Istorija kao ogledalo globalističkog nihilizma

Piše Vladimir Dimitrijević

Nije daleko trenutak kada će naša deca učiti istoriografiju odbira, srbofobije i jugofilije. U takvoj istoriji samo će „Beopašaluk“ biti država Srbija, dok će sve ostalo biti označeno kao „mentalna Srbija“, štetna po opstanak planete…

Da, znamo: nemački ambasador Volfram Mas nas je, na oktobarskom skupu „Srbija, Zapadni balkan i NATO: ka 2020. godini“, održanom u Beogradu (koga su Nemci u 20. veku tri puta bombardovali: 1915. i 1941. godine sami i 1999. godine zajedno sa NATO zemljama), poručio: „Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termin poput „NATO bombardovanja“. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: „Tata, ko je ovo uradio?“ Vi ćete odgovoriti: „NATO“. I šta onda očekujete od vašeg deteta da misli o NATO-u? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onoga ko je to učinio, jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.“

NEMAČKA MEDICINA JE NAJBOLJA
Dakle, „Die Beste“: nemačka istoriografska medicina je najbolja. To nam je dokazao Masov zemljak, Holm Zundhauzen, svojom knjigom „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“ (Klio, Beograd, 2008), koja je pravi primer „higijene nesećanja“ (S. Pandurović).
Od Zundhauzena smo mogli saznati svašta, počev od toga da Srbi imaju vlastitu istoriju samo u Srbiji (po mogućnosti „beopašalučkoj“), dok su u Crnoj Gori, Habzburškoj monarhiji i Osmanskom carstvu (Stara Srbija, BiH), to neki „drugi svetovi“. Beopašaluk je „država Srbija“, a sve ostalo je „mentalna Srbija“.
Ako budemo slušali Zundhauzena, naša deca, koja treba da zavole NATO („Više volim NATO, / nego tebe, tato“, pisaće u srpskom bukvaru za 2020. godinu), učiće se i ovo:
– da tursko odvođenje muške dece u janičare nije bilo „danak u krvi“, nego „odabir dečaka“, i da je to bio „akt milosrđa, a ne nasilja“;
– da su hajduci bili puki „razbojnici“, a da hajdučija nije ništa drugo do „socijalni banditizam“;
– da Karađorđeva Srbija nije imala nikakve elemente državnosti, nego je bila puka pobunjenička teritorija;
– da je u doba kneza Miloša u Srbiji „cvetala hajdučija“ (što nije tačno), dok se zaboravlja da je knez Miloš ukinuo feudalizam;
– da je Garašaninovo „Načertanije“ „velikosrpsko“, iako je rađeno u saradnji sa ideolozima evropskih oslobodilačkih pokreta;
– da su Srbi, čak i u 19. veku, gajili „neprijateljski odnos prema tehnici i strah od globalizacije“;
– da su Vuk Karadžić i Jovan Cvijić predstavnici „jugoslovenski uvijene velikosrpske ideologije“.
Zundhauzen favorizuje Bugarsku u odnosu na Srbiju, ruga se „zlatnom dobu srpske demokratije“ (1903-1914), „Carinski rat“ naziva „svinjskim ratom“, u skladu s „crno-žutom“ „bečkom“ slikom sveta optužuje „Crnu ruku“ za Sarajevski atentat, tvrdi kako su Srbi, posle 1912, muslimane Stare Srbije na silu prevodili u pravoslavnu veru, pobili 20 hiljada Šiptara u Prvom balkanskom ratu. U Jasenovcu je stradalo „od 50 do 80 hiljada Srba“… I naravno, onda dolaze devedesete godine 20. veka: srpski nacionalizam buja, Memorandum SANU, Milan Nedić=Slobodan Milošević, na hiljade mirnih Albanaca pobijeno… I danas postoji sukob između „evropske“ i „nacionalističke“ Srbije, a najbolji primeri naše zatucanosti dati su u knjizi „Filosofija palanke“ Radomira Konstantinovića. To je to: kako reče Radoš Ljušić, „istoriografija odbira, srbofobije i jugofilije“.
Ali, ta istoriografija mora ući u naše udžbenike, gde god Srbi žive. Ne samo Zundhauzenova. Našoj deci na Kosovu i Metohiji već su pokušali da napišu srbofobne udžbenike, ove 2010. godine. Početkom novembra 2010. godine, na RTS-u objavljeni su rezultati „objektivne“ ankete o srpskom znanju istorije. Iza ankete stajali su Vojin Dimitrijević i Dubravka Stojanović (gle, čuda!) Anketa pokazuje da Srbi ne znaju svoju istoriju (recimo, da je papa poslao krunu Stefanu Prvovenčanom). Škola bi trebalo da menja ono što uči i kako uči.
Borba za udžbenike traje već deceniju i po; u tom ludilu ima metoda, rekao bi Šekspirov Polonije. Da vidimo.

SVE JE TO BILO
Da Srbi poznaju svoju istoriju znali bi da je sve ovo jednom već bilo. Sve. Vatikan nas je želeo kao papine, a Stambol kao poturčenjake. Karlo Habzburški je 1718. godine svojoj komandi u Beogradu poslao naredbu: „Treba da vredi kao princip da se Srbi svedu na što manji broj; to mora ostati zauvek nepromenjeno“. Njegoš je jednom Englezu govorio da su njegovi zemljaci glavna prepreka za oslobađanje Srba od Turaka, jer oni „mrtvu tursku ruku“ drže pod srpskim grlom. Godine 1829. Beč zabranjuje objavljivanje srpske epike, sabrane od strane Vuka Karadžića: „Ove pesme su pisane poletnim izrazima. Smeo bi ih čitati samo čvrst iskusan čovek, a nikako srpska omladina kod koje mora da bi izazvale samo pomisao i želju za naopakom nezavisnošću… U svesci su bile sadržane pesme koje su po svojoj nameri mogle da posluže njegovim jednovernicima za nacionalnu mržnju protiv Turaka“, veli austrijski cenzor. A posle 1848. godine zabranjuje se, u srpskoj Vojvodini, pevanje uz gusle. Da se ne buni narod. Meternih je govorio da Srbija može biti „turska ili austrijska, ali sama nikada – slobodna, nezavisna država“. Za Srbe, i ostale pripadnike „vizantijskog komonvelta“, nije bilo mesta u Hegelovoj filosofiji istorije. Marks i Engels su nas smatrali opasnim reakcionarima, a Kominterna imperijalističko-fašističkim gospodarima nad Hrvatima, Slovencima i ostalim narodima Kraljevine Jugoslavije. Hitler je svom specijalnom izaslaniku za Balkan Hermanu Nojbaheru, rekao da narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav i da je za Vermaht bolja izvesna komunistička opasnost od naoružavanja četnika za borbu protiv komunista.
I školu su nam reformisali. Austrijski okupator u Srbiji je imao, po prof. dr Andreju Mitroviću, ovakvu prosvetnu politiku: „Nastava je bila potpuno politički i ideološki obojena, pa je ćirilica odstranjena iz nastave, a deca su učila i pisala samo latinicom; ćirilica je bila jedino u upotrebi u verskom delu nastave za pravoslavne učenike. Veoma se pazilo na to da udžbenici budu štampani latinicom (…) U srednjim školama je bilo obavezno učenje nemačkog i mađarskog kao međusobno ravnopravnih predmeta, a od drugih stranih jezika predavan je samo francuski kao alternativan s latinskim jezikom i geometrijom. Nastava je bila ispunjena nastojanjima da se što više slave Habzburzi i njihova država (…) Pravoslavna nastava bila je ograničena na učenje izvesnog broja molitava, i to prema izboru i pravilima koja je sastavila najviša verska ustanova carsko-kraljevske vojske. U vreme kad je guverner bio grof Salis, nastavni kadar u osnovnim školama činili su austrougarski podoficiri, a izuzetak su predstavljale samo dve učiteljice (…) Shodno polazištu o unošenju novih ili korišćenju starih razdora među balkanskim narodima, vlasti su se trudile da pokažu prijateljske odnose prema albanskom i muslimanskom stanovništvu“.

SRBOFOBIJA I ISTORIOGRAFIJA
Devedesete godine XX veka i raspad bivše SFRJ doveli su do toga da su Srbi postali jedan od najoklevetanijih naroda na kugli zemaljskoj. Od političara do filmadžija svi su se nadmetali u tome ko će više pljunuti po Srbima (Spilbergov „Mirotvorac“ je snimljen da bi se pokazalo kako od srpskih „terorista“ preti čak i „nuklearna opasnost“.) Evo šta su, između ostalog, govorili predstavnici „zapadne civilizacije“ (kako je to pribeležio Zoran Petrović Piroćanac u svojoj knjizi „Izbrisati srpski virus“). Srbi su predstavljeni kao oni koji „kolju“, „sprovode psihologiju terora“, „vrše serije javnih silovanja i ponižavaju žensko stanovništvo“, „sprovode užase neviđene u Evropi od 1945“, „žele sve da likvidiraju“, „namerno i uspešno uništavaju nacionalne biblioteke, muzeje, arhive“, „narod bolestan, odavno zatrovan, zapao u opasnu paranoju“, oni koji „ugrađuju pseće embrione u bosanske žene“ itd. Filosof Andre Gliksman nas je optužio da imamo „divlje zarobljeničke logore“, Erik Margolis, kolumnista „Toronto Stara“, ustvrdio je da su „srpski nacisti dvadesetih godina XX veka, u toku kampanje etničkog čišćenja, proterali Majku Terezu i njenu porodicu“ iz Skoplja, pa je ona završila u Kalkuti; Dejvid Gompert, potpredsednik RAND-korporacije, rekao je da Srbe treba zatvoriti u karantin dok virus, koji oni nose, ne bude uništen; „Lekari sveta“ su tvrdili da će srpski nacionalisti „ići do kraja svojih zločina“, „zeleni“ šezdesetoosmaš Danijel Kon Bendit je tražio bombardovanje Srba u Bosni; šef spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel je rekao da Srbe treba baciti na kolena; Medlin Olbrajt, američki državni sekretar, nazvala je Srbe odvratnima; Ričard Holburk ih je proglasio „zločinačkim dupeglavcima“; ser Piter Justinov je rekao da je pripadnost Srba, tih „naopakih stvorenja“, ljudskom rodu – „u velikom zakašnjenju“; senator Džozef Bajden je ustvrdio da su „Srbi nepismeni i degenerisani silovatelji, ubice beba, kasapi“; saradnica ženevskog Evropljanina je smatrala da su Srbi „rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope“, a britanski general ser Majkl Rouz je 1999. godine podsetio da je NATO spreman da bombardovanjem „Srbe vrati u kameno doba“.
Srbi su osuđeni na getoizaciju i nestanak. I to nije nikakva „teorija zavere“. Ozbiljni ljudi poput akademika Koste Čavoškog, to su odavno uočili: „Lično očekujem promene nagore, iako svi očekuju promene nabolje. Naime, kod nas se odvija proces, za sada nezadrživ, daljeg potčinjavanja naše vlasti stranom diktatu. I mi smo na jedno četiri-pet godina iza Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. U Republici Srpskoj je najpre bio protektorat; a sada je samo ogoljena okupacija gde se ne može biti ni sudija Opštinskog suda, a da to ne odobri visoki predstavnik, odnosno nekakav njegov pravni savetnik. Pošto se visoki predstavnik u sve petlja, on ima ispostave svoje kancelarije u većim gradovima i preko njih deluje i na opštinske vlasti, tako da se u poslednje vreme upućuje i u to kako se troše sredstva opštinskih budžeta. Vi ne možete tamo biti direktor državne televizije, urednik vodećih novina, bez saglasnosti visokog predstavnika. Mi dotle još nismo došli, ali se ubrzano tome približavamo i lično mislim da će ova (DOS-ova) polukvislinška vlada za koju godinu biti zamenjena pravom kvislinškom vladom“ („Geopolitika“, 22. decembar 2003. godine)

PREVASPITAVANJE KOJE NAS ČEKA
Ako se sve ovo ima u vidu, postaje nam jasnije zašto će „međunarodna zajednica“ nemilosrdno udariti na ostatke svega normalnog u domaćem obrazovnom sistemu. Nemačka ideološka nauka je, krajem XX veka, dala niz objašnjenja za razloge obračuna sa „srpskim mitovima“. Godine 1992, nemačka spisateljica Alida Bremer, sada prijateljica „naših“ gaulajtera u kulturi, objavila je tekst o novijoj srpskoj književnosti, ističući da je njena osnova – epska. Ona je uočila da Srbi Kosovo doživljavaju „kao neku vrstu nacionalne Golgote“, iako je ono „nastanjeno Albancima“. Od svog stradanja u Drugom svetskom ratu, Srbi su stvorili mit koji „ne trpi nikakvo relativizovanje“. Srbi ne mogu sebe da dožive kao agresore, nego kao večitu žrtvu.
Godine 1993, u novinama „Frankfurter Alegemajne Cajtung“, nemački slavista Rajnhard Lauer objavio je tekst „Od ubica postaju junaci“, sa podnaslovom „O herojskom pesništvu Srba“. Lauer je uočio opasni srpski mit o hajducima: „U mitu o hajducima od samog početka je uspostavljena fatalna veza između nacionalnog junaštva i primitivnog razbojništva i pljačkaštva“. U pesmama o hajducima-razbojnicima, Lauer nalazi krađu, pljačku, silovanje, skrnavljenje grobova, paljenje crkava, pečenje i jedenje ubijenog, i upozorava da se takve stvari (kad su Srbi u pitanju) danas dešavaju na ratištima bivše SFRJ, na kojima dejstvuju Srbi.
Marko Kraljević je, veli Lauer, „kao i hajduci, dvoznačan junak. Njegova herojska dela su, tačno posmatrano, krvava nedela, koja on u znanju o svojoj silnoj telesnoj snazi dodatno garnira podrugivanjem i ismevanjem svojih žrtava“. Kod ovog nasilnika primećuje Lauer, čak i oranje, „miroljubiva delatnost ratara“, pretvara u nasilje i razbojništvo. Kosovski mit oživljava kad Srbi idu u rat. On je lep dok je književni, ali „može postati instrument jedne fašističke revanšističke i ekspanzionističke ideologije“. Opisan je i „podmit“ o Milošu Obiliću, po ugledu na koga je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine. Srbi su tada doneli „hegemonistički“ Vidovdanski ustav 1921. godine; Stjepan Radić je ubijen 20. juna 1928. godine (ne baš na Vidovdan, ali tu negde); a tu je i početak akcija JNA u Sloveniji 1991. godine. Svetozar Koljević je 1994. godine ukratko izvukao osnovnu tezu Lauera u sledećem iskazu: „Polazeći od zanimljive pretpostavke da književnost nije tragično prosvetljenje istorije i duhovni napor za izlazom iz njenih surovosti, profesor Lauer je optužio za ratne zločine srpski paganski mit o hromom vuku, svetoga Savu, Vaska Popu, Rajka Noga, Gojka Đoga, hajduke i epske pesme o njima, Kraljevića Marka, kosovski mit, kao i neke vidove srpskog terora nad legalnim turskim i austrijskim vlastima u srpskim zemljama“.
Srbe treba poslati (kolektivno – a škola je odlična za takav poduhvat) kod psihijatra. Na Trećem kongresu psihoterapije u Beču, održanom u jesen 2002. godine u Beču, dr Ana Šucenberger, nekadašnji profesor na Sorboni je, pred 4000 učesnika, izjavila: „Srbi su 28. juna 1389. godine ubili turskog sultana Murata na spavanju. Srbin Miloš Obilić je potegao nož na nekog ko je na spavanju, pa je tako model srpskog ponašanja postao ubijanje (…) Austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand nikako nije smeo da ode 28. juna 1914. godine u Sarajevo. Morao je da zna da je to „datum srpske traume“ koji se nesvesno prenosi (…) Istog dana, 1989, Srbijom je počeo da vlada Slobodan Milošević, i Srbi su nastavili da ubijaju na Kosovu („Novosti“, 24. novembar 2002. godine) Profesorka nije rekla ništa o razlozima Muratove „posete“ Kosovu, ni o tome da je Sarajevo 28. juna 1914. godine Ferdinand posetio kao okupiranu teritoriju.
Naše identitetsko iskustvo u XX veku je zastrašujuće. Prvo je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, sa idejom o „troimenom parodu“, pa zatim smo bili „integralni Jugosloveni“, a onda je došla SFRJ, u kojoj se „bratstvo-jedinstvo“ temeljilo na kominternovskoj srbofobiji. To dokazuje tezu Bogdana Zlatića, iznetu u ogledu „Pravoslavlje, Srbi, Evropska zajednica“ (Crkveni život 3/2002): „Titova Jugoslavija se nije mogla zasnovati ni na kakvom komunizmu, nego na fobiji koja je mogla okupiti sve jugoslovenske narode i narodnosti. Reč je o srbofobiji koja je bila prvo prikrivena sintagmom „bratstvo-jedinstvo“, potom dopunjena sintagmom „borba protiv srpskog hegemonizma i unitarizma“, a zatim konačno zamenjena izrazom „borba protiv velikosrpskog nacionalizma (…) To je bio put za čije je sprovođenje Tito imao međunarodnu podršku, i to je bio put koji su morali da slede svi koji su u zajedničkoj državi živeli, a želeli da je na ovaj (magijski) način očuvaju“. Dakle, Zapad je produženu ruku u borbi protiv Srba imao u Titu (zato im ovde nikad nije ni smetalo kršenje „ljudskih prava“, jer Srbi pod okupacijom i nisu bili ljudi).

HAŠKA ISTORIOSOFIJA
U nizu dosadašnjih presuda, Haški sud je „nepobitno“ izneo i sledeće istorijske činjenice, koje navodi dr Kosta Čavoški u svojoj knjizi „Presuđivanje istoriji u Hagu“: da je stanovništvo Bosne i Hercegovine vekovima bilo višenacionalno (a nije, bilo je polikonfesionalno – Hrvati su bili, uglavnom, porimokatoličeni Srbi; Tito je muslimane tek 1971. godine proglasio za naciju, a početkom 90-ih godina XX veka postali su „Bošnjaci“ – u doba osmanske vlasti, izjašnjavali su se kao Turci); da je za Srbe Kosovska bitka bila osnova za ideologiju Velike Srbije; da zamisao Velike Srbije ima istoriju dugu preko 150 godina, a da je naročito ojačala između dva svetska rata; da su se hrvatski intelektualci borili za Jugoslaviju, a srpski – za Veliku Srbiju; da su za vreme Drugog svetskog rata, samo Italija, Bugarska i Mađarska otele delove državne teritorije Jugoslavije (ne pominju se Nemačka i Albanija); da ustaše nisu vršile genocid nad Srbima, nego samo „masakr“; da broj srpskih žrtava u ratu izaziva „žučne rasprave“; da su Kosovo i Vojvodina bile i pre 1974. godine skoro samostalne federalne jedinice; da su srpski komunisti krivi što su slovenački i hrvatski komunisti napustili XIV kongres SKJ 1989. godine; da su Slovenci tobože reagovali na srpski nacionalizam stvarajući svoj separatistički pokret; da su se gradovi u Srpskoj Krajini na referendumu proglasili delom Srbije; da Srbi u Bosni nisu želeli očuvanje savezne države, nego da budu deo države Srbije; u Srbiji je vršena propaganda protiv ne-Srba itd. Očito je da NATO-pobednici imaju nameru da takve stavove nametnu srpskoj deci u budućnosti.

NOVI UDŽBENICI PO VESNI PEŠIĆ
Predstavnici naše „građanske opcije“, već se odavno bore za nove, „sedativne“, bensedinski korisne, udžbenike istorije, koji bi nas bacili u san dok „srpsko pitanje“ na Balkanu konačno ne bude rešeno.
Vesna Pešić je, još 1994, u svom ogledu „Ratničke vrline u čitankama za osnovnu školu“, upozorila da se u našim čitankama „neumereno glorifikuje ratno junaštvo, nasilje i smrt kao jedini način da se očuva sloboda, i to s namerom da se stvori automatski pozitivan odnos prema žrtvovanju života za domovinu“ (A šta bi trebalo slaviti? Dezerterstvo? Zar latinski pesnik, vo vremja ono, nije pevao: „Dulce et decorum est pro patria mori“?) Analizirajući primere iz naših čitanki, Vesna Pešić uočava da „mirovna opcija“ Majke Jevrosime u pesmi „Oranje Kraljevića Marka“ gubi pred „ratnom opcijom“ njenog sina; da je opasan odlomak iz romana Slovenca Franca Finžgara „Pod slobodnim suncem“, u kojem se opisuje borba Slovena protiv Vizantinaca; da je vaspitno skoro štetan i opis borbe u „Srpskoj trilogiji“ Stevana Jakovljevića. Zasmetao je i odlomak iz teksta „Na Kajmakčalanu“ Dušana Kostića jer iz njega proizilazi da „kosti i grobovi“ određuju šta je čija teritorija; naročito su pogubni „Svetli grobovi“ Jovana Jovanovića Zmaja, po kojem su grobovi kolevke novih pregnuća. Uočavajući zamke iz čitanki (prosto govoreći, semantička „minska polja“) antiratna profiterka (kasnije, pod DOS-ovim okriljem, obasjana ambasadorskim suncem Meksika), ukazuje na to čega se moramo kloniti ako hoćemo da se „evroatlantski integrišemo“:
1. Neizrecivog junaštva koje „surovo uništava neprijatelja“ i peva dok pati (primer je epska pesma „Mali Radojica“);
2. Smrti kao izvora života i stradanja kao uslova narodnog opstanka i podviga;
3. Sticanja slave i časti, kod nas i u svetu, putem stradanja;
4. Pamćenja poraza i polaganja zaveta da će poraz biti osvećen i pretvoren u pobedu (Milan Rakić je, u pesmi „Na Gazimestanu“, naročito opasan);
5. Nazivanja sebičnošću i kukavičlukom dileme da li da se gine za otadžbinu;
6. Ideje da su naši ratni porazi posledica nesloge i borbe sa jačim neprijateljem.
Iza straha od spoljnjeg neprijatelja, smatra Vesna Pešić, „prikriva se još jedna, neizgovorena vrednost: ofanzivnost i teritorijalni imperijalizam koji se pokrivaju tobožnjom odanošću osnovnom, defanzivnom interesu države i naroda da opstanu“. Evo opet Srba kao mogućih hitlerovaca: „Znak jednakosti između žrtvovanja života i patriotizma je toliko prenaglašen u našim udžbenicima kao da između pojedinca i nacionalno-državnog kolektiva ne postoji nikakvo posredovanje u vidu vlasti koja najčešće sama odlučuje o ratu i sama definiše rat kao pravedan (oslobodilački ili odbrambeni), čak i kada on to nije (na primer, Hitlerova Nemačka je vodila rat za „legitimni životni prostor“).“
Smeta i istorija: „Preterana količina istorije kao estetizovanog rata, u udžbenicima u kojima je ne mora biti u tolikoj meri, podstiče očuvanje arhaične svesti“. I, uopšte, kako kaže Vesna Pešić, „nema tekstova koji bi obrađivali nenasilnu borbu sa neprijateljem“ (Srbija nije Indija; inače ne bismo imali Karađorđa, nego Mahatmu Gandija).
I naučnički cirkus ide dalje. Početkom 2004. godine, u beogradskom hotelu „Metropol“ sastali su se balkanski pisci udžbenika istorije (uz superviziju evropskih „eksperata“) da vide da li je moguće pisati zajedničke udžbenike. Bile su tu i radionice na temu „Stjepan Radić“ i „Četnici i partizani“. Nezaobilazna Dubravka Stojanović, saradnica „antiratne Amazonke“ Vesne Pešić uskliknula je, po ko zna koji put da kod nas istorija služi ne za „multiperspektivnost“, nego za stvaranje „mitološke i autoritarne svesti“. Ona kaže: „Za nas je otkriće bio jedan novi crnogorski udžbenik jer, kad je rat devedesetih u pitanju, jedino je crnogorski udžbenik dao slike svih žrtava. Na jednoj strani nalaze se žrtve iz Vukovara, žrtve iz Sarajeva, žrtve iz Dubrovnika, žrtve sa Kosova i žrtve iz Beograda. Ili, da li su slike svih izbeglica – srpske izbeglice, albanske izbeglice, hrvatske izbeglice (…) To je nov pristup, prikazivanje tih velikih istorijskih drama iz perspektive malog čoveka kome je potpuno svejedno ko je rat počeo i ko ga je dobio. Njemu je strašno“.
Zbog čega mu je strašno, nije važno! I od čega počinje istorija strašnog, nije bitno.

CRNA GORA POBEDITI MORA
Crnogorski istoričar Budimir Aleksić nam ukazuje kakva je „objektivnost“ tamošnjih uzornih i novih udžbenika. Srpska vojska je, 1918. godine, po Slavku Burzanoviću i Jasmini Đorđević, autorima istorije za VIII razred crnogorske osnovne škole, okupirala Crnu Goru; između dva svetska rata, „srpska vlada je željela prisjedinjenje Crne Gore Srbiji“. Raspad SFRJ je opisan po hrvatskoj interpretaciji: sve počinje Memorandumom SANU, nastavlja se intervencijom JNA u Sloveniji (ne govori se ni reči o slovenačkom secesionizmu), tvrdnjom da Srbi u Hrvatskoj nisu priznali hrvatsku državu (ni reči o Endehaziji i izbacivanju Srba kao konstitutivnog naroda iz Ustava Hrvatske 1990, progonima srpskog stanovništva, hapšenjima, isterivanju s posla itd). Na Kosovu „većinsko albansko stanovništvo, posle ukidanja autonomije, odbija da prizna državnu vlast Srbije i stvara svoje paralelne institucije“ (str. 123 novog udžbenika dukljanskih „povjesničara“).
Nema OVK, terora nad Srbima, ubijanja policije iz zasede… O bombardovanju NATO-pakta piše da je samo Srbija teško postradala od „humanitarne intervencije“. Nema ni reči o napadu na crnogorsko mesto Murino i tamošnje žrtve (među njima su bila i deca), kao ni o pogibiji vojnika u Danilovgradu. Da ne zaboravimo, u udžbeniku za IV razred srednjih škola autora Šerba Rastodera, Radoja Pajovića i Zvezdana Folića, sasvim na tragu Tuđmanovih „Bespuća povijesne zbiljnosti“, kaže se da je u Jasenovcu stradalo svega 80. 000 ljudi.
U skladu sa ustašoidnim dukljanstvom, u „Poznavanju društva“ za IV razred (Slavko Ratković i Ljiljana Adžić su autori udžbenika), posle lekcije o borbi protiv Turaka, umesto Njegoševih stihova o Crnogorcima kao zavetnim vitezovima Srpstva, ide pesma Pavelićevog saradnika i ratnog zločinca Sekule Drljevića.
Da bi se spojio duh tito-partizanštine sa „evroatlantski integrativnim“ duhom, prepravljaju se stare partizanske pesme da ne deluju uvredljivo. U čitankama za treći razred (autori Momir Sekulić i Ljuba Stefanović) navedena je stihoklepijada Mirka Banjevića „O, Sutjesko“: „U gori se jele dive: /Ko su one munje žive, /Te njemačka ruše legla,/ Te su crni obruč stegla?/ – To Savini borci jezde/ Zelengorom ko zvijezde“. Izvorno, međutim, pesma glasi:

U gori se jele dive:
Ko su one munje žive,
Te njemačke gone psine,
I zasjede lome njine?
To Savina zorna sila
Fašistima lomi krila.

MOTOR EVROPSKE UNIJE
Koliko su savremeni crnogorski udžbenici istorije velika budućnost naših prostora, vidi se i iz činjenice da se sve veze Crne Gore sa Srpstvom i Srbijom kroz istoriju poriču, a da se srbovanje Svetog Petra Cetinjskog, Njegoša i kralja Nikole prećutkuje u najvećoj mogućoj meri. Sasvim u skladu sa „dukljanskom“ ideologijom, zasnovanom na tvrdnjama Drljevića i Štedimlije, Pavelićevih saradnika koji su dokazivali da su Crnogorci „Crveni Hrvati“.
Monstrum-istoriografija, kako vidimo, nastala je kao frankeštajnovski spoj ustašoidnih ideja crnogorskih pavelićevaca i brozovsko-đilasovske „crnogorštine“.
Crna Gora je pravi primer mogućnosti zastrašujućih ostvarenja srbofobičnih potencijala jednog režima, spremnog da, zarad očuvanja vlasti, paktira i sa đavolom. Strateški partneri dukljanske „euro Crne Gore“ postaju Albanija i Hrvatska, a u školama se ubija sam naziv jezika po kojem, prema poslednjem popisu iz 2002. godine, govori 70% stanovnika te iste Crne Gore.
A ide se na duge staze. U XIX veku je Vatroslav Jagić počeo veliku igru koja se danas privodi kraju. Godine 1896, ovaj hrvatski lingvista u Beču iznosi tvrdnju da se u Bosni govori „bosanskim jezikom“. Zbog nezadovoljstva Srba i Hrvata, 1899. godine, tvrdi da je reč o srpsko-hrvatskom. U Srbiji, Jovan Skerlić i ostali jugo-pijemontisti prihvataju ovakvo imenovanje, što je ozvaničeno Novosadskim dogovorom srpskih i hrvatskih lingvista 1954. godine. Hrvati 1967. godine donose Deklaraciju o hrvatskom jeziku, da bi, dolaskom Tuđmana na vlast, svaki pomen „srpsko-hrvatskog“ bio izbrisan i jezik ostao samo „hrvatski“. Sledeći logiku Benjamina Kalaja, okupatorskog upravnika Bosne pod Habzburzima, bosanski muhamedanci su stvorili svoj jezik – bosanski, i proglasili naciju „Bošnjaka“. A Bošnjak je oduvek bilo samo odrednica geografskog porekla. Svaki čovek iz Bosne je Bošnjak. Međutim, odnedavno nije tako.
Priča o „ljudskom pravu“ da jezik imenuje ko kako hoće, uopšte nije istinita. Nemački lingvista Bernard Grešel, stručnjak za jezička pitanja pri Haškom sudu, kaže da ni u jednoj povelji Ujedinjenih nacija ne piše da svaki narod ima pravo da menja ime jezika po svom nahođenju. Na Ustavnom sudu SAD tri puta je propao pokušaj preimenovanja engleskog jezika u američki, a na Ustavnom sudu Austrije četiri puta pokušaj preimenovanja nemačkog u austrijski. Ipak, kod nas ništa nije nemoguće.

BOGUMILI I BOŠNJACI
Godine 1999, Komisija UNESKO-a analizirala je programe istorije u Republici Srpskoj, i tražila da se izbace sve lekcije o Srbiji, srpskoj borbi za slobodu, stradanju od islamskih fanatika. Srbima (koje „uneskovci“ stalno nazivaju „bošnjačkim“) zamereno je da previše insistiraju na „nacionalnom ponosu“.
U tekstu „Pečatom na Andrića“ („Politika“, 8. oktobar 1999.) saopšteno je da je naslednik Benjamina Kalaja, Volfagang Petrič, naredio da se pečatom „Sledeći pasus sadrži materijal čija istinitost nije utvrđena, ali koja može biti uvredljiva ili navoditi na pogrešan zaključak“ zapečate pesme „Tamo daleko“ i „Kreće se lađa francuska“ (muzičko); odlomak o danku u krvi iz Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“, kao i podatak da je nekad postojala Republika Srpska Krajina. Oleg Milišić, koji je služio kao Petričev obrazovni gaulajter, tvrdio je da se bez pečaćenja ne može ući u Savet Evrope. I tako čovek shvata zašto je Bataljon za psihološke operacije u sastavu SFOR-a, u svojim redovima imao i četu vojnih istoričara. Cilj ove grupe je bio stvaranje „nove istorije“ za novu, „politički korektnu“, Bosnu i Hercegovinu.
Prvo se krenulo na „multikulturnu“ priču o toleranciji. Jedan od najozbiljnijih napada u to doba izveden je na udžbenik veronauke za VI razred osnovne škole, autora protojereja stavrofora Nedjeljka Pajića.
Udar su izvršili predstavnici rimokatoličke zajednice u Bosni i Hercegovini. Oni su, u potrazi za „suživotom“ i „tolerancijom“, tražili od pisca da iz knjige izbaci činjenice da su rimokatolici na Svetoj Gori, u doba Lionske unije, primoravali pravoslavne monahe da priznaju vlast pape, da su Srbi u Habzburškoj monarhiji morali da se bore protiv unijaćenja, da je Bosna u Srednjem veku bila srpska i pravoslavna, da je Beč podržavao vatikanske pretenzije u okupiranoj Bosni i Hercegovini, da je unijaćenje nasilje nad pravoslavnima, a ne „stremljenje jedinstvu“, da je stotine hiljada Srba stradalo u Jasenovcu itd. Sveštenik Pajić je primedbe odbio. Zbog istine.
Koliko je istorija bitna za Bosnu i Hercegovinu, najbolje se vidi na analizi jedne od najvećih prevara u svetskoj istorijskoj nauci, zvanoj „bogomili u Bosni“. Na osnovu te prevare konstruisan je i identitet savremene „bošnjačke nacije“. Navodno, u Bosni su u Srednjem veku živeli bogumili, imali su „Crkvu bosansku“ i gonili su ih i rimokatolici (čitaj: Hrvati) i pravoslavci (čitaj: Srbi). Kad je došla Turska, bogumili su je dočekali kao osloboditeljku i masovno prešli na islam. Kao izvorni „Bošnjaci“ oni su i danas tu.
Prvi koji je našao bogumile u Bosni kao posebnu „crkvu“ bio je hrvatski fratar Franjo Rački, u XIX veku. On je sve nazive iz vizantijskih i srpskih izvora pomešao („krstjani“, „kudugeri“, „bogomili“) i poistovetio „krstjane“ sa zapadnim „katarima“ i „patarenima“, što je prihvaćeno i od srpskih i od svetskih istoričara, i danas se izučava kao „istorijska istina“. Međutim, kako je nepobitno utvrdio dr Miodrag Petrović, naš ugledni kanoničar i vizantolog: „Crkva bosanska, u stvari, nije bila nikakva crkvenojerarhijska organizacija sa crkvenom teritorijom i jurisdikcijom. Ona je bila necrkvena, čisto svetovna – mirska ustanova koja je u istoriji državno-političkog i pravnog života Bosne imala presudnu ulogu. Grčka reč ‘ekklisia’ (crkva) prvobitno je značila: veće, senat, skupština. „Crkva bosanska“ je diplomatsko-savetodavno, arbitražno-posredničko telo pri dvorovima bosanskih vladara i vlastele. Sastavljena je od najumnijih, najuglednijih, najpoštenijih krstjana, zaduženih da zastupaju interese svojih gospodara i da čuvaju pravni poredak države, oblasti. U njihovu reč, savet i sud je moralo da se veruje. Zato ih uvažavaju ne samo bosanski vladari, nego i Dubrovčani i srpska vlastela. ‘Crkvu bosansku’ čine: djed, gost, starci i strojnici – porota. Niko od njih ne vrši nikakvu crkvenojerarhijsku-svešteničku službu, jer su svi mirska lica. Oni su svi ‘poglaviti krstjani’ što znači učvršćeni u pravoslavnom učenju.“
A vizantijski i srpski spisi pod „novim bogomilima“ podrazumevaju rimokatolike. U tom smislu pišu i Domentijan i Teodosije, i Konstantin Filosof i Sv. Simeon Solunski. Zašto? Zato što su bogumili bili dualisti, verujući da je u svetu podjednako snažno načelo i božanskog dobra i satanskog zla. Rimokatolici su, po vizantijskim bogoslovima, takođe dualisti, jer su u Nikeo-Carigradski Simvol vere uneli dodatak Filioque, po kojem Duh Sveti proishodi ne samo od Oca, nego i od Sina. Takođe, njihova ikonografija je postala sasvim nepravoslavna, kao i način života. I kao što su papisti smatrali pravoslavne šizmaticima i jereticima, tako su i pravoslavni smatrali rimokatolike bogumilima.
Srednjovekovni Srbi u Bosni su bili pravoslavni, a ne bogumili. Zato je kralj Tvrtko u pismu Dubrovniku, 2. marta 1433. godine, pisao da je „kralj srpske Bosne“, a Stjepan Vukčić Kosača bio „Herceg od Sv. Save“. Zato je Sv. Sava pisao da je „vseh pravovernih krstjan molabnik Sava grešnij“. „Krstjani“ nisu bogomili, nego pravoslavni. I zato je uzalud biskup hvarski Toma pokušavao da ubedi Kosačinog gosta Radina 1452. godine, u Dubrovniku, da se odrekne pravoslavne vere.
Dakle, istorija kod nas nije „multi-kulti“ igrarija, nego uslov opstanka i očuvanja identiteta. To neki drugi mogu da se igraju istorijom, a mi ne možemo i ne smemo.

MULTI-KULTI KULT
Godine 2003, Ministarstvo prosvete Srbije je izdalo knjigu Roberta Stradlinga „Nastava evropske istorije XX veka“. Stradling, zagovornik novih metoda, između ostalog, opisuje posetu rekonstruisanoj kući jednog zidara iz 1917. godine. Kuća se nalazi u Stokholmu, u Švedskoj. Đaci su u kući nosili odeću tog vremena i ponašali se kao da žive u tom vremenu. Na kraju, njihovi zaključci su bili:
1. „Nismo imali ni trenutka predaha. Ljudi su morali sve vreme da stoje i da rade u groznim uslovima! Bilo je tako lepo vratiti se kući i videti divnu mašinu za pranje suđa u kuhinji.
2. Počinješ da razmišljaš: Da li je život stvarno ovako izgledao kad je baka bila mlada? Važno je videti kako su stvari bile jadne i smešne u staro vreme“ (istakao V. D.)
Eto, to su euro-đaci zaključili o prošlosti svog naroda.
Nije bilo mašine za pranje sudova i sve stvari su bile „jadne i smešne u staro vreme“. I kako da se čovek ne seti velikog ruskog filosofa Konstantina Leontjeva, koji je u XIX veku zapisao da je „prosečni Evropejac oruđe sveopšteg razaranja“, i još: „Zar ne bi bilo strašno i prostački misliti da se Mojsije uspinjao na Sinaj, da su Heleni zidali svoje veličanstvene akropolje, Rimljani vodili svoje punske ratove, da je genijalni lepotan Aleksandar u nekakvom perjanom šlemu prelazio Granik i tukao se pod Arbelama, da su apostoli propovedali, mučenici patili, pesnici pevali, slikari slikali i vitezovi blistali na turnirima samo da bi francuski, nemački ili ruski malograđanin u svojoj bezličnoj i komičnoj odeći uživao ‘individualno’ i ‘kolektivno’ na ruševinama sve te prošle veličine“?
Dragi Leontije!
U tvoje vreme o tome je bilo strašno misliti, a danas je to stvarnost. Jer, Vojin Dimitrijević nam sasvim u duhu nihilističke malograđanštine, kaže (RTS, 1.11.2010. godine):
„Turska vlast (nije, prvo, trajala 500 godina) je alibi za sve i svašta i Turčin je arhetip  neprijatelja. I u Bosni se ratovalo  protiv gadnih neprijatelja, iako oni nisu Turci“ (To što su se, te iste 2010, posle poraza Srbije u košarkaškom meču s Turskom, naši novopečeni novopazarski Bošnjaci poistovećivali s Turcima, i uzvikivali „Ovo je Turska!“ posledica je prevelike doze „Šeherezade“, i ničeg drugog, zar ne?)
A što se tiče „petstogodišnjeg ropstva“… Ako je Smederevo palo 1459. godine, a Stara Srbija oslobođena 1912, ropstvo pod Turcima trajalo je tačno 453 godine, 47 godina manje od zaokružene cifre. Da li Dimitrijević i njegovi jednomišljenici iz koalicije „za evropsku Tursku“ (pardon Srbiju) žele da, zbog čiste računice“, tih 47 godina nanovo porobljene Srbije poklone neoosmanskoj imperiji na Balkanu?
Ne pominji NATO bombardovanje i postani turkofil: da li to treba da uče pacifikovani Srpčići?