Srpski ili evro-unijatski očevi?

Piše Dragomir Anđelković

I da se Brisel prema nama odnosi prijateljski, a kamoli ovako kada nam otima Kosovo, morali bi da razmislimo da li nam se isplati da uđemo u EU. Posledica toga bila bi drastična promena versko-rasne strukture stanovništva Srbije. To treba da imaju u vidu oni koji se preporučuju za očeve nacije, a ne da nas ubeđuju da nam je EU sestra

Na pitanje novinarke lista „Danas“: „Da li biste ulazak u EU pretpostavili očuvanju celovite Srbije?“, Tomislav Nikolić je rekao: „Ne mogu iskreno da vam na to odgovorim. To bi bilo kao kad bi me neko pitao da li da vam ubije sina ili kćerku. Kada bi EU takav ultimatum postavila Srbiji, pokazala bi da je Srbija zapravo ne interesuje.“

(EVRO)NACIONALISTI
Neću da tumačim Nikolićeve odgovor maliciozno. Ipak, neumesno je porediti „duševni bol“ izazvan eventualnim gubitkom dela teritorije sa patnjom zbog dovođenja Srbije u takvu situaciju da mora da odustane od evropskih integracija. Tako nešto, verovatno, ne bi rekli ni sadašnji vladajući političari (koji ne moraju, kao skorašnji konvertiti, da stalno zapadnim mentorima demonstriraju lojalnost). Tim pre je otužno kada tako postupi lider stranke koja tvrdi, i od nas očekuje da joj poverujemo, da je i dalje nacionalno opredeljena.
Evropske integracije, kao i bilo šta drugo, trebalo bi da imaju svrhu da doprinesu boljitku srpskog naroda. Nedopustivo je da njegovi interesi budu žrtvovani radi pristupanja EU. Uostalom, evropske integracije, i ako pođemo od teorijske mogućnosti da su za nas i dalje realne, nose i mnogo toga negativnog. Stalno posmatramo lepšu stranu stvari, i živimo u iluzijama da samo ona postoji. Međutim, nije tako. I te kako postoje i negativni aspekti ulaska Srbije u EU, i pri tom ne mislim samo na ugrožavanje našeg teritorijalnog integriteta.  Jedan deo cene ulaska u EU, koji svakako u većoj ili manjoj meri moramo da platimo, za nas može da bude i fatalan. Radi se o etničkim i verskim promenama – koje imaju i prateće društvene efekte, od rasta kriminala do ubrzavanja patriotsko-identitetske erozije – sa kojima bi se Srbija suočila.
Njime ćemo se sada baviti, a o tome bi i Tomislav Nikolić, kao i svi drugi vladajući i opozicioni političari, koji se lakomisleno, iz oportunističkih pobuda,  „zaklinju“ u EU, trebalo dobro da razmisle. Naravno, pod uslovom da nisu u pitanju ljudi jednako ravnodušni prema sudbini srpskog naroda, kao Nenad Prokić, visoki funkcioner LDP-a, koji je svojevremeno rekao- da će sa svojim saborcima napraviti modernu Srbiju, ako treba, i bez Srba.

RASNO-VERSKA METAMORFOZA
Mnogi delovi Evrope su već između dva svetska rata imali ozbiljan pad nataliteta. Usled toga, kao i ratnih gubitaka, pošto je tokom 50-ih godina došlo do ekonomskog buma, suočili su se sa nedostatkom radne snage. Tada su ka Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, pa i nekim drugim zemljama, krenuli talasi imigranata, pre svega, iz Italije i Grčke. Kasnije su došli i gastarbajteri iz Turske i Jugoslavije.  A kada se radi o nekadašnjim centrima kolonijalnih imperija – Britaniji i Francuskoj – tamo su se intenzivno doseljavali i stanovnici njihovih bivših afro-azijskih poseda.
Tako su, između ostalog, muslimani stigli u delove Evrope u kojima ih ranije nije bilo. Danas ih u EU ima oko 16,5 miliona tj. čine oko 3% stanovništva Unije (uključujući i bugarske muslimane, koji u toj zemlji žive od vremena turske okupacije). U nekim zemljama njihov udeo je značajan (Bugarska – 12%, Francuska – 8-10%, Nemačka – 5%, V. Britanija – 3%), a negde ih skoro i nema (npr. Estonija – 0,1%). No, uskoro će ih i tamo biti. Preterane su procene da će 2050. godine muslimani činiti 20% stanovništva EU, ali neosporno je da će se znatno povećati njihov broj, i zona rasprostranjenosti. Do toga će doći usled njihovog prirodnog priraštaja – koji će, iako ima opadajući trend, i u narednim decenijama ostati veći od pripadnika evropskih naroda – ali i doseljavanja novih muhamedanaca. Ipak, imigrantima iz „Trećeg sveta“ sve teže je da se legalno nastane u razvijenim evropskim zemljama.
One su potrebe za novom radnom snagom počele da zadovoljavaju na evropskom istoku, i to će nastaviti da čine. Milioni Poljaka, Bugara, Litvanaca, Mađara, pohitali su u Englesku, Francusku, Holandiju, Finsku. Otuda, nerealne su apokaliptične procene da će evropski zapad, bar u dogledno vreme, postati islamski (mada će do sredine 21. veka, uistinu, znatnije biti promenjena verska struktura nekih zemalja, a pre svega Francuske). Opet, sasvim je realno da broj muslimana drastično poraste u zemljama tzv. Nove Evrope. One, kao i razvijeni delovi  „Starog kontinenta“, već duže vreme imaju negativne demografske trendove, a u skorije vreme oni su pogoršani odseljavanjem na zapad. Potencijalni nedostatak radne snage, i nepovoljan odnos radno aktivnog stanovništva i penzionera, moraće, pre ili kasnije, da nadoknađuju znatnijim privlačenjem afro-azijskih migranata.

BALKANSKI POLUPRAZNI REZERVOAR
U demografskom pogledu stvari stoje katastrofalno i kod nas. Slično je i u Hrvatskoj, a daleko je od toga da su dobre i u Crnoj Gori, među slovenskom populacijom Makedonije, pa čak i bosansko-hercegovačkim muslimanima (i oni su danas na granici pozitivnog priraštaja). A većina balkanskih zemalja nerazvijenija je čak i od istočnoevropskih članica EU, i ima veliku stopu nezaposlenosti. Stoga, ako budu primljene u Uniju, mnogi njihovi žitelji pokušaće da nađu bolje životne uslove, ne samo na evropskom zapadu, već i u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, gde će biti manja konkurencija kvalifikovane radne snage. Tako bi, bar delimično, bio nadoknađen njen očekivani nedostatak u sadašnjim manje razvijenim članicama EU.
Ali, šta će biti sa našom zemljom? Da li će ona opusteti? Kako u monografiji „Demografska budućnost Srbije“ (Službeni Glasnik, 2010.) ističe Vladimir Nikitović, najverovatnije je da će doći do smanjenja aktuelne populacije Srbije bez Kosova i Metohije (7,5 miliona) „za 0,7 miliona žitelja do 2030. (6,8 miliona) odnosno za još pola miliona do 2050. (6,3 miliona).“ Doduše postoji šansa da Srbija sredinom 21. veka ima više stanovnika neko danas, odnosno da pad bude mnogo manji nego što je navedeno, „ali treba imati u vidu da projekcioni proračuni podrazumevaju uključivanje Srbije u Evropsku Uniju, u periodu 2012-2017, tj. pretpostavljaju pozitivan migracioni bilans“. Kako autor zaključuje: „Tek bi preobražaj Srbije u tipičnu intenzivno-imigracionu državu pružio respektabilne šanse (45%) za porast  broja stanovnika do 2050.“

ŠANSA ZA OTREŽNJENJE
Znači, ako bi Srbija, kojim slučajem, bila primljena u EU, a ta Unija prevazišla ekonomske teškoće sa kojima se suočava, i svojim novim perifernim delovima obezbedila izvestan napredak – naša zemlja bi bila zapljusnuta većim ili manjim doseljeničkim talasom. Naravno, ne iz drugih evropskih hrišćanskih zemalja (u odnosu na većinu od kojih smo nerazvijeni). Dok evropski zapad, kako smo videli, neutrališe demografske probleme na račun sadašnjeg istoka, on će se napajati Srbima i drugim Balkancima, a ne samo muslimanima. A mi ćemo biti atraktivni za potencijalne doseljenike iz naše separatističke pokrajine (KiM), Albanije, Turske, kao i iz afričko-azijskih zemalja. Ako bi se, u takvim okolnostima, stanovništvo centralne i severne Srbije (Vojvodine) i zadržalo na nivou iz 2002. godine, usled useljavanja oko 1,2 miliona muslimana, i većeg prirodnog priraštaja naše sadašnje islamske populacije, njen udeo bi 2050. godine mogao da bude 20-25%!
Kako je u knjizi „Argumenti protiv EU“ (Dveri, 2008), razložno ukazuje mr Dejan Mirović, od evropskih integracija imali bi itekako i ekonomsku štetu ,a ne samo korist. Stvari ni na tom polju nisu crno-bele, a kamoli da brojni demografski, identitetski i slični razlozi ne govore u prilog zalaganja za „klasičnu“ nacionalnu državu, umesto za njenu destrukciju, radi evropskih integracija. Srbija, u svakom pogledu okrenuta sebi, vođena od strane nacionalno svesnih ljudi, imala bi nesputane državne mehanizme, i ideološko-propagandne osnove, da se pozabavi i biološkom konsolidacijom, odnosno da onemogući neželjenu imigraciju. Za sve to još nije kasno, samo opasnim izazovima moramo sistematski da počnemo da se bavimo.
Doduše, i kao deo EU, ako imamo zrelu i nacionalno-odgovornu vlast, dosta možemo da učinimo na identitetskom i demografskom planu. Ipak, radijus delovanja je i tada znatno manji nego u okviru nesputane nacionalne države. Uz to, naši evro-unijatski političari mi ne deluju naročito nacionalno-posvećeno, pa da smemo da se pouzdamo u njihovu zaštitu srpskog karaktera naše zemlje. Konačno, ni mi nismo pragmatični Slovenci, skloni da iz svega izvuku korist, već smo uglavnom podložni integracionističkim iluzijama i nacionalnom mazohizmu. Otuda, u slučaju evropskih integracija, verovatno, prošli bi kao „bos po trnju“.

KOLEKTIVNO IZBAVLJENJE
Ne uviđajući krajnje, demografsko-nacionalne konsekvence, radi boljeg standarda, bez obzira na sva poniženja, gotovo dvotrećinska većina Srba i dalje podržava evro-integracije. Za to je delimično krivo, i pre nego što su se pojavili tzv. „reformisani radikali“ (SNS), podilaženje javnom mnjenju i prihvatanje „evropske realnosti“ od strane nacionalnih partija, i njihovo bežanje od toga da kritički-hrabro progovore o svim aspektima stupanja u EU. No, sada tim neću da se šire bavim, već svima, uključujući i one kojima nije mnogo stalo do nacije i države, savetujem da razmisle o sebi i sopstvenim potomcima. Nerazumni su ako veruju da će jednog dana, ako naša zemlja bude preplavljena muslimanskim imigrantima, mladi Albanci, Turci ili Somalijci da im obezbede sigurnu starost. Ili da će razmaženi srpski jedinci, u surovoj konkurenciji sa vitalnim imigrantima, moći da opstanu kao svoji na svome. EU, pre ili kasnije, kao i Jugoslavije ili SSSR-a, neće biti. Međutim, demografske posledice evro-unijatskog slepila tada, možda, više nećemo biti u stanju da ispravimo.
Individualnog spasa, ma kakve iluzije imali, za većinu nema bez kolektivnog izbavljenja našeg naroda. Usled mondijalističko-evropske, i prethodno titoističke, ideološke obrade, nemali broj Srba izgubio je pravi osećaj za naciju. Pa mogu da –zanemarujući da država ima viši smisao, kao prvorazredna vrednost koja pripada i našim precima, odnosno potomcima, a ne samo nama – pomisle da je ona samo servis koji treba da obezbedi isplatu penzija, zdravstvenu zaštitu ili neku drugu ličnu korist. I da usled toga, revoltirani ponašanjem starih evro-unijata, podrže „nove“, koji im „prodaju“ evropsku demagogiju zaogrnutu u socijalno ruho.
Međutim, ako izanaliziraju stvari, videće da podrivajući nacionalni karakter naše države rade i u prilog ličnog sunovrata. Otuda, i zbog sebe a ne samo Srpstva, svi počnimo da radimo na stvaranju pogodnog ambijenta za ekonomski, identitetski, moralni, i demografski preporod. Jačajmo našu nacionalnu državu, a ako nam je stalo do integracija, a ne možemo da se izborimo da se one sada odvijaju na način koji ne ugrožava naše vitalne nacionalne interese, čekajmo vreme kada će otpočeti, uz očuvanje suvereniteta evropskih država oslobođenih američke hegemonije, njihovo povezivanje od Rajne, a možda i Gibraltara, pa do Urala.

ODBACIVANJE PROJEKTOVANE ALTERNATIVE
Nadam se da će brojna poniženja koja nam Zapad istrajno priređuje – a koja, u kontekstu odluke MSP-a i onoga što se sada dešava oko rezolucije, ponovo ulaze u fazu kulminacije – u kombinaciji sa postepenim gubitkom iluzija o brzom rastu standarda, relativno skoro otrezniti dovoljan broj Srba. Alternativni establišment koji zapad priprema da zameni ovaj sadašnji, kada on bude istrošen, samo bi amortizovao nezadovoljstvo našeg naroda i omogućio da on i nadalje bude varan i ponižavan, pa, možda, jednog dana, i doveden u situaciju da postane obespravljena manjina u sopstvenoj državi. A u funkciji potpunog preoblikovanja Srba i srpskih zemalja u skladu sa voljom Vašingtona i Brisela nalaze se i lažni nacionalni analitičari, lažni opozicioni mediji, lažne nacionalne frakcije vladajućeg bloka. Sve to treba da stvori opštu zabunu, i imaginarni svet projektovanih alternativa, koje drugim putem vode do istog – evroatlantskog cilja, odnosno otupljuje nacionalni otpor.
Sada kada je jasno da je politika sadašnjeg režima „i EU, i Kosovo“ doživela krah, on nas sa svojim ideološkim aparatom (potpomognut evroatlantskim) ubeđuje da se hrabro borio za srpsku stvar, i da je učinio sve što je bilo moguće. S druge strane, opozicioni „nacionalni“ nekritički zagovornici evropskih integracija (potpomognuti od istih onih koji još podržavaju i režim) usiljeno nas ubeđuju da bi oni uspešno vodili neodrživu politiku „i EU, i Kosovo“. I pozivaju nas da rušimo sadašnje klijente zapada, sa ciljem da na vlast dovedemo njih, tj. nove klijente starih gazda.
Mi treba i jednima, i drugima da kažemo: NE! I da  energično stanimo na pozicije odbacivanja ne samo evroatlantizma, već i nekritičkog stava prema evropskim integracijama, kao i svih onih koji ga slepo zagovaraju. Krajnje je vreme da se stvari više ne zamagljuju, i da postane vidljivo ko je ko. Kome su u političkom smislu na prvom mestu Srbija i srpski narod, a kome EU i NATO? Kome su srpski narod i zemlje, sinovi i kćerke, a kome monete za kupovinu vlasti?