Tadić i Beko

Piše Milorad Vučelić

U Tadićevim „podsticajima“ gotovo nijedan kapitalista nije se prepoznao. Svi se prave kao da se to na njih ne odnosi i da je zapravo reč o nekom drugom, a onda kao prave tužibabe Jece otvoreno ukazuju na Beka ili direktno aludiraju na Miškovića

Postoje trenutno samo dva čoveka koji predsednika Borisa Tadića u javnom životu Srbije uzimaju krajnje ozbiljno. To su sam Boris Tadić i – Milan Beko. Nije reč o dosetki niti usiljenom sarkazmu. Kratak osvrt na skorašnje događaje potvrdiće ozbiljnost i osnovanost naše tvrdnje.
Boris Tadić je u nekoliko navrata zatražio od srpskih kapitalista da deo svog kapitala i imovine na neki način vrate Srbiji i da tako pokažu i dokažu izvesnu meru svoje socijalne, nacionalne i ekonomske odgovornosti. Tadić je upozorio najveće srpske kapitaliste da nešto vanredno i dobrovoljno urade i „podnesu teret ekonomske krize“.

„U ĆUTANJU JE SPAS“
Moglo je čak izgledati da je to izraz nekog davnog i sada ponovljenog obećanja o okretanju ulevo Demokratske stranke i da u pozadini ovih poziva ili prozivki stoji neki novi model socijalne države, koji bi odbacio slepo sleđenje propalog neoliberalnog modela i divljeg kapitalizma na našoj sceni.
Jedini od onih koji su direktno ili indirektno od strane Tadića pozvani javno se, a ne potuljeno, odazvao Milan Beko svojim već znamenitim nastupom u emisiji TV B92. Beko, jednostavno rečeno nije mogao i hteo da „ignoriše činjenicu da je Tadić treći put ponovio sličnu i razrađenu konstataciju“ i pošao ka uvažavanju onoga „na šta predsednik Tadić konkretno misli“, kao i da pronikne u to „gde on nalazi inspiraciju za to što želi da učini“.
Za razliku od Beka, Vlada Srbije ničim, ni rečju ni bilo kakvim konkretnim postupkom, nije pokazala da naročitu pažnju posvećuje Tadićevim inicijativama, niti ima bilo kakav unapred isplaniran ili usaglašen legalan potez. Poslanička grupa vladajuće partije na čijem je čelu Tadić, nije pokazala bilo kakvu aktivnost kojom bi podržala svog predsednika. Niti je bilo nekih izjava niti zakonskih predloga. Demokratska stranka uostalom ne samo da ne drži redovne konferencije za novinare, nego se niko više i ne seća kada je bilo kakvu i održala. Funkcioneri DS, posebno oni najviši, a pre svega potpredsednici, nisu ni na koji način podržali inicijativu svog predsednika.
Koalicioni partneri u vladi se ponašaju kao da nikada nisu ni čuli da je Tadić bilo šta rekao ili pokrenuo. Režimu bliski eksperti i dežurni analitičari su izjavljivali povodom Tadićevih predloga da „onaj ko priča o oporezivanju of šor kompanija ne zna o čemu i šta priča“. Među kapitalistima iz redova DS-a niko se nije prepoznao u Tadićevim pozivima. Niko nije ličnim primerom pokazao šta i kako treba činiti i da uvažava svog, ali i našeg, legalnog predsednika Republike Srbije. Očito se drže devize „u ćutanju je spas“ i „bilo pa prošlo“.
Ni bilo koji drugi kapitalista se nije prepoznao u Tadićevim podsticajima. Svi se prave kao da se to na njih ne odnosi i da je zapravo reč o nekom drugom, a onda kao prave tužibabe Jece otvoreno ukazuju na Beka ili direktno aludiraju na Miškovića, u stilu „zna se na koga se to odnosi“.

SMISAO TADIĆEVE INICIJATIVE
Onda je posle toga iz redova kapitalista i biznismena usledio pravi talas podrške predsedniku Borisu Tadiću. Izgledalo je isprva kao loša šala, a onda je ta šala prerasla u pravu i otvorenu sprdnju. Predsednik države se u njihovim tumačenjima, u najboljem slučaju, tretira kao provincijski poreski inspektor koga treba maksimalno podržati da bi se pojačala poreska disciplina. Šegačenje je stiglo dotle da su čak oštro napadane neuredne zemljišne knjige i registri po selima i varošima jer tobože onemogućavaju širi krug oporezovanih. Počelo je veliko samohvalisanje kako svi oni uredno plaćaju državi porez, baš kao da to nije normalno i da je to neki herojski podvig za koji bi ih trebalo odlikovati. Sama činjenica da uopšte rade u Srbiji i zapošljavaju ljude je postala pravo junačko i altruističko delo u potpunoj saglasnosti sa inicijativama predsednika Tadića. U svojim javnim izjavama oni ostavljaju utisak da su neko dobrotvorno društvo i donatorska družina proverenih humanista, a ne normalni poslovni ljudi koji po logici stvari kao kapitalisti ostvaruju profit i žele da ga svim mogućim sredstvima maksimiraju. Kao i u svakom kapitalizmu, a posebno u ovom srpskom divljem, uvedenom od strane ove vlasti 2000. godine.
Dobro, i to je mnogo više od stranih kompanija što su po bagatelnim cenama kupili firme u Srbiji, a svako malo zaprete da će zbog loših uslova u srpskom ambijentu ili zbog akcizne politike prekinuti svoju proizvodnju (kao recimo duvanski giganti „BAT“ i „Filip Moris“) ili su je već odavno prekinuli (kao recimo „Ju-es-stil“) i da ne pominjem sve druge pogubne privatizacije stranih kompanija koje su se završile jako loše po Srbiju i proizvele masovna otpuštanja, o čemu vlast na čelu sa Tadićem ne sme ni da pisne. Ako se radi o nekom strancu, ima se, ne žale se silne pare za svako novo radno mesto, a ne štedi se ni na drugim privilegijama.
Čak se iz raznih kampanja protiv kapitalista i biznismena, a sve u ime pravde, može izvući zaključak da će oporezovani ili drukčije represivno i politički disciplinovani biti isključivo oni u čijim venama teče srpska krv ili nose srpsko ime i prezime.
Ako je to bio smisao Tadićeve inicijative onda se on ne može požaliti na široku podršku i razumevanje. Ali, mislim i nadam se da nije.
No, tu za sada nije kraj. Povodom Tadićevih istupa usledio je novi potez nekih naših poslovnih ljudi i kapitalista. Iz brojnih medija počeo je da se razleže njihov lelek nad teškoćama i zlom sudbinom koja ih je snašla. Uz stvarno razumevanje za njihove velike teškoće u uslovima naše i svetske krize, dospelih kredita i očajne srpske vlade, najgore u istoriji, koju su dobrim delom oni selektovali i napravili to je prilično neukusno i neumesno, a pogotovo ovakvim povodom i u ovim vremenima. Počeli su redom da demonstriraju svoj opaki sebičluk i da se ograđuju jedni od drugih, a pre svega od Bekovog javnog nastupa. Te „to je njegova stvar“, te „nije pravo vreme za prepisku“, te „možda nije vreme“, te „nije pravi momenat“, te „bio je nervozan“, te „porez mora da se plaća“, te, kako bi rekli neki srpski ekonomski analisti, „reaguje tako što je u neprilici“ itd.
Sve se pretvorilo u jedno veliko huškanje i snishodljivo dodvoravanje Tadiću tobožnjom i po njega krajnje ponižavajućom lažnom podrškom. Deo srpskih kapitalista u svom udvoričkom i samoponižavajućem ponašanju otišao je toliko daleko, da je počeo da govori ordinarnu laž da srpski kapital nema nikakav problem sa ulaskom u Hrvatsku! I to pre svega povodom Tadićeve posete Zagrebu. A na sam pomen nekog mogućeg ulaganja u Hrvatskoj njihov najveći tjednik „Globus“ je na naslovnu stranicu stavio naslov „Operacija Dinar“, upozoravajući na opštu opasnost od dolaska srpskog kapitala baš kao da se radi o koleri ili sidi (Videti tekst Ratka Dmitrovića „Prosrpski predsednik na hrvatskom putu u EU“). Nema druge reči za pomenute srpske kapitaliste, osim da često deluju poprilično jadno i ljigavo. Da nema opasnosti od toga da se ovo pročita kao oblik huškanja ili učestvovanja u nelegalnoj političkoj hajci, te bi reči stavili uz odgovarajuća imena i prezimena, što ćemo svakako u nekoj drugoj prilici i uraditi.
I tako, bilo kako bilo, ostaše Tadić i Beko sami.

OSTRAŠĆENA POLITIČKA DEMAGOGIJA
Beko je javno izgovorio da je Tadić „nacionalni lider“ i „najveći autoritet u zemlji“. Da je jači od svih: „Od Tadića će zavisiti sudbina zemlje. Od njega zavisi da li će se stvoriti atmosfera da pozitivno kanališemo našu energiju ili ćemo je trošiti na međusobne obračune. Istorijsko pitanje za Tadića je gde će nas odvesti i kako ćemo pobediti…“.
Tadić nam je za sada,  još od izbora od pre dve i po godine, ostao dužan odgovora kakav nam to model socijalno odgovorne vlasti nudi i kako misli da ga legalno realizuje. Jer ne može se i ne sme ići u aktuelno ispravljanje nekadašnjih nepravdi (?) restitucijom, a u isto vreme činiti nove nepravde i nezakonitosti. Pogotovo ne onda kada se iza toga ne može nazreti neki novi model društva i poštovanje zakonitosti.
Bez toga će sve akcije biti manje ili više ostrašćena politička demagogija, u cilju namicanje rejtinga u izbornoj kampanji. Boris Tadić je na vlasti, a vršenje vlasti nije izborna kampanja. To je nešto sasvim drugo i sa potpuno drugačijim odgovornostima, te nema previše veze sa sve bestidnijim i sve besmislenijim marketingom. Za dobar marketing je ipak neophodan nekakav proizvod. Ne može se uspešno marketirati sam marketinški privid ili nešto čega nema. I ne može Srbija provoditi vreme u permanentnoj izbornoj kampanji, a sve čekajući da posle „ovoga“ i „njihovoga“ dođe „onaj“ i „naš“. Prolazi joj život prateći „ovoga“ i dočekujući „onoga“. Oni koji su već tu neka urade nešto valjano za svoj narod.
Zato Bekove javno i jasno izgovorene reči da „nije uplašen nego zabrinut“ nisu nikakva prozivka, već podsticaj za ozbiljnog i odgovornog političara svakako mnogo dragocenija od prethodno opisanih „podrški“.
I eto tako bez neke posebne volje i namere izložih se krajnje osnvanoj sumnji da se kandidujem za trećeg čoveka i pridružim dvema pomenutim ličnostima s početka ovog teksta.