NEMIRI U NOVOM PAZARU Novac, moć i teritorijalne pretenzije

Pišu Nataša Jovanović i Branko Radun

Da li samo pominjanjanje stranih posmatrača u Raškoj otvara mogućnost repriziranja kosovskog scenarija, ko toleriše mračnu klerikalizaciju samozvanog ajatolaha Zukorlića, te da li je ideja otcepljenja samo lažna svilena bombona u rukama muftijinih sledbenika?

Kada je tek postavljeni francuski ambasador Žan-Fransoa Teral u Novom Pazaru izjavio „Ovo je moja prva poseta Novom Pazaru i moje je duboko uverenje da Beograd nije čitava Srbija, ali da Novi Pazar jeste Srbija“ – bilo je jasno da konzularna vremena tek dolaze. I još nešto. Da se interes velikih sila u nekoj meri poklapa sa aspiracijama muftije Zukorlića. No, tada i zamisao o protestu 1.500 pristalica Muamera Zukorlića, zbog ideje da se na zemlji koja navodno pripada Vakufu u centru Novog Pazara izgradi obdanište, delovala je avangardno. Danas, posle niza incidenata koje vatrenom retorikom potpaljuje Zukorlić i eha njegovih pristalica koji sa malih ekrana poručuju „Rasime, Srbine“, „Suljo, Srbine“, „Srbi četnici“ kao i „Alah je najveći“, jasno je šta je na umu imao Teral, te u kojoj meri je plan regionalizacije Srbije zamišljen kao šansa za autonomiju regiona i postupka etatizacije.
U perspektivi ta šansa mogla bi da znači i stvaranje Velikog Sandžaka, naslonjenog na Bosnu i Hercegovinu. Nije zanemarljiva u tom smislu i činjenica, da je pre protesta održana  i vanredna sednica Sabora Islamske zajednice u Srbiji, na kojoj je upućen poziv Bošnjačkom nacionalnom saboru da ubrza pripreme za obnovu autonomije Sandžaka, kao i apel građanima Sandžaka da se solidarišu u građanskoj neposlušnosti.

POTREBA ZA VOKEROM
A sve to, pogotovo posle poziva muftije Zukorlića međunarodnim posmatračima, sa napomenom da su navodno kršene ljudske i verske slobode, da je nephodno njihovo prisustvo u Raškoj, i njegove zapaljive retorike, na svojevrstan način ponavlja se scenario koji je bio uvod u sukobe devedesetih. U sledu ovih dešavanja u Novom Pazaru jasno je da se ona ne mogu  posmatrati odvojeno od kosovskog pitanja koje je i pokrenuto na gotovo identičan način. Naime, 1998. godine na predlog Međunarodne zajednice, Srbija dozvoljava da međunarodni posmatrači – predvođeni ozloglašenim Vilijamom Vokerom, koji je u sličnim „mirovnim misijama“ bio u raznim delovima sveta – dođu na Kosovo i Metohiju, kako bi se navodno uverili da jugoslovenske snage bezbednosti ne krše ljudska prava Albanaca u Južnoj srpskoj pokrajini. Međutim, umesto nepristrasne ocene situacije na KiM, Vokerova komisija inscenirala je slučaj Račak, koji je, kao što je poznato, bio ključan povod za bombardovanje SRJ i nedvosmislen uvod u proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.
Naravno, aktuelna situacija u Novom Pazaru ni izbliza ne podseća na dešavanja na Kosmetu krajem devedesetih godina prošlog veka. Ali, činjenica je da veliki događaji uvek počinju manjim incidentom… A protest manje grupe pristalica muftije Zukorlića u Novom Pazaru, svedoči da je upravo o instruisanom incidentu reč.
Da li u vezi sa pređašnjim iskustvom, ili pak najnovijim previranjima, tek  demografska slika Raške se neznatno menja, ali ipak menja, i to, i ovoga puta, na štetu Srba, razume se. O procesu denacionalizacije jedina je upozorila DSS. Koliko je s tim u vezi činjenica da vlast vodi politiku regionalizacije, da je pristala na podelu Srbije na pet statističkih regiona, te da li je samo pitanje trenutka kada ćemo sa zakašnjenjem konstatovati da je država ipak otišla „ispod crvene linije očuvanja nacionalnih interesa“? Za poslednje korake sandžačkog muftije, koji se u poslednje vreme angažuje i politički, i koji odnedavno zagovora autonomiju za Rašku oblast, nema razumevanja ni u samoj Raškoj izvan kruga njegovih sledbenika. No, ako mu nije pomagala, Srbija ga ipak nije u tome ni ometala, tim pre što smo rezolucijom o Srebrenici i Istambulskom deklaracijom, te otvaranjem puta za turske investicije u region u kome živi dosta muslimana, samo dali okvir za ono što će uslediti. Pored toga, upravo je Beograd, formirajući nacionalne savete, sa tako širokim ovlašćenjima, u trenutku najžešće političke, ekonomske i kulturne ofanzive Turske na Balkan, predao u ruke instrument za buduće odvajanje ovoga dela teritorije. Naravno, po već prepoznatljivom scenariju zahtevi za autonomijom Sandžaka najpre će biti predstavljeni kao prilagođavanje evropskim standardima i realnostima. Otuda i realizacija projekta pet statističkih regiona.

NEOBUZADANE ŽELJE MUFTIJINE
A sve je, razume se, krenulo sa raspadom Jugoslavije, kada je islam u izneverenom očekivanju da se domogne dela kolača, za tu misiju odabrao Muamera Zukorlića. Kako je stanje u celoj Srbiji i ondašnjoj Jugoslaviji bilo ratno, nekako je istovremeno politički put Sulejmana Ugljanina (koji je tada uz pomoć Alije Izetbegovića osnovao SDA u Novom Pazaru), postao krajnje atraktivan i za Zukorlićevu karijeru verskog poglavara. Preciznije, upravo je današnje upadljivo ćutanje Sulejmana Ugljanina odgovor na sva pitanja o muftijinoj neobuzdanoj želji da objedini politički i verski autoritet u Sandžaku. Jer, ne treba zaboraviti, isti oni inspiratori i finansijeri ekstremizma u i oko Novog Pazara, pre svega sarajevski reis  ulema Mustafa Cerić, potpomognut novcem iz Saudijske Arabije i nekih drugih islamskih centara moći, danas pomažu prebogatog muftiju Zukorlića, da uradi ono što nije svojevremeno uradio najćutljiviji ministar u vladi Srbije, Sulejman Ugljanin, za koga je već odavno rečeno u ekstremističkim krugovima u Sarajevu da je „izdao stvar“. Trebalo bi podsetiti se i toga da je muftija Zukorlić za prvog predsednika Mešihata Islamske zajednice Sandžaka, biran iste godine kad je Mešihat i osnovan.
Uporedo sa funkcijom predsednika Mešihata, Muamer Zukorlić je i sandžački muftija, dekan Islamske pedagoške akademije u Novom Pazaru i vršilac dužnosti rektora Univerziteta u Novom Pazaru. Ne treba zaboraviti ni to da je Zukorlić upisao i završio poslediplomske studije u Libanu, te da je član Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini. Ove, i neke druge činjenice ukazuju na to da je muftija Zukorlić zapravo postao neka vrsta „protetike“, kojom je nadomešten nedostatak nekog pobunjenički raspoloženog političara, kakav je nekada bio Sulejman Ugljanin. Ali, niti su to ona vremena, niti je Zukorlić ono što je bio Ugljanin. Otuda izjava Muhameda Jusufspahića da je Zukorlić „korov koji su mnogi zalivali“.
U svemu tome kao simptomatična nameće se činjenica da svi političari, ili verske vođe koje izazivaju tenziju na relaciji muslimani-pravoslavci imaju tu anglosaksonsku „pozadinu“. Čak i sa srpske strane, oni koji dižu tenziju i poznati su po negativnom stavu prema islamu skloni su učitavanju anglosaksonskih uticaja. Stoga se čini da se na ovaj način, podsticanjem ekstrema, destabilizuje država i region. A svaki događaj može biti povod da se temperatura poveća. Drugo, ne treba zanemariti ni činjenicu da je veliki novac prošao kroz Novi Pazar, koji se nalazi na geopolitički bitnom prostoru koji povezuje Srbiju (i Kosovo i Metohiju), Bosnu, Crnu Goru, a za njegovu kontrolu su zainteresovani moćni centri u svetu. Jer kontrolisati Rašku, danas znači  kontrolisati vezu između  Srbije i Crne Gore, ali još bitnije i puteve droge.

ČEDINA PODRŠKA
Situacija u kojoj se Raška nalazi, naime, veoma je opasna, iako trenutno najverovatnije ne vodi u neku direktnu eskalaciju, već ima težinu testa za državu i istovremeno predstavlja vrstu pritiska pred zasedanje skupštine UN, na kojoj država treba da izađe sa svojim predlogom rezolucije. Kako je Srbija pokazala kapitulantstvo izmenivši sadržaj rezolucije o Kosmetu, u skladu sa zahtevima Evropske unije,  pokretački motiv svima onima koji bi danas-sutra mogli da igraju na kartu spremnosti naše vlasti na svaku vrstu kompromisa je stavljen u upotrebu.
Ali šta još govori slučaj poslednjeg protesta? Država je morala „zamoliti“ muftiju da povuče svoje ljude sa ulice da ne bi došlo do konflikta, što svedoči o tome da vlada nema jasan stav i da je sklona popustljivosti prema ovakvim ekstremima, pri čemu su policija i MUP ostavljeni „ na čistini“. A čini se da u Srbiji Zukorlić nema otvorenu podršku nikoga osim Čede Jovanovića koji se upleo u unutrašnje muslimanske sukobe, očigledno zamoljen od nekog moćnika da pomogne mladom i ratobornom muftiji. Na taj način Jovanović rizikuje imidž liberalnog i sekularistički nastrojenog političara jer podržava radikalnog islamskog vođu, dok istovremeno strastveno kritikuje pravoslavnu crkvu da ne bi trebalo da se meša u politiku. Dakle, LDP je podržao verskog vođu koji se ne samo direktno umešao u politiku već i otvoreno preti sukobima. Takav nivo klerikalizacije nezamisliv je čak i među katolicima, a kamoli među pravoslavcima. Zukorlić je, s druge strane, poznat i po vezama sa vehabijama, koje se nedavno u većem broju preseljavaju iz Bosne u Novi Pazar, kao i po nastojanju da se muslimani „reislamizuju“. Tako se Čeda Jovanović, poznat po napadima na SPC zbog navodne klerikalizacije, uključio u Zukorlićev radikalno islamski projekat, pružajući nesebičnu podršku čoveku poznatom po agresivnoj verskoj i nacionalističkoj retorici  najčešće usmerenoj  protiv države Srbije.
Ali na sceni su novac, moć i teritorijalne pretenzije, kao deo šire geopolitičke igre, pa tek onda vera, koja je i ovde, kao i u nekim drugim slučajevima, predmet zloupotrebe. Može se zaključiti da se Zukorlić zaista bori za vlast unutar muslimanske verske zajednice i tog regiona, ali njegove metode i radikalizam (i sukob oko gradnje vrtića kada su njegovi ljudi blokirali grad i napali policiju, što se moglo pretvoriti u krvoproliće), govore da nije samo to u pitanju. No, on nije uzrok već posledica politike trulih kompromisa koje Beograd pravi sa njim. Imajući u vidu da je njegovo ponašanje do sada bilo racionalno, da se zaključiti i to da on u ovu avanturu destabilizacije ne bi ušao bez ozbiljne podrške spolja. Oslonjen na  „nadređenog“, a i ideološki izuzetno bliskog Cerića, koji opet ima jak „bekgraund“ u arapskom svetu, Turskoj i Americi, Zukorlić računa na pomoć Sarajeva, tursko prisustvo na Balkanu, saudijske fondove i američki strateški blagoslov. Istovremeno, obojica optužuju Srbiju za nastavak genocidne političke prošlosti.