Prosvećeni apsolutizam

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Mnogi misle da bi bilo zgodno ako bi svu vlast uzeo u snažne ruke jedan prosvećen, pošten i dobronameran vladalac, koji bi upravljao i celokupnom privredom kao jednim velikim preduzećem. On bi, kao car iz priča 1001 noći, presuđivao šta je pravo a šta nije

Nije mali broj građana koji su žestoko razočarani u demokratiju i liberalni model kapitalizma, što im se (tobože) svakodnevno nude. Mnogi misle, a evroatlantski gospodari ih u tom mišljenju podržavaju (mada ne otvoreno), da bi bilo zgodno ako bi svu vlast – zakonodavnu, sudsku i izvršnu – uzeo u snažne ruke jedan prosvećen, pošten i dobronameran vladalac, koji bi upravljao i celokupnom privredom kao jednim velikim preduzećem. Sećate li se parole: „Srbija – jedno preduzeće“? On bi, kao car iz priča 1001 noći, presuđivao šta je pravo a šta nije. I mogao bi da mimo suda i zakona, jednima skida glave, a druge oslobađa kleveta i optužbi. Kao i da istovremeno, po sopstvenoj volji i želji, deli zvanja i imanja. Pogodili ste da današnja Srbija nije daleko od ovog modela, ali ga još nije ostvarila u potpunosti, uprkos silnim naporima i vlasti i opozicije.
Mnogi misle da bi takav car, bez po muke, mogao da nađe zaposlenje za još milion stanovnika, izgradi puteve i usreći bar šest i po miliona građana, pošto se opravdano pretpostavlja da je blizu pet stotina hiljada zadovoljno i postojećim privrednim i političkim modelom.

RISBO KONZA
Uvek sam znao da je sa „prosvećenim apsolutizmom“ nevolja u tome što društvo može da bira između apsolutizma i demokratije, ali ne može da se, glasanjem, opredeli između prostakluka i prosvećenosti. Tako se, na veliku žalost pristalica prosvećenog apsolutizma (koji uvek „imaju dobre namere“), prostakluk, bahatost i gramziva sebičnost lako lepe uz apsolutnu vlast i uz nju doživljavaju fantastične uzlete.
Težnju ka apsolutnoj vlasti i destrukciji pravnog poretka u privrednom (i društvenom) životu, lako je prepoznati. Manifestacije su brojne i česte. I sve je očiglednije da je kod nas reč o šatrovačkom (blaži izraz bi bio – mangupskom) ispoljavanju moći, što nije svojstveno ljudima kojima je ideja prosvećenosti bliska. „Sa mnom ćete imati posla“, „Ne bih nikom savetovao da me proziva (ili izaziva)“, „Neka mi slobodno izađu na crtu“, „Laki, izgleda, postaje nervozan“ izgovara sa TV-ekrana državni i stranački lider, uz duge (značajne) pauze u govoru, što žrtvama, kojima preti, verovatno treba da ostavi vreme da shvate i da drhte. Pri tom je, često, kragna na jakni nonšalantno podignuta, a glas preteći spušten, uz nadnaravni smešak koji govori više i od samih reči.
Režimski mediji, reagujući na to, po hitnom postupku (i masovno) uvode šatrovački jezik u svoje emisije, glumeći i sami „opuštenost“. Verovatno ste ponekad pogledali „Utisak nedelje“, gde voditeljka ne koristi reč „novac“, nego samo „lova“, ili ste slušali „Jutarnji program“ (prvi program Radio Beograda), gde je grčevita opuštenost dostigla zadivljujuće dimenzije – „Znači, eeeee, uuuuu… bt!“

POŠTENJE I ISKUŠENJE
Ne sumnjam da ćemo se u predstojećem predizbornom periodu naslušati mnogo o poštenju. Opozicija dovikuje biračima  „Pustite sada malo nas! Da vam pokažemo koliko smo pošteniji od ovih“. Neki su, u prevelikoj težnji da se  dokopaju vlasti i svoje poštene namere pokažu i dokažu, spremni da izdaju stranke, lidere (i programe?) kojima su, koliko juče, bili isto toliko verni.
Sa druge strane, evroatlantski prijatelji ne propuštaju priliku da preko domaćih (a njihovih) agencija istraže nivo poštenja u srpskom društvu i otkriju (sa čuđenjem) koliko je korupcija uzela maha. Kao da ne znaju da je korupcija jedna od ključnih poluga novog svetskog poretka? Galupovo istraživanje, krajem oktobra, pruža obilje podataka o korupciji, a naročito o percepciji korupcije u Srbiji. Prema ovom istraživanju, „šampioni korumpiranosti“ su, osim partija i vlada, lekari, svi u pravosudnom lancu i carinici, a najmanje su korumpirani crkva, vojska, predsednik Tadić i zaposleni u bankama. Zamislite kako se oseća prepošteni predsednik republike (i predsednik stranke) višestruko okružen korumpiranim lopurdama i u vlasti i u stranci? No takva je percepcija javnosti, koju nam rezultati ankete objektivno otkrivaju, bez političkih ili propagandnih namera. Možda bi, uz „Galupa“, ovde i „Ginis“ mogao da uzme učešća u istraživanju?
Poznati ekonomista (iz SAD) Branko Milanović, razmatrajući problem korupcije u Srbiji, u svojoj kolumni „I šta sad“ (u „Politici“)  zaključuje: „Znači, ako su šanse za promenu male, šta treba činiti? Jedna je mogućnost prihvatiti korupciju koja postoji kao neizbežni deo ,,troškova” demokratskog poretka.“ Druga je mogućnost raditi na obrazovanju javnog mnjenja. Treća je – podržavati česte promene stranaka na  vlasti, kako bi se njihovi finansijeri obeshrabrili (ne isplati se korumpirati stranku jer će brzo izgubiti vlast, pa neće moći da „ispoštuje“ svog dobrotvora).
Četvrti način uvaženi analitičar nije pomenuo (možda znate i zašto): da se država liši hiperaktivne uloge, kakvu danas ima u privrednom životu, uprkos isticanja praznih parola o liberalizmu. Kada izostanu iskušenja, poštenje će se, verovatno, nametnuti skoro spontano. No, da li to odgovara državi i poštenom predsedniku republike?