U inat duhu vremena

Piše Dejan Đorić

Dok se na Balkanu postavljaju skulpture Džonija Depa, Silvestera Stalonea i Brusa Lija, koje su među prvim na listi najgorih javnih spomenika u svetu, u Galeriji SANU ovog leta može se videti vredna izložba skulptura, prva retrospektiva akademika Nikole-Koke Jankovića

Milovan Vidak, značajni srpski slikar je pred kraj života rekao da više nema nikakvog smisla izlagati slike. Uočio je globalističku mržnju prema tradicionalnim umetničkim formama, novi vid ikonoborstva i neprijateljstvo prema Prvoliku. Suočio se sa nemogućnošću priređivanja svoje retrospektive u beogradskim galerijama i muzejima, sa kojom je hteo da se oprosti od publike. U srećno vreme bio je prvi živi izlagač u Narodnom muzeju u kome je u najvećoj i najuglednijoj sali izložio svoje tri kapitalne slike. Zatvorene za savremeno slikarstvo, srpske galerije i muzeji nude još uži izbor kada je skulptura u pitanju, pogotovo ona figuralna.

TAVORENJE NA MARGINI DRUŠTVA
Nekada ugledno zanimanje sada je srozano, vajari tavore na margini društva. Za njih nema više velikih državnih porudžbina sa kojima su u Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji angažovani najbolji vajari, čija su dela simbolički izražavala državnu moć i stabilnost. Nema više ni privatnih narudžbina a proredile su se i porudžbine za grobljansku skulpturu. Baviti se danas skulpturom je postalo skoro besmisleno i iluzorno, neka vrsta donkihotstva, premda nije mnogo bolje ni sa crtačkom i grafičkom umetnošću. Nakon odlaska nekih naših vajara čitavi opusi su završili kao šut na otpadu pa su često katalozi jedini dokument o postojanju nekih dela. Pre više godina Skupština grada Beograda obratila se uglednim likovnim kritičarima za mišljenje o mogućem angažovanju autora za izradu većeg spomenika na teritoriji Beograda. Od toga, naravno, nije bilo ništa. Tom raspoloženju pogoduje opšta duhovna klima u kojoj se skulptura sve više shvata isključivo kao objektna umetnost, kao vid asamblaža ili instalacije. Nakon Marsela Dišana suočeni smo sa bezbroj replika njegovih tzv. redimejda, „skulptura“ kao objekata preuzetih iz svakodnevnog života, koje autor sam proglašava za umetnička dela i čiji je smisao usko vezan za galerijski i teorijski kontekst. Jedan Marsel Dišan je dovoljan u umetnosti, hiljade njih je blasfemija. Nije uzalud Leonid Šejka inspirisan Hegelom tvrdio da će u modernoj umetnosti doći do zasićenja, da će ona ući u „rđavu beskonačnost“ besmislenog, jalovog samoponavljanja. Na talasu likovnog bezumlja isplivale su i takve individue kao što je Božica Rađenović, nekada profesorka na Fakultetu likovnih umetnosti, koja u neko normalno vreme ne bi bila ni domar koji priprema i mesi glinu za majstore. Bilo bi zanimljivo čuti šta bi Ivan Meštrović ili Antun Augustinčić rekli za profesorkine nevešto otesane letve i daske, koje bi svaki zemljoradnik bolje obradio. Bilo bi takođe zanimljivo  čuti predavanja takvih profesora s obzirom da su studenti često nesrazmerno likovno obrazovaniji. Zato mnogi danas više cene naivne skulptore od akademskih jer je u narodu sačuvan izvorni doživljaj materijala i sa pravom se pitaju zašto se sve to još smatra skulpturom. Sasvim su u takvom likovnom svetu usamljeni pravi majstori figuralike kao Zoran Ivanović, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti, kome nije nikakav problem da izvaja konjaničku skulpturu veću od četiri metra. Još su ređi vajari kao Balša Rajčević koji odlično poznaje klasičan vid stvaranja ali nastoji da promisli istoriju skulpture i delom i teorijski.

DELA VELIKE ŠKOLE U GALERIJI SANU
Dok se po Balkanu postavljaju skulpture Džonija Depa, Silvestera Stalonea i Brusa Lija, koje nemaju ni elementarnu sličnost sa modelom i koje su u medijima među prvim na listi najgorih javnih spomenika u svetu, u Galeriji Srpske Akademije nauka i umetnosti tokom jula i avgusta može se videti prava izložba skulptura, prva retrospektiva Nikole-Koke Jankovića, vajara, crtača, profesora Fakulteta likovnih umetnosti i člana SANU. On je još na prijemnom ispitu za studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1945. godine ispoljio svoj talenat i uverio komisiju u to da je sasvim pripremljen i zreo za upis na drugu godinu vajarskog odseka. Tada je otpočeo saradnju sa mentorom Lojzetom Dolinarom, jednim od najboljih međuratnih a danas zaboravljenim vajarom. Diplomirao je kod Sretena Stojanovića 1950. godine i, kako u predgovoru kataloga piše istoričarka umetnosti Bojana Burić, objedinio Dolinarovu metodičnost sa Stojanovićevim poukama zasnovanim na principima Pariske škole. Janković je humanista i tradicionalista, pripadnik velike škole evropske umetnosti, koja od renesanse  i neoklasicizma vodi ka Burdelu, Rodenu (koga je prevodio još kao gimnazijalac) i modernom izrazu. Kao figuralista u manjoj meri od drugih čini otklon od realizma ka apstrakciji  (ciklus „Ratnici“) a u pojedinim delima i ka kubizmu. Pripadnik je škole realističkog i impresionističkog vajarstva postavljenog na osnove dobro savladanog zanata, anatomske i kompozicione prostudiranosti. U intervjuu sa vajarom i profesorom Zdravkom Joksimovićem kaže da „se u samom zanatu zbiva umetnost“ i da ga je anatomija toliko interesovala da je odlazio u prosekturu Medicinskog fakulteta. U mrtvačnici se ispoljila druga njegova umetnička osobina – izvanredna čulnost, taktilnost i osećaj za materiju. Moglo bi se reći da je u pozadini celokupnog njegovog vajarstva samo nastojanje da se materija kultiviše a skulptorski materijal shvati kao živ. Zato njegovi radovi imaju ne samo neverovatnu sličnost sa modelom već i psihologiju i poetiku portretisanog.
Kao vajar imao je izuzetan osećaj za prepoznavanje ponekad nepoznatog modela kao značajne ličnosti, pa je izvajao galeriju stvaralaca  srpske kulture, od Olje Ivanjicki, Vladimira Veličkovića, Milana Popovića, Ane Viđen, Tivadara Vanjeka, Mire Jurišić, Nandora Glida do Rajka Mamuzića, Branka Omčikusa, Siniše Paunovića i Borislava Pekića. Neka od tih dela su među najboljim u njegovom opusu. Ovaj veoma upućen umetnik zna da je u vajarskoj kao i u slikarskoj portretistici lik modela bolje umanjiti nego prikazati u prirodnoj veličini jer tako katkad deluje nezgrapno ili kako slikari kažu „konjato“. Tu se negde i krije tajna ovog vajara i njegovih vanrednih kamernih dela, figura koje i u sasvim malom formatu toliko toga kazuju. Stiče se utisak da je umetnik najslobodniji kada kao neki mikroteos bdi nad svojom tvorevinom pa je tzv. sitna plastika među najvrednijim ostvarenjima na retrospektivi čiji je autor postavke sam vajar. Bavio se mnogim vidovima skulptorskog izražavanja, od mitološkog, religijskog do istorijskog, uradivši portrete, aktove, spomenički skulpturu, maske, malu plastiku, minijature, medalje i plakete. Beograđani poznaju njegove spomenike Borisu Kidriču i palim rodoljubima na Terazijama,  u Novom Sadu je postavljen Dositej Obradović, u Kragujevcu Radomir Putnik i Joakim Vujić a u Mostaru Aleksa Šantić. Manje pripremne skulpture za ove spomenike su ipak izražajnije od dela u čijim se većim dimenzijama gubi snaga i poetičnost. Bojana Burić je u tom smislu uočila veliku likovnu vrednost nekih sasvim malih ostvarenja. Posvećen bronzanoj skulpturi ovaj se umetnik podjednako snalazi i sa kamenom. Kao stari vajari izvanredan je i crtač, ukazujući na vezu između crteža i skulpture. U crtežu je prošao isti put kao u skulpturi a neki njegovi radovi nastali odmah nakon Drugog svetskog rata su među najdragocenijim u istoriji srpskog crteža. To je prepoznao i Ivan Tabaković, njegov profesor crtanja na Akademiji.
Nikola-Kokam Janković je primer skromnog i tihog umetnika, izvan medijske halabuke, do te mere fanatično posvećenog svom stvaralaštvu da je nezadovoljan uništio mnoge svoje radove. U stalnom procesu samoispitivanja i vraćanja na izvorište likovnosti uzor je ljudske i stvaralačke samoostvarenosti ili kako je Leonardo da Vinči rekao: „Život koji je ispunjen, dugačak je“.

VELIKAN PREDMODERNE EPOHE U RTS-u
U oskudici vajarskih izložbi sada će publika ipak moći da do 30. septembra  vidi još jednu izuzetnu postavku. U Galeriji RTS u Beogradu je izložba Petra Palavičinija, vajara iz generacije Jankovićevih profesora. Začuđujuće je da nije kao dosadašnje priređena u zvaničnom galerijskom prostoru RTS-a već u holu, a katalog koji jer prati je po prvi put dvostruko manji od uobičajenog. Palavičini (Petar Pallavicini) je pripadnik čuvene generacije iz 1887. godine, kada su rođeni i drugi velikani predmoderne epohe. Na rodnoj Korčuli je kao pravi primorac još kao dečak ovladao kamenorezačkim zanatom pa je, kako piše Momčilo Stevanović, istoričar umetnosti iz njegove generacije, „kamen pred njim bio poslušan kao glina“ što mu je dalo veliku prednost nad drugovima iz klase. Učio je u Pragu, u to vreme značajnom umetničkom centru u kome su studirali Milan Konjović i Kosta Hakman. Prag je tada bio značajan za sticanje klasičnih znanja, u njemu je slikarstvo predavao Vlaho Bukovac a vajarstvo čuveni stari profesor Mislbek, koji je i bio  Palavičinijev mentor.
Ivan Meštrović, svetska umetnička zvezda te epohe, izvršio je veliki uticaj i na mladog skulptora pa je i Palavičini klesao „Majku Jugovića“, „Kosovske begunce“, „Čežnju za osvetom“ i „Dositeja“, ponesen ideologijom jugoslovenstva. Kao i Meštrović želeo je da podigne svoj skulptorski hram ali u obliku lađe. Premda se Meštrović oštro ogradio od takvih izjava Jovana Dučića i bio istaknut u ustaškom pokretu, činjenica je da ne postoji skulptor koji se bolje i više bavio tipično srpskom nacionalnom mitologijom. Zato Palavičini nakon Korčule, Trsta i Praga prelazi u Beograd gde je jugoslovenska ideologija bila  glavni deo zvanične državne politike. On ulazi u centar zbivanja, u krug oko Rastka Petrovića, vodećeg likovnog kritičara i književnika i arhitekte Aleksandra Deroka. Tada radi svoja najbolja dela, bistu Rastka Petrovića i u bračkom mermeru „Don Kihota“ 1922. godine. U toj skulpturi je dao svoj odgovor na parisku i prašku podeljenost između klasicizma, tradicionalnog zanatstva i avangarde u vidu kubizma i nadrealizma. „Don Kihot“ je sinteza više savremenih stilova, u njemu ima art-dekoa, simbolizma a i možda i ponešto od pomodne opsednutosti starim Egiptom. O tom estetskom fenomenu prožimanja evropske i egipatske umetnosti u zoru modernizma, o nadahnuću velikim arheološkim otkrićima i o opsednutosti Orijentom sada se izdaju brojne studiozne publikacije. „Don Kihot“ je egipatski plošan, kubistički sveden na jaje, linearan kao kod secesionista i kanonski dosledan kao u staroj skulpturi. „Voleo sam renesansu i gotiku“ kaže umetnik  otkrivajući svoja bliža polazišta. Na studijskom putovanju po Francuskoj upoznao je radove Rodena, Majola i Despioa, a katedralna skulptura Notr Dama, Šartra i Amijena mu je oduzela dah. Francuskoj se odužio tako što je na fasadi Francuske ambasade, najlepšoj zgradi ne samo u Beogradu, 1932. godine postavio sedam reljefa. Bio je u društvu umetnika koje je dočekalo Žozefinu Beker u Beogradu a tih godina postavljeni su i njegovi monumentalni spomenici Kralju Petru u Pančevu, Jovanu Nenadu u Subotici i Karađorđu a velike, snažne skulpture „Zanatstvo“ i „Pomorstvo“  i  sada se nalaze u Narodnoj skupštini. Kao jedan od najvažnijih skulptora Kraljevine Jugoslavije, dobijao je porudžbine pa je radio i nadgrobne spomenike Matije Bana, Steve Todorovića i Stevana Mokranjca. Portretisao je Marka Cara, najvećeg protivnika Miloša Crnjanskog, uz druge biste, aktove, reljefe i kamerna dela. U nekim skulpturama kao „Za plavom pticom“ hrabro je i znalački rešio pokret tela a svoje shvatanje ženske lepote je obrazložio u intervjuu sa Mir-Jam.
Kada se stupi u hol RTS-a prestaje da deluje buka i bes spoljnjeg sveta i posetilac kao da ulazi u hram. Dočekan tišinom, odmah uočava ozbiljnost i snagu ovih dela ali može da bude i dirnut čednošću i poetičnošću koje su skoro sasvim nestale iz savremene umetnosti. Zašto je ljupkost odbačena kao estetska kategorija? Skulpture Petra Palavičinija vraćaju u vreme kada su umetnici bili drugačiji od sadašnjih biznismena, kada su kao on svirali na minijaturnim harmonikama, imali svoje male i velike tajne, bili nežni i osećajni ali i snažni i smeli. Upravo se to nekad tražilo od muškarca bio on umetnik ili ratnik.