Reagovanje VLADIKE ATANASIJA na tekst Vunena vremena

Uredništvu lista „Pečat“

Poštovani gospodine uredniče,

U Vašem listu br. 125, od 30. jula 2010. godine, objavili ste tekst novinarke Nataše Jovanović „Vunena vremena“, u kojem ona, između mnogih drugih kleveta na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, iznosi i jednu gde se konkretno pominje i moje ime. Citiram: „Nato-transporterima do Gračanice. Sredinom februara 2010. godine pod neobičnim okolnostima (sic!), u pratnji Kosovske policije i oklopnih transportera NATO-a i xipova, kao novi administrator Eparhije raško-prizrenske u Gračanicu je ušao umirovljeni vladika zahumsko-hercegovački Atanasije.“ U nastavku teksta novinarka navodi svoje izvore, to jest „objašnjenje koje nudi Xulija Gorin, specijalista za balkanska pitanja i konsultantska članica Američkog saveta za Kosovo“… i tako dalje.
Pošto je posredi notorna laž, kojom sam oklevetan da sam eksponent američke NATO politike otimanja srpskog Kosova (kako piše Džulija Gorin), molim da objavite sledeći demanti.
Dana 13. februara leta Gospodnjeg 2010. došao sam na Kosovo dečanskim autom, sa vladikom lipljanskim Teodosijem. Svrativši prethodno u Kuršumliju, gde nas je čekao prispeli u međuvremenu sinodski akt o razrešenju vladike Artemija, akt sa njegovim potpisom pored ostalih, ušao sam oko podne na Merdare. Tu su nas sačekala prateća kola Euleks-policije, tojest redovna pratnja vladike lipljanskog Teodosija. Uzgred, Euleks-policija je kao pratnja uvek išla i uz vladiku Artemija, sve do njegove konačne selidbe u manastir Šišatovac, 6. juna 2010. godine, dakle i posle njegovog smenjivanja. Nije bilo nikakve „Kosovske policije i NATO-oklopnih transportera i xipova“ niti „neobičnih okolnosti“. Inače, Euleks-policija je redovno pratila obojicu ovih vladika, jer su i Artemije i Teodosije koristili međunarodnu pratnju, ranije, niz godinâ, pratnju Unmik-policije, a potom pratnju Euleks-policije. [to se tiče moje malenkosti, tokom ranijeg višegodišnjeg boravka na Kosovu, sa prekidima, pa i sada, tokom ova tri meseca (februar-april 2010), nikada nisam ni tražio ni koristio pratnju bilo koje policije, ali sam zato, na njihov izričit zahtev, lično potpisao izjavu da „sâm snosim odgovornost za svoju bezbednost“ (čuvam više takvih potpisanih izjava). Tako je bilo i dok sam sa vladikom Artemijem putovao po Kosovu i Metohiji, od 16. juna 1999. do kraja 2004. godine, kad mi je, na zahtev Simeona-Dejana Vilovskog, bivšeg protosinđela, sekretara, „arhimandrita“ i zamenika vladike Artemija, uskraćeno pravo da „vršljam po Eparhiji“, kako je govorio taj do 13. februara 2010. svemoćnik na Kosovu (i nad Artemijem), da bi isti, u ranu zoru tog 13. februara, pobegao sa Kosova kukavički, kao lopov, sa preotetim od manastira audijem i grdnim novcem sa sobom, ne računajući onaj u grčkim i drugim bankama.
Tužno je, i otužno, da su informacije novinarke Nataše Jovanović, a i nekoliko drugih piskarala, uzimane uglavnom sa anticrkvenih prljavih sajtova Artemijevih pristalica među monasima, odmetnutih u sektu, begunaca sa Kosova i Metohije koji sebe sada zovu „monasi u egzilu“, a u stvari su svojevoljno i samovoljno napustili drevne srpske svetinje. Jednako je tužno, i dozlaboga podlo, da niko od svih njih – takvih monaha i takvih novinara – neće ni da pomene bitnu činjenicu koja demontira sve njihove teorije o tome da u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi postoji „zavera protiv vladike Artemija“ i samim tim „protiv Kosova“! A ta činjenica jeste: na majskom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora, leta Gospodnjeg 2006, doneta je – bez glasanja – jednoglasna saborska odluka da vladika Artemije raspusti pljačkašku grupu oko sebe, a vođu iste, protosinđela Simeona, stavi pod crkveni sud. Artemije je tada tu odluku izigrao i izigrava je od tada do danas, da bi sada tragikomično izigravao „mučenika“ i „prognanika“, „nevinu žrtvu“ koju na oltar NATO-a i Evroamerike prinosi niko drugi nego Sabor srpskih arhijereja! A to je isti Sabor koji je episkopu Artemiju učinio krajnje snishođenje da ne bude suđen: glasanje na Saboru maja 2010. bilo je samo o tome da li da on ide na sud ili u penziju, pa je prevagnula dvotrećinska većina za primenu ikonomije ili blažeg kanonskog pristupa. Dejan-Simeon Vilovski je pak crkveno suđen i osuđen na raščinjenje, tojest na ono što je trebalo biti učinjeno još maja 2006. godine.
O nedavnim odlukama sudova – atinskog, haškog i londonskog – ne bih sada govorio. Reći ću samo ovo: krajnje je besavesno to što se, bez i najmanjeg ljudskog i hrišćanskog stida, svaka „šuša i tmuša“ oseća pozvanom da tako lako blati svetu i mučeničku Crkvu Hristovu u narodu Svetoga Save, svetog Lazara Kosovskog, svetih Nikolaja i Justina i tolikih svetih velikomučenika i novomučenika, od Kosova do Jadovna.

„Sudi mi po pravdi Tvojoj, – a ne ljudskoj, – Gospode Bože moj!“ (Psalam 34, 12).

Manastir Tvrdoš, 30. jula 2010.

+ Episkop Atanasije, umirovljeni zahumsko-hercegovački