HILARI KLINTON U BEOGRADU Srbi i gospođa sa batinom

Piše Ljiljana Bogdanović

Državna sekretarka SAD Hilari Klinton, ovoga puta u Beograd nije donela ni lažnu šargarepu, već je štap, odnosno batinu, u svilu zavila

Hilari Rodam Klinton, druga najmoćnija žena na svetu (prva je, tvrde zapadnjaci, gazdarica Bele kuće Mišel Obama) boravila je nepuna dvadeset i četiri sata u Beogradu. Ukoliko se kao vreme njene posete Srbiji računa i nekoliko sati boravka na Kosovu, možemo reći da je ovog oktobra nesuđena i umalo prva žena predsednik Amerike, čak čitav dan i po svog dragocenog službenog vremena na visokoj dužnosti SAD, posvetila boravku u našoj zemlji. Zvanično objašnjenje za to: Amerika hoće da stavi do znanja da je Balkan u njenom fokusu interesovanja, a sasvim, sasvim nezvanično – svetski gazda hoće da „pregleda i proveri“ svoj posed! Recimo odmah i da su uoči njene posete „dobro obavešteni izvori“, upozorili da ona „sigurno neće u našem glavnom gradu provesti čitava dva dana, već da je Beograd izabrala da u njemu prenoći“, što je pak protumačeno kao dobar znak, jer navodno američki funkcioneri „noće samo tamo gde se osećaju potpuno bezbedno“. Tako je, „komplet Hajat-noćenje including breakfast“ učinio da  zvanični Beograd već u startu bude načisto: Hilari nam veruje, i u Srbiji se oseća „potpuno bezbedno“. O izvesnoj tragikomičnoj dimenziji ovakvog – reklo bi se duboko frustriranog – pogleda na stvari, u nekom drugom osvrtu na psihologiju i nesreću „ovih prostora“.

PROMENA BEZ PROMENE
Promena u odnosima Klintonove sa Srbima nije, međutim, emotivne prirode (što je i površnom posmatraču ovog segmenta njene „balkanske turneje“ moralo biti jasno), ali je pažnje vredna, budući da je u višedecenijskoj vizuri i interpretaciji visoke gošće–reputacija Srba bila crna da crnja ne može biti. Posebno je ta predstava bila opterećena teškim hipotekama iz tzv. „devedesetih“ i vremena balkanskih sukoba, u kojima je ona , Hilari – levičarka, demokrata i istaknuti advokat i borac za ljudska prava i sve slobode, uključujući i verske ( najpre u ulozi politički uticajne i moćne prve dame Amerike, a potom kasnije i u liku senatora i istaknutog aktera iz kruga američkog upravljačkog establišmenta),  uvek birala stranu nasuprot srpskoj. Koliko su u političkoj i idejnoj  agendi sadašnje američke državne sekretarke bile teške i neprihvatljive srpske imperijalne, agresorske i nacionalističke hipoteke, upozorio je zaključak nekih domaćih  medija. Oni su, naime,  pedantno nabrojali šta je sve u svojim ličnim i političkim opredeljenjima Klintonova izneverila (između ostalog: od izrazite desnice prebegla je levici, od republikanke postala vatreni zagovornik demokrata, od feminizma se okrenula tradicionalnim vrednostima ), da bi uvek i postojano istrajavala „samo“ u lojalnost verolomnom suprugu Bilu i – stavu prema Srbiji, odnosno kosmetskom problemu. „Odanost“ Srbima, uvek na način zlosrećan po srpske interese, bivala je vazda u suprotnosti sa dirljivom ljubavlju koju su ona i suprug joj pokazivali prema Albancima, što su u Južnoj srpskoj pokrajini pak umeli da cene i –  nagrade. Čak i spomenikom zahvalnosti (Bilu), koji je ona prvi put sada mogla da vidi. Otuda naravno i upadljiva razlika u dobrodošlici koja joj je ove srede priređena u Prištini nacifranoj idiličnim pozdravnim plakatima, i dan ranije zabeležene hladnoće  u „desantu bezbednosnih snaga“ izloženom Beogradu i njegovim građanima, čije je ćutanje tu i tamo prekidano zapenušanim i naglašeno bez poštovanja, izrečenim kritičkim komentarima na račun lika i dela visoke gošće. Zalaganje za NATO bombardovanje greh je koji joj Srbija nikako ne zaboravlja, ali ništa manje žuči  ne „prosipa“ se i na njeno delovanje u novijem vremenu „ izgradnje i jačanja demokratije i popravljanje imidža Srbije“, pa je otuda često ponavljan komentar da je Hilari Klinton stvarna vrhovna šefica domaćih, od većine građana Srbije  prokaženih NVO „ ispostava“. Beogradsku večerinku sa aktivistima ovdašnjeg nevladinog sektora u Aero klubu na Studentskom trgu, na kojoj su na poklonjenje „šefici planete“ došli svi oni koji nešto znače u ovom delu drugosrbijanske javnosti, propratili su, čak i  javno, komentari poput ovog: „Bio je ovo ‘sabor nečastivih’ – jedan od najvažnijih sastanaka u ovom boravku i tu je dogovorena dalja strategija razbijanja države Srbije, srpskog nacionalnog i duhovnog bića“. O kakvom god da je – protokolarnom ili strateški važnom – događaju reč, činjenica je da je možda upravo zbog ove žurke na visokom nivou, izostala druga: srpskom predsedniku uskraćena je prilika da gošći  priredi zvaničnu večeru! Da li su za Hilari NVO-ovci, zapravo važniji od Tadića? I da li je Tadić, kao što, tobož lucprdasto, nagađaju tabloidi, zato i ojađen, te je izbegao da se u prvom rukovanju sa gošćom, makar kurtoazno poljubi? Ukoliko se bez rezerve, pak, poveruje da je Tadić veliki emotivac, verovatnije zvuči pretpostavka  da se njegov jed odnosi na činjenicu da je „miniranje“ srpske varijante rezolucije o Kosovu, koja je proteklog septembra usvojena u UN, kao „glavni igrač“ presudila upravo Hilari Klinton. Ipak, bila je ona tokom ove posete  i više nego galantna prema sneveseljenom Tadiću, kada ga je pohvalila i osokolila rekavši da ne samo da podržava sve zemlje regiona da što pre uđu u EU, već da je svesna kako nijedna zemlja nije učinila napore koliko Srbija da bi se približila Evropi. Čak  je napomenula da, evropske integracije zahtevaju jako vođstvo, a da je predsednik Tadić, svojom ličnošću i ponašanjem,  to obezbedio. Koliko cinizma, toliko i ruganja u ovim pohvalama, jer blizu je pameti  da se srpskim nerazumnim žrtvovanjem vlastitih interesa – za pristup stvarno dalekoj „imaginarnoj Evropi“ druge zemlje, logično  usmerene na odbranu svog postojanja ne mogu ni  približiti. Brinu valjda o samoodržanju – svom i svojih građana. Povodom druge pohvale, moguće je zapitati: Reče li to uvažena sekretarka, i to „u brk“ Tadiću, da je on zapravo autokrata čvrste ruke? Kako se, stvarno, na to gleda u zemlji razvijene demokratije?

KOREKCIJE MEDIJSKE SLIKE
Hipoteke su, kako se vidi , uzajamne. I brojne. Aktuelni srpski režim ima svoje gorke, ali  ponekad i „slatke“ jade sa Hilari Klinton, dok u svesti i predstavama većine Srba, ona ostaje  ikona savremene Amerike, one zemlje koju zovu Imperijom, podrazumevajući da je reč o sili i ponašanju ni sa čim u bližem istorijskom iskustvu uporedivim, odnosno o bezobzirnom demonstriranju moći i samovolje jedne države porobljivački nastrojene prema „ostatku sveta“. Hilari, kažu njeni ovdašnji kritičari, ostaje dostojna antipatije, čak prezira, ne samo zato što je visoki konzul te i takve imperije, već i zato što dela sa dodatkom lične energije, strasti i bezobzirnosti. Medijske ankete, veb-komentari i prestoničko raspoloženje, bili su neumoljivo jasni: Srbi ne vole Ameriku, ali još više ne vole pojedine Amerikance, a kada je u tom broju o damama reč, uz Olbrajtovu (mnogi tvrde da je pojam „dama“ ovde u sasvim neadekvatnoj upotrebi), Klintonovoj pripada počasno mesto.
Komentari Hilari Klinton povodom nedavnih traumatičnih događaja u životu zemlje, posebno „nedelje pederskog bala posle koje ništa više neće biti isto“, učinili su da hipoteke i teške međusobice na relaciji „američki moćnici – srpski narod“ neočekivano narastu. Pre nego što je uzletela sa aerodroma Nikola Tesla, ona je svojim izjavama poradila na tome. Kao da većina Srba nije izrazila svoje kategorično protivljenje gej paradi, Hilari je zdušno pohvalila održavanje ovog događaja, kao i ponašanje srpske policije. Apoteoza ministra Dačića bila je kompletna: iako se mrštio i vajkao oko parade, u očima milostivog konzula Imperije postao je heroj.
Naravno, u onom pomenutom medijskom portretisanju 67. državne sekretarke SAD, sasvim inače nalik tradicionalnom portretisanju kraljevskih ekselencija uoči njihove posete „dominionima“, izbegnuto je nabrajanje zapravo najpostojanijih strasti visoke gošće: nečuveno snažna i beskompromisna volja za moć, i u vezi sa njom nepokolebljivo opredeljenje za poslove i pregnuća koji moć, novac i uticaj pribavljaju. O tim sklonostima, kao o primeru „građenja“ i javnog demonstriranja tipičnog „predatorskog“ lika i karaktera savremenog pripadnika američke elite, neopterećenog etičkim zamaranjima, mnogo ležernije govore njeni američki biografi. Oni bez zazora pišu o tome da je ne jednom bila predmet ozbiljnih  istraga, kompromitujućih afera i skandaloznih optužbi za laž i obmanu. „Legenda“ oko navodne izloženosti snajperskoj vatri u Tuzli (u vreme njene posete bio je to već bio miran grad koji ju je dočekao sa cvećem), već je postala poslovični primer neuspešnog spinovanja. Moguće manjkavosti ovdašnje medijske pripreme u krilu kontrolisane štampe, momentalno i vrlo neposredno ispravila je ove nedelje TV slika susreta Hilari Klinton sa srpskom upravljačkom vrhuškom: čvrste vilice i prodorno fiksiran, ponešto umoran pogled, grimasa koja znači „ja vam se osmehujem“, držanje koje bi pantomimičara naučilo kako se, na učtiv način, dočaravaju arogancija, samokontrola, nadmenost, bezosećajnost…ukratko, to je „kroki“ gospođinog lika sa malog ekrana.

NA ZAPADU NIŠTA NOVO
O stavu Hilari Klinton, i više od ovih vizuelnih poruka, govori sadržaj njenih obećanja domaćinima. Na svoj način, on je porazan. Agencijski izveštaji naime doslovno su preneli kako je državna sekretarka SAD Hilari u Beogradu, obećala da će iste večeri pozvati holandsku vladu i zatražiti da se prihvati kandidatura Srbije za EU, kao i da će u Briselu preneti pozitivan utisak koji je stekla kada je reč o saradnji Srbije sa Tribunalom u Hagu. Ona se u tom smislu, tokom posete Beogradu, javno zahvalila predsedniku Srbije za saradnju sa haškim Tribunalom i Vladi za sve što je uradila do sada, da uhapsi preostala dva begunca: Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Time je ona, kako agencije podvlače ocene ovdašnjih zvaničnih izvora, na najkonkretniji način pokazala do koje mere Amerika zaista podržava uključivanje Srbije u EU, jer je poslala poruku Holandiji koja ovih dana odlučuje o odmrzavanju srpske kandidature za članstvo. Šta je pak u  „novim, partnerskim odnosima“ i  „ohrabrivanjima Srbije“ (da nastavi putem kojim već ide ), te lepim obećanjima, zaista tačno?Šta se to promenilo? Pa gotovo ništa od onog što je važno i što bi u Srba sa razlogom promenilo netrpeljivosti prema Gospođi. Naime, samo dan uoči dolaska Klintonove, gospodin Marko Papić, analitičar američke uticajne i kada je reč o Balkanu kompetentne agencije Stratfor, sumirao je istinu o „evropskoj budućnosti“ naše zemlje : Srbija neće u EU ući pre 2035.
Njegovu detaljniju analizu preporučujemo pažnji čitalaca, a za visoku gošću recimo da nije ovog puta donela ni lažnu šargarepu, već da je štap, odnosno batinu, u svilu zavila!