Srbija kao kolonijalni privezak

Piše Milorad Vučelić

Odigrava se završni čin destrukcije naše države. Gledaćemo narednih dana slike dalje regionalizacije Srbije, etatizacije statističkih regiona i saveta nacionalnih manjina, Vojvodinu kao državu u državi, internacionalizaciju problema u Novom Pazaru, autonomije i podržavljenja Sandžaka, svečanog dočekivanja rimskog pape, promene Ustava Srbije i ukidanja preambule, koja se odnosi na Kosovo i Metohiju, priznavanja nezavisnosti Kosova zbog večne kandidature za EU, ili nečeg još mizernijeg, ulaska razbijene Srbije u NATO, odustajanja od Dejtona, i sve to možda i uz podršku i razumevanje, ili u najboljem slučaju prećutno odobravanje velikodostojnika SPC.
Svi pomenuti procesi već se odvijaju, a neki su i u poodmakloj fazi. Svako ko zaista hoće i želi to može bez naročitog napora da vidi. U cilju bezbednog obavljanja ovih poslova, Srbiju treba svakodnevno onesposobljavati i na svaki način obezoružati i sprečiti mogući otpor.
Ekonomska destrukcija jedan je od osnovnih vidova ispoljavanja i realizacije ovakve politike. Zadržaćemo se ovoga puta na tome.
Posle 1945. godine nova jugoslovensko-srpska vlast povela je borbu protiv srpske buržoazije. Revolucionarnom nacionalizacijom i konfiskacijom, privatna svojina prešla je u državne ruke. Istu sudbinu doživeli su strani i domaći kapitalisti. Njihova svojina postala je opštenarodna, državna i kasnije i društvena. Doneseni su zakoni koji su važili za sve. Izuzetaka nije bilo, pa bio onaj kome se kapital oduzima Srbin, Englez ili Francuz. Presude i administrativne odluke bile su legalne, osnovane na zakonu i donošene su „u ime naroda“. Nije bilo privilegovanih kapitalista i otvoreno je bio deklarisan socijalizam umesto kapitalizma, te vlast radničke klase i njene avangarde.
Kada je Srbija u pitanju bilo je i posebne ostrašćenosti u tom obračunu jer se trebalo pred drugim nacijama dokazati u borbi protiv „velikosrpske hegemonije“ i „eksploatacije velikosrpske buržoazije“ u bivšoj Kraljevini Jugoslaviji. Srpsko-jugoslovenske vlasti nastavile su da vode tu antisrpsku bitku i sedamdesetih godina prošlog veka, uništavajući beogradske reeksportere („Ineks“ i „Geneks“) i liberalne tehnomenadžere, otvoreno pljačkajući Srbiju. Kao što vidimo, taj se kontinuitet i danas održava.
Naša današnja vlast, ne birajući sredstva, nastavlja da vodi bitku protiv domaćih kapitalista. Ali sa bitnom razlikom. Današnji režim tu borbu protiv srpskih kapitalista pre i iznad svega vodi u korist stranog kapitala. Treba oduzeti kapitalistima sa srpskim imenom i prezimenom što više možeš, i sve to onda pod što povoljnijim uslovima staviti pod kontrolu stranog kapitala; predati u ruke stranim kapitalistima sa stranim imenima i prezimenima. Oterati i prognati iz poslovnog života što više Srba, bez obzira na sve razlike među njima, poput Miše Babića, Zorana Drakulića, Miroslava Miškovića, Miše Beka… Njima treba eventualno dozvoliti da budu neki imućniji ljudi, ali nikako kapitalisti i preduzetnici. Ta su mesta rezervisana za strance i ponekog politički poželjnog, novog srpskog kapitalistu.
Taj novi sloj poželjnih kapitalista ne stvara svoj kapital bilo kakvom proizvodnjom ili preduzimljivošću, već zloupotrebljavajući i koristeći privilegije vlasti, državni budžet i javne funkcije, te izrabljujući državna preduzeća koja su pretvorena u puke partijske posede, kao i raznim drugim marketinškim, medijskim i konsultantskim poslovima i monopolima u toj sferi. Vlastodršci prelivaju i preraspoređuju  preostalo nacionalno bogatstvo u džepove novog sloja, politički podobnih kapitalista.
Deset godina posle početka tranzicije i deklarisane i pobedonosne petooktobarske restauracije kapitalizma u Srbiji, vlast navodnu „antitajkunsku“ bitku vodi krajnje selektivno i sa novim mehanizmima u koje spadaju medijske kampanje, nepoštovanje zakona i institucija sistema, voluntarizam, socijalna demagogija i otvoreno bezakonje. Potpuno odsustvo socijalne odgovornosti, današnji režim pokušava da nadoknadi medijskim demagoškim kampanjama kojima proizvodi zluradost, zavist i destrukciju, usmeravajući je na proizvedene zle objekte.
Uništavati srpsko društvo, ekonomiju i državu, i učiniti Srbiju nesposobnom za samostalni i suveren život – zadatak je koji se sprovodi. Deklasirati sve socijalne slojeve, izvršiti najširu pauperizaciju, staviti sve u ruke stranog kapitala, prodati tuđincima „Telekom“ i EPS i sve nacionalne resurse vode, hrane i energije – to je cilj kome se teži. Pred stranim kapitalistima srpski vlastodršci ne smeju ni da pisnu, baš kao i pred stranim zapadnim političarima. Tako će strani kapitalisti i strani političari upravljati Srbijom, u kojoj će na zvaničnim položajima sedeti njihovi službenici i nameštenici.
Nekada, u bivšoj Jugoslaviji, slovenačka i hrvatska preduzeća bila su favorizovana i izvlačila su svoje ekstraprofite sa srpskog tržišta. Tako je i sada. Ekonomski gospodari Srbije postaju slovenački i hrvatski kapital i kapitalisti. Srbija je njima i bila i ostala kolonijalni balkanski privezak. Današnja ekonomska, državna i nacionalna destrukcija i istorijski nihilizam i nepoštovanje svega srpskog, čini ovu vlast karikaturalnim, ali opakim izdankom najgoreg kominternističkog titoizma. Naši nedorasli i neodrasli srpski političari, nastavljaju da se bore protiv velikosrpske buržoazije, samo sada ne u ime jugoslovenstva nego nekakve izmišljene Jugosfere, i u ime evropejstva.
Na ovaj način vrši se osujećivanje mogućnosti da srpski kapitalisti postanu konačno svesni svojih nacionalnih i socijalnih obaveza i dužnosti, i da učine nešto konkretno na njihovoj realizaciji, što ne bi bilo u saglasnosti sa namerama vlasti.
Da bi omogućili potpunu vlast tuđinima, naši vlastodršci pored pomenutih sredstava otvoreno posežu i u državni budžet, iz koga vade dodatne pare kako bi privukli strane investitore. Nudi im se i daje po deset hiljada evra za svako novo radno mesto, ustupa im se besplatno zemljište, gradske uprave se odriču dažbina, oslobađaju poreza. A sve to u interesu stranog kapitala, a na račun građana Srbije.
Gore opisano prikazanje odvija se u političkim forumima, informativnim programima naših televizija i na političkim stranicama naših novina. Toga se posla, dakle, latila naša politička „elita“. A nje se latio naš najčuveniji komediograf Branislav Nušić („Nušić o Kosmetu“) i slikovito opisao kako danas izgleda njihova borba za Kosovo i Metohiju i državne interese Srbije. Bilo bi krajnje neskromno tome nešto dodati.