupkom i postepeno što više pojedinaca, a potom i ceo narod.
Važno je samo da svaki tretman počne i završi rečenicom i praznom mantrom: „Na putu u EU bez alternative nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“.
kad je industrijalizacija u pitanju naše režimlije ne sede skrštenih ruku. Tu su naši levičari iz vlasti i naša „socijalno odgovorna vlada“ predano radili i sada se praznim pogonima i opustelim halama bez mašina svom snagom razleže pesma: „Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad, srce gordo neka zbori: Da nam živi, živi rad!“
Počelo se, sad samo još da privučeni muzikom i pesmom u fabrike pohrle drugarice radnice i drugari radnici, a valjda će stići i neke mašine ili alatke odnekud. Biće privučene muzikom samo ako bude izvršen pravi muzički izbor. Veliki hendikep za ovaj projekat je redovno gledanje informativnih emisija javnog servisa ili drugih televizija. Gledajući te emisije većina ljudi misli da već uveliko rade, dobijaju plate i da im ide jako dobro, te i ne odlaze u fabričke pogone gde ih muzika željno čeka.
Dakle, režim Srbije i te kako radi. Zbog toga se toliko i okleva sa rekonstrukcijom jer se traže oni koji najbolje razumeju ovaj proces i koji veruju u ovaj plan. Sa žaljenjem se mora zaključiti da našim medijima, analistima i novinarima ova obuka ide mnogo bolje. Ali dobro je da bar nekome, kad već ne ide našoj Vladi, bolje ide. Oni odlično razumeju i iz samog srca podržavaju ovakav proces. Važno je da „Srbija ne sme da stane“. U to se uzdamo. To je naše tajno oružje koje treba da proradi do izbora. Samo posvećeni imaju pristup u grandiozni poduhvat koji se jedino može porediti sa čudesima genetičara Mičurina i mađioničara Mandraka ili čak samog Hudinija.
Nekome ko još na ovo nije svikao, sve može izgledati kao takmičenje za Napoleona ili Čerčila ili Cezara u „Lazi Lazareviću“ ili Kovinu, ali nije tako. To je naša prava stvarnost. I umesto da svako ko ima još mrvu dostojanstva i pameti iz ove kaljuge i blata pobegne glavom bez obzira i što pre zaboravi sve što se u toj bruci i sramoti desilo, ima isuviše onih koji se u tome baškare, sve više šire i gnjucaju. Nazdravlje im!
Osećali bi se nekako nepošteno da ovoliko razumevanja i podrške poklonimo našem režimu i vladi i njihovoj služinčadi, a naročito onoj analitičarskoj, kao i onima koji ih vole i cene, a da potpuno zapostavimo ili čak prećutimo podršku italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju. Njega u Italiji treba da izvedu na sud zbog svojevremenih seksualnih odnosa sa Marokankom Rubi ili Rubakuori (Srcelomka) koja je pre nekoliko godina bila maloletna, pa i onda kada je navodno bila sa Silvijom. Ustanovljava se sada da je i fudbaler Ronaldo bio u toj igri i to za čitavih 4.000 evra.
Pa, gde je tu pravda?
Pustimo sada na miru Ronalda. Za takvo isto delo u Italiji, pisalo se i pričalo negda naširoko, osuđen je današnji poglavar Crnogorske crkve Miraš i to je bio jedan od razloga da dođe pod crkveni sud i da mu i brak bude crkveno razveden. Doduše, nije se radilo o Rubi nego Rozani, ali to ne menja stvar. (Šta bi se tek u Srbiji dogodilo kad bi neka muška Rubi progovorila?) I šta sada da naša javnost, naš režim i mediji kažu? Sa presudom za to delo može se biti poglavar Crnogorske crkve koja zvanično u Srbiju šalje „sveštenike“, ili kako se već to zove, u misiju, a Berluskoni kao osumnjičeni za takvo delo treba da bude nepodoban za predsednika vlade Italije!? Protiv Berluskonija se žestoko protestvuje i izaziva zgražavanje u Srbiji, a o Mirašu niko ne sme ni da pisne, nego ga i Srbija i njen režim i mediji duboko uvažavaju i nemo i poslušno primaju k znanju njegova akta i imenovanja i nameru da kao pastir u Srbiji okupi svoje stado.
Dobro de, ima i onih koji pominju velike krađe i pronevere hramovima SPC-a kojima su se šefovi ove Crnogorske crkve kvalifikovali za visoke položaje. Ali, kad te iste kvalifikacije i kriterijumi važe za postavljanje i održavanje na vlasti srpskih ministara, što ne bi važilo i za šefove neke „crkve“ kakva je ova pomenuta.
Za razliku od pomenutog poglavara, i to onakve „crkve“, koga srpske vlasti uvažavaju, a da o uvažavanju i strahopoštovanju prema Muameru Zukorliću i ne govorimo, Mitropolita Amfilohija u Srbiji napadaju i pogrdno časte vojnim činovima, a pogotovo zameraju što se citirajući Sveto pismo protivi pederastiji.
Mitropolit Amfilohije, neka nam bude oprošteno što ga u ovakvoj prilici pominjemo, treba da bude od onog pljazastog i ljigavog gmaza Krivomozgića, kao i isto takvog (jer gori ne može biti i ne postoji „na svijet bijeli“, osim u Srbiji, dabome) Jelka Kacina, ispraćen u zatvor što ne dozvoljava da mu ruše crkvu. Proklinje Mitropolit Amfilohije onoga ko pokušava da skrnavi i ruši Pravoslavnu crkvu! Pa kada će Mitropolit da proklinje i za šta će ako neće sada i zbog toga?! Čudi me da nismo još pouzdano saznali, a sigurno su to učinili, da su Miraši, Krivomozgići i Kacini zajedno blagosiljali one koji su 17. marta 2004. godine spržili onolike preostale srpske svetinje na Kosovu. Ovo na Rumiji je samo nastavak. Samo su šiptarske ruševine srpskih svetinja, i sada potencijalno crnogorske, njihovi pravi kulturni i verski spomenici, doveka svedoci njihovog pregalaštva, stvaralačke moći, civilizovanosti, poimanja kulture i vere.
Ali vratimo se Berluskoniju. On sigurno ne bi bio toliko na udaru da nije heteroseksualni muškarac. Da je seksualno opštio sa nekom osobom muškog pola ne bi bio pod takvim udarom. Pa bilo da je reč o hetero ili biseksualcu ili dvocevki, kako bi to naš narod rekao. Berluskoni bi bio mnogo zaštićeniji i za njega bi bilo mnogo više razumevanja, pogotovo ako se to odvijalo na dobrovoljnoj bazi i iz ljubavi. U Beogradu, a naročito posle gej parade i nekih stranačkih i  važnih državnih imenovanja, niko ne bi smeo da pisne protiv njega.
Kako bi nam valjao takav Berluskoni kao pregovarač oko Kosova. On bi možda imao pik na neku Floru ili ko zna koga i to bi se već nekako završilo. Ili bi se sa novoizabranim predsednikom „države“ Kosova Pacolijem eventualno nešto sporečkao oko uspomena na njegovu bivšu suprugu, pevačicu Anu Oksu. A mi smo ovako u velikom problemu i riziku. Tači je opasan i dokazan kao pregovarač. Ne preza ni od čega. Setimo se samo kako je oborio s nogu svojom tvrdom i nepokolebljivom muškošću Madlen Olbrajt, pa i portparola Rubija, kasnijeg muža Kristijan Amampur sa Si-En-Ena. Ko zna šta je sve bilo sa braćom Hil ili sa onim Galbrajtom, nekadašnjim američkim  ambasadorom u Hrvatskoj, preko koga su išle nabavke oružja za razbijanje Jugoslavije, a koji se simbolično slikao na  tenku HVO-a simptomatično grleći njegovu cevku. Ko zna kako su sve prošli Vesli  Klark i Solana, da o Džejmiju Šeju i ne govorimo. Da li se sa već pokojnim Holbrukom sve završilo samo na onom televizijskom izuvanju ili je to bio tek početak? Ko to može da garantuje?
Tačija je proverila i naslednica Olbrajtove Hilari Klinton, sa svim svojim ogromnim zaslugama za donošenje odluke o bombardovanju Srbije. Ko zna kako će proći s Tačijem Bil Klinton, koji će posle posete Albaniji i predavanja u Crnoj Gori valjda morati da obiđe i svoj spomenik u centru Prištine  i da se malo druži i zbliži sa čovekom sa takvim preporukama i to u tako skrovitom mestu. A kada Tači toliko godina može da prikrije ubijanje i klanje Srba iz obesti ili radi trgovine njihovim organima, možemo samo zamisliti kako je tek vešt da od očiju svedoka skrije intimne trenutke čavrljanja na nekom divanu ili, čak, neku terevenku.
Najviše se uzdamo u to da će se Tači sa pomenutim objektima zadovoljiti i da neće hteti da se spušta na naš niži  nivo. Ali ko će ga znati !?
A, kažu, kad se Tači malo raspoloži i popije nema toga ko mu može odoleti i ko ga može zadržati i  obuzdati njegovu muškost. A on ne bira i ne pravi razliku kada nešto hoće da postigne. Imaju verovatno već neka iskustva s Hašimom i neki članovi i delovi naše delegacije, jer ovi Koštuničini zatucani nisu hteli da idu na takve „obroke“, koja je nekada, pre Ahtisarijevog plana, pregovarala sa Albancima. To se iskustvo klesalo na nekoliko ručkova, a bogami i jednoj večeri, a Hašim je kažu s večeri  posebno učinkovit. Drugo, on je, mora se priznati, za neke naše političare i njihovu činovničku poslugu mnogo privlačniji od ledi Ešton, čija ženstvenost takođe teško da može odoleti Tačijevom muškom zovu i njegovim rukama tako duboko, tako reći magbetovski zaronjenim u srpsku krv. Naše režimlije više privlače ili muškobanjasti Hejg ili onaj „lep kao upisan“ Rompaj. Dobro, ne pominjemo naočitog Gvida Vestervelea jer on je regularno i to sa muškim partnerom, kako i dolikuje ozbiljnom i otvorenom čoveku, oženjen čovek. Pa zamislite onda kada se njihovim čarima u pregovorima o Rezoluciji o Kosovu UN nije moglo odoleti, pa se onako sramno kapituliralo, kako će biti s robustnim Tačijem. Pogotovo što se Tači ne izlaže riziku, jer tu nema nikog ko je maloletan. Sve sami u tim poslovima prekaljeni ljudi. Rubi su punoletne i punoletni, ma koliko neko od njih skrivao godine.
Mi to u Srbiji osećamo kao opasnost i razlog za oprez, a šta će biti ako neke naše režimlije to prihvate kao priliku i kao ljubavni zov i iskušenje za svoju pomućenu ili pokolebanu seksualnost ili već odavno slomljen karakter, ako su ga ikada i imali. Uverenja ne mogu ni menjati kad ih uopšte nemaju. Možda će hteti da prikažu da su potpuno in i „u toku“, naročito posle gej parade u Beogradu. Kako pred Tačijem da pokažu da su odvratni muški primitivci. A pogotovo što ih možda on već dobro zna. Možda korišćenje ove zgodne prilike pokušaju da  prikažu kao državnu brigu i vlastitu žrtvu i tu potraže alibi i pokriće.
A šta nas tek čeka ako se iz svega toga  rodi neka prava ljubav ili strast. Pa se iz toga izrode prave ljubomore u krugovima vlasti ili sumnje bližnjih. Nema toga psihijatra i te psihoanalize koji to mogu izlečiti. Stvari su utoliko opasnije, da se ne stekne potpuno pogrešan zaključak, što se ovde ne radi samo, niti prevashodno o nekakvim seksualnim sklonostima, nego pre svega o karakternoj matrici koja se tako otvoreno favorizuje u našem političkom i javnom životu i kadrovanju u vrhovima političkih stranaka i samoj državi. Koliko će nam državne teritorije biti potrebno da isplatimo ovakve kapitulacije, ljubavne zanose i karakterne lomove? Ima li Srbija uopšte toliko teritorija da pokrije ovakve nepobitne i proverene sklonosti naših režimlija!
Zato bi nam valjao neko kao Silvio Berluskoni, i ne treba se u našoj javnosti na njega bacati  kamenjem. S njim nema tih neizvesnosti. On bi merkao ženske i sve to postigao šarmom ili platio svojim novcem, a ne svojom državnom teritorijom i državnim privilegijama. Značajno je i  to što on svojim devojkama, koje odvodi u vile i zamkove, ne daje položaje, nameštenja i postavljenja, kao što je to slučaj u nekim zemljama. Ima zemalja u kojima postoji  neka vrsta gotovo dvorskog reda koji je u nesaglasju sa  Berluskonijevom razbarušenošću i razigranošću. U zemljama koje imamo na umu zna se red. Zna se ko kome i šta kome pripada i dokle ko može da ide. U tim uređenim zemljama zna se ko ima prava i na šta i zato nema nikakvog „mlaćenja“ po noćnim klubovima, sve je nekako, tiho, privatno i intimno, zvanično i rezidencijalno. Tu bi Berluskoni, ponavljamo, uneo prilično nereda i stoga ga ovde i kritikuju, ali on  bi se možda bar na izvesno vreme malo skrasio i pronašao spokoj kod Miraša i u okrilju Crnogorske crkve. I primio umirujući blagoslov svog sabrata Miraša. Naravno, i to bi bilo o njegovom ličnom trošku, a ne kao u Srbiji, o državnom. Berluskoniju bi, zbog visokog ugleda koji ova „crkva“ uživa u svetu, sve to valjalo i pred sudom u Milanu. A i sa Papom bi zahvaljujući Miraševom ugledu imao manje problema. Da o tome što bi modernizovao Mirašovu pastvu, i ne govorimo.
Bilo kako bilo i pored izveštaja Dika Martija i mnogo čega drugog zločinačkog, Hašim Tači je izabran za predsednika Vlade „države“ Kosova. Srbija je tu dala ogromni čak, nemerljiv doprinos. Niko toliko nije imao poverenja u Tačijevu nevinost, kao srpski zvaničnici. Presumpciju njegove nevinosti je odmah, prvi i javno uvažavao i sam predsednik Srbije Tadić. Srpski državni organi i Tužilaštvo za ratne zločine pokazali su da nemaju nijedan jedini dokaz koji bi pomogao Martiju, jer oni za to zašta Marti optužuje Tačija nisu nikada ni čuli. Oni su isključivo zaduženi za gonjenje Srba i Mladića. Svaka njihova podrška, a bez ikakvog priloženog dokaza ili uverljivog saznanja samo je doprinela da se s pravom govori da Srbija politizuje ovaj slučaj. Sve ovo je bilo usmereno ka odmaganju i  dezavuisanju samog Dika Martija.
I sada se pred tvrdo pretpostavljeno nevinim i ponovo izabranim Tačijem, bez živih svedoka, sa svim opisanim impresivnim pregovaračkim veštinima, iskustvima i „argumentima“, te od najvećih svetskih sila (sem Kine i Rusije do kojih, inače, mnogo ne držimo) priznate nezavisnosti Kosova, a od srpskog režima priznatog Euleksa i ko zna čega još i kakvih sve potpisanih tajnih ugovora, nalazi ovako muzikom, psihoanalizom i psihijatrijom preokupirana, sluđena i gore verno opisana režimska Srbija. Neka nam je Bog u pomoći. A on pritiče u pomoć, kao što je poznato, kada mi po meri svojih dužnosti, znanja i mogućnosti uradimo sve što je u našim moćima. I to oni najbolji među nama, a sada su, kao što vidimo, na vlasti oni najgori među nama i oni su na potezu.
I da se vratimo na početak ovog rođendanskog uvodnika koji smo započeli sa citiranjem Milorada Ekmečića i njegovih „Ratnih ciljeva Srbije 1914“. Neku vrstu nedogovorene i potpuno samostalne i odvojene, a potpuno saglasne literarne verzije ovog dela, možemo naći u čuvenom romanu „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića, takođe iz sedamdesetih godina prošlog veka, što opet namešta priliku da mi se kaže da sam „stariji i to mnogo stariji“.
Gledajući na Kosovu povlačenje srpske vojske pred Golgotu prelaska preko Albanije francuski poslanik Ogist Pop obraća se Vukašinu Katiću, za nas i danas važećim i ohrabrujućim rečima:
„Moram vam reći gospodine Katiću, da sam posle Dečana i ovde u Pećkoj patrijaršiji najzad razumeo vas Srbe. Vi ste narod koji se nije ostvario u prostoru, vi postojite u vremenu. U duhu. I nećete izgubiti ni ovaj rat. Vi svoju nesreću pretvarate u tragediju. U vašem duhu ima nešto od večnosti. Vi nadživljavate poraze“.
Srećan vam Treći rođendan dragi „Pečatovci“!